Бодин/6

←Пети призор

Бодин Писац: Јован Суботић ШЕСТИ ПРИЗОР

Први призор→

ШЕСТИ ПРИЗОР
Тамничар уђе


БОДИН (не окрећући се њему, Косору):
Носи дете и чанак и јело,
Данас ми се неда вечерати...
ТАМНИЧАР (за себе):
Бог и душа, слути му се...
БОДИН (окрене се и види тамничара, к њему):
Продај
Ово јело па ти што заслужи
А ја ћу ти лакши сан имати.
ТАМНИЧАР (даје знак Косору да носи јело напоље.)
КОСОР (покупи ствари и оде до врата па док тамничар говори он стоји и гледи тужно Бодина.)
ТАМНИЧАР:
Да, да, царе, и боље је кажу
Кад у вече човек ништ’ не једе.
Моја деца увек се премећу
Кад желудац увече препуне.
БОДИН:
Право велиш: мого бих се и ја
Преметати ноћас у постељи
А то неби ову ноћ желио
Јер се надам добар сан снивати
Пак бпх мого санак поплашити.
(Гледи га пазљиво.)
ТАМНИЧАР (спусти очи):
Ја ти желим да добро почиваш.
И да сниваш што највећма желиш.
БОДИН (за себе):
Истина је: очи доле спушта...
Савест застор па прозор навлачи
Јер поштена ока не подноси.
(Гласно.)
Хвала, хвала! Само све затвори
Како ваља, јер право ти кажем
Да ти нећу ни док оком тренеш
Дуже стојат’ у овој тамници
Нег’ што ми се у њој бити мора.
ТАМНИЧАР (закључа врата на десно и прегледи све по тамници):
А ја теби тако исто кажем
Да би волео да те овде иије.
(Узме жижак.)
Сад лаку ноћ! (гледи га подуже) Помоли се Богу
Пре нег’ легнеш, добро се помоли:
Ником иије молитва шкодила!
(Полази.)
БОДИН:
Хоћу, стари; хвала на савету:
Мислим да ћу добру ноћ имати
А молитва никад сан не плаши.
ТАМНИЧАР (изиђе и закључа тамницу.)
БОДИН (устане):
Шта сад? (хода) Ништа... како красан санак
Кроз мрак овај к моме плази оку...
Али натраг, драги пријатељу!
У твом крилу сад живот не спава
Већ смрт црна у њега се свила
Па кад би ме данас загрлио
Небих ти се више пробудио.
(Пође к постељи пак се врати.)
На постељу не смем се спуштати
Могла би ме нарав преварити...
(Гледи по тамници.)
Где да станем? Како да их чекам?
(Стане с леђма на зид собе из које је изишао наелоњен.)
Овде су ми леђа сигурнија;
Зацело ће одонуда доћи.
(Показујући на врата на која је тамиичар изишао.)
Но је л’ овде мој анђо хранитељ,
Мој нож, моја гуја отрована?
(Пипа се по недри.)
Ха, ужасно! У другој га соби
Заборавих а у њу не могу!
(Тражи опет и нађе га.)
Ту је!
(Извади нож из недара.)
Лепо моје поуздање.
Десетине с тобом се не бојим,
Отров којим Косор те напоји
У теби ми једну чету даје.
(Одважно.)
Нека дођу, сада нека дођу
Да познаду буру са Балкана
Плаху муњу мора јадранскога.
(Ћути и слуша.)
Како тежко протичу часови
Кад се чека да што пређе брже;
Жеља време у жицу изтеже
Као златар оно сухо злато.
Зрно злата на сат хода с’ пружа
А тренутак у дан се развлачи.
(Слуша опет.)
Нешто шуми? Ето их, долазе!
(Слуша.)
Чујем ногу како земљу моли
Да је бодром уху не одаде.
(Слуша.)
Није ништа! Причинило ми се.
У оваквој тишини чује се
И кад мис’о макне се у глави
Па се уху као споља каже.
(Ћути и слуша.)
Зева ми се!... Слути л’ то на добро?
Крај свој чекам... а спавало б’ ми се...
Ил’ то слутња силе ми везује
Ил’ не види дух ми опасности.
(Прене.)
Сад их ето!..
(Сад се отворе врата она код ногу од постеље и убијца уђе опрезно са голим ножем и заклоњеном светиљком.)
БОДИН (за себе):
Што, зар овај кроз зидове може!
Неће л’ други изза мојих леђа?
(Макне се с места.)
УБИЈЦА (на шум кад ее Бодин макне тргне
се и застане у ходу. За себе):
Шта то шушну? Да л’ тај јошт не спава?
(Упне се и слуша.)
БОДИН (за себе):
Чуо ме је?
(Тргне нож и хоће да му прискочи но заустави се.)
УБИЈЦА (за себе)_
Није ништа? Сувише ми с’ чује.
(Пође к постељи.)
БОДИН (гледи на врата, за себе):
Нема никог...
УБИЈЦА (дође к постељи и пригне ухо прислушкујући па се онда тргне у натраг, за себе):
Тај овде не спава!
(Подигне мало светиљку и пусти светлости зрак на постељу, за себе)
Тога нема овде у постељи.
(Отвори више светиљку и пође к вратма на
лево тражећи.)
БОДИН (изиђе мирно до на среду пак онда стане и громко проговори):
Кога тражиш?
УБИЈЦА (се нагло на глас окрене и пусти
пуну светлост, а кад опази Бодина метне брзо светиљку на цод и одговори смело):
Цара бугарскога!
БОДИН:
Цар убијце будан дочекује.
Из потаје ни њих не убија.
Нож из руке па одлази читав.
У отрову мој је нож окаљен;
Нека само кожу ти запара
Па ти нема на том свету лека.
УБИЈЦА:
Ти се уздаш у нож, ја у руку;
Да виднмо ко се од нас вара.
(Скочи с ножем као муња на Бодина.)
БОДИН (подиђе му брзо под руку зграби
га за ову и извијне му је тако да му нож на тло падие, па онда га тури од себе и узме му нож):
И ја имам руку поуздану
На коју се могу ослонити.
УБИЈЦА (зачуђен):
Нисам знао, не могох мислити
Да је царска рука тако тврда!
Пружи ми је тако ти имена
Да се уверим пре нег’ што погинем
Да ли није од жива челика!
БОДИН:
Сад ми казуј где су ти другови
Јер ћеш одмах и нож ми познати.
УБИЈЦА:
Кад си мене са врата скинуо
До сутра си за живот сгуран.
БОДИН:
Закуни се да другова немаш.
УБИЈЦА:
Што ти вреди заклетва убијце?
Јаче јемство имаш у рукама.
Моја глава јамчи ми за речи.
БОДИН (сети се нечему):
Куда воде ова тајна врата?
УБИЈЦА:
Правим путем у стан тамничара.
БОДИН:
Ти би мого богатим постати...
УБИЈЦА:
А на што ми и царево благо
Кад ни зоре доживити нећу.
БОДИН:
С тим ти прије ваља покушати
Неби л мого уз мене спасти се.
УБИЈЦА:
Бих ти драге воље помогао,
Али знадем да бити не може.
У граду је чета на окупу
А капије све су затворене
И на свакој страже удвојене.
Останеш ли у својој тамници
Можда ће те Бог јошт избавити,
Покушаш ли на силу спасти се
Зацело си ноћас погинуо.
БОДИН (спусти главу):
Дакле и та нада изчезава!
(На то дигне главу и пријатељским гласом
проговори.)
Ти к’о да си бољи од ниткова?
УБИЈЦА:
Сад сам бољи али неби био
Да сам данас у сну те нашао.
БОДИН:
Тако мали не зборе зликовци.
УБИЈЦА:
Мали нисам никад бит’ ни хтео
А великим ти ми бит’ не даде.
Па е тако сада нисам ништа
Но макнеш ли руком бићу ништа!
БОДИН:
Је си л’ штогод слуш’о о Бодину?
УБИЈЦА:
Слушао сам да је грчком цару
Хтео бели отети Цариград.
БОДИН (приступи му ближе):
Ко за таким градом пружи руку
Тај не може твоју узет’ главу.
(Уклони му се с-пута к враташцима.)
Иди дакле, носи живу главу
Па се хвали међу пријатељи
Како бојак с Бодином подели.
УБИЈЦА (стоји):
Од тебе је лепо и похвално
Али мени ништа не помаже.
Ја сам тако уговор склопио
Да им ноћас једну главу дадем
Ил’ ту твоју или ову моју.
БОДИН:
А ком си се тако подхватио?
УБИЈЦА:
То је, царе, моја ствар особна.
БОДИН:
А ти дакле сам ју и разправљај.
УБИЈЦА (крене се):
С Богом! (Пође.)
БОДИН:
Стани и право ми кажи!
Да л’ доиста немаш помагача?
УБИЈЦА:
По том можеш мирно почивати,
И да имам неби их пустио
Да учине што с’ мени не даде.
БОДИН (даје му знак да иде):
Иди само!
УБИЈЦА (мисли се):
Сам дођох на тебе.
Али не знам да л’ ког не послаше
За ког мени ништа не рекоше.
(Приступи ближе повереним гласом говорећи.)
Него лези ти пак одпочини
А ја ћу ти на стражи седити!
БОДИН (насмеши се):
Колико ће тај мој сан трајати?
Хоће л' престат’ пре суђена данка?
УБИЈЦА (срдачно):
Немој тако о мени судиш.
Кад ти мене до сутра сачува
Зашт’ ја теби то да не учиним?
БОДИН (гледи га сумњиво.)
УБИЈЦА:
Нећеш? добро! Дакле одлазићу.
И онако ваља вечерат’ ми
Да на таште срдце не умирем.
(Оде.)
БОДИН (гледи подуже за њим):
Види му се, истину ми рече.
Ову ноћ ме више дират’ неће.
(Пође к постељи.)
А шта сутра? Шта ће сутра бити ?
Данас ножу избегох крвавом
Хоћу л’ сутра измаћи отрову,
Ил’ ггрексутра стрели отрованој?
Живот ми је јадан и кукаван
Па се и опет за њега отимам!
Ко ме гледи тај се смејат’ мора
Да цар Бодин од страха скапава
И сан сладки од себе одбија
Тек да може три четири дана
Дуже дисат’ зраком од тамнице!
Овај човек већи је од мене!
Смрт не тражи но је се и небоји.
Ни смрт сама за живот не мари
Који није све благо човежу;
А ко и сам гледн опростит’ га се
Од тог љута змија ће бегати
И море ће пред њим измицати,
Опасност ће с пута му свртати
А смрт ће се пред њим сакриватн
Или био сутра ил’ не био
Нит’ шта губим нити шта добијам
(Хоће да легне на постељу.)
Бодин иде мирно почивати:
Стражу меће своју добру срећу
Кључ од врата судбини предаје.
(Спусти се на постељу.)

(Завеса падне.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.