Платно б’јели Бојана дјевојка
На Бојани, на тој води ладној;
Туда паша попео шаторе,
Пашајлијам’ својим говорио:
„Би л’ се који добар јунак наша’, 5
„Да б’ Бојану воду препловио
„И довео лијепу дјевојку,
„Пуштићу га двору бнјеломе."
Изнађе се Потурица млада,
На коњицу, ка’ на горској вили; 10
Бојану је воду препловио,
Па потјера лијепу дјевојку.
Када виђе лијепа дјевојка,
Склони скуте, побјеже уз путе;
Кад виђела лијепа ђевојка, 15
Турско момче да ће пристигнути,
Бацила је обје крпе платна,
Не би ли се момче забавило;
Турско момче на то и не хаје
Она трже гендар од дуката, 20
Па га баци у зелену траву;
На то момче ништа и не гледа,
Већ достиже лијепу дјевојку,
Ухвати је за бијелу руку,
Па је баца за се на коњица, 25
Па с’ поврати натраг узнатраге,
Узе прво гендар од дуката,
И узимље обје крпе платна.
На Бојану коња натјерао,
Здраво Туре воду прегазило, 30
И пред шатор паши долазило;
Даје хабер паши господару,
Да је влашку цуру ухватио.
Код дјевојке коња ’е оставио;
Цура ’е мушки коња поседнула, 35
На Бојану њега ’е натјерала.
Кад је била на сред воде ладне,
Кад л’ ето ти Потурице младе,
Жао му је коња унуштити,
Жао му је пјешке с’ утопити, 40
„О дјевојко, драга душо моја,
„Вра’ дере ми добра коња мога,
„И врати ми сабљу оковану.“
Дјевојка се мудро изговара:
„Имам драгог, коња ћу му дати, 45
„А брату ћу сабљу даровати."
Ал’ говори Потурица млада:
„Црна земљо, прими де ме у се,
„Да не гледам, куд ми оде кљусе“.
Вук је у I. књизи својих пјесама под бројевима 750. и 751. прибиљежио двије повеће пјесме у којима се исто ово опјева, али друкчије. Ја сам ову чууо јесенас од свога сељанина Гавре Кантара-Бабића, а још ми је неке казивао у перо.
