Бона Најло

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

Бона Најло, дедер, капиџик отвори,
Џенабету један, више ме не мори!
У нашем адету нигда било није,
Да се комшиница од комшије крије.
Као да сам, асли, Москов или Шваба,
О верему моме не водиш есаба,
Но, чим теби дођем, бјежиш пут хајата
И, као шеитан, замандалиш врата,
А није ти жао што овако џаба
Бол болујем, ево, од како је саба'.
Зар ни зехре нисам по твом табијату,
Када више волиш Шерифу Индату?
Зар од њега нисам ферклији у свему?
Ма, контали њега у прву улему,
Ничијем се с њиме мијењао не би',
Ни по соју своме, нити по акреби!
Ако мрзиш моје хараме и мáне,
Што ми ћеиф дође па волим механе,
А, реци ми, цркла, како нећу пити,
Како нећу, Најло, у механи бити,
Кад ни једну другу, у бутум Исламу,
Заволио нисам разма тебе саму?
А ти мало хајеш за свога акрама,
Не примаш му Бога, нити ли селама.
Немој тако, Најло; харам ти је, бели!
Или мислиш, бона, бићу ти хинлели?
Нећу мог' ми дина и моје ми Ћабе!
Сјутра ћу те зором искати од бабе;
Па нек' буду свати каквих било није!
Нека зурне цикну, нека бубањ бије,
А коњице лахке посједну бећари,
На коњима ситни звекну адиђари;
Нек' се чује, бива, бутум по атáру,
Какви свати бјеху у шехер Мостару!