Бодин/52
| ←Седми призор | Бодин Писац: Јован Суботић ОСМИ ПРИЗОР |
Први призор→ |
ОСМИ ПРИЗОР
Кад Степан отвори врата укаже се вођа краљеве
чете и рекне:
Натраг!
СТЕПАН (одступи.)
ВОЂА (уђе у дворану и говори иза себе напоље):
Не пуштајте никог
Ни унутра ни напоље!
(Ступивши направо.)
Неплаште се, свијетле госпође,
(к другима)
Не бун’те се браћо и господо!
Не дођох вам весеље кварити
Већ ми само рекоше одвести
Краљу у Скадар Вукана и Степана?
(Међу гостима жагор.)
БОДИН (види му се да говори само да времена
добије што смислити.)
У кућу ми по ноћи долазиш
И хоћеш ми госте да засужњиш...
Ваљда ћеш се дати запитати:
Да ли имаш право то чинити?
ВОЂА:
Ја долазнм у име краљево.
БОДИН (јошт мислећи шта да ради):
Дакле ћу те лепо замолити
Да ми име покажеш краљево.
ВОЂА:
Листа немам никаква већ налог
Сам ми главом кнез Удобић даде.
БОДИН (смисли нешто па повиче одважно и достојанствено):
Онда тебе ја у име краља
К’о убијцу овде задржавам!
ВОЂА (маши се за мач.)
БОДИН (потегне свој мач.)
ЈАКИНТА (у исто време):
Стани, царе...
ТЕОДОРА (тргне је натраг тихо):
Натраг!.. спашени смо.
БОДИН:
Узмите му, господо, оружје,
Ја ћу зато одговарат’ краљу!
КНЕЗОВИ (разоружају вођу и узму га под руке.)
ВУКАН (кнезовима у исто доба):
Врата држ’те!
НЕКИ (поседну врата десна други лева.)
БОДИН (пођи у највећој раздражености):
Докр’о си се кришом и по ноћи
Без краљева знања и имена
Да ухватиш два славна јунака
Којима се сав народ поноси,
Да их водиш да пх потучете
Као слепу штенад и мачиће...
(Оде на врата на десно одтури господу, која тамо стојаше, отвори врата и повиче):
Ход’те амо! (војници уђу)
(Оде на врата на лево и тако исто учини, па
повиче)
Овамо јунаци! (војници уђу)
СТЕПАН (међу тим тише Вукану):
Пропали смо, цар је сишо с ума!
БОДИН (момцима):
Да вас видим...
(Најпре једне, онда друге.)
Скоро све вас знадем.
Ти си са мном у Раси војев’о...
Ти у Зети... а ти у Требињу...
Ти си моју заставу носио...
(Пређе на другу страну.)
А ти бија са мном у Бугарској...
Аха, то је она бразготина
Која би ти и главу однела
Да ти моја рука не прискочи.
(Стаје на среду.)
Све вас знадем ал’ вас не познајем
Прије бисте цареви јунаци
А сада сте крвнички убијце!
Је л’ то пос’о за моје јунаке?
Је л’ то дело за оне деснице
Које са мном на чудо свијету
Освојише једну царевину!
(Заповедајућим гласом.)
У очи ми сви сада гледајте!
ВОЈНИЦИ (чине као на команду.)
БОДИН:
Може ли вам образ поднијети
Да вам ваш цар ваш друг и војвода
Кому славом увенчасте главу
Сад са стидом у образу каже:
Ја се својих срамотим другова!
ВОЈНИК (бивши заставник Бодинов):
Немој нас се царе срамотити.
Наш је образ јошт и данас светао.
БОДИН:
Је ли тако то се вама дичим!
Али онда за цело не знате
Нашто су вас овамо послали.
Чујте дакле, ја ћу вам казати,
Видите ли ова два јунака?
(Покаже на Вукана и Степана.)
То је Вукан, славни војсковођа
Којег име Цариград потреса
А међ нама сија као сунце,
А ово је бан братског народа
Ког убијце из куће изгнаше
Па је дошо у вашу средину,
Да сачува своју русу главу...
А ви сада дођосте по ноћи
Да их из мог одведете двора
Да их онај (на вођу показујући)
у мраку покоље...
ВОЂА (хоће да говори.)
БОДИН (бесно):
Ни ријечи... јер ће ова сабља
На свагда ти уста запушити...
Ти убијцо... руко од крвника
Који децу своје давиш мајке...
(к војницима)
Сад сте чули на што вас послаше.
И сада вас пита ваш војвода
Који увек слави вас вођаше?
Хоћете л' свој образ погазити?
ЈЕДАН ОД ВОЈНИКА (са увређеним поносом):
То нећемо!
БОДИН:
Хоћете ли помоћи да оне
Дичне тлаве код вас живих секу
А без суда и сваке кривице
И — без знања и воље краљеве.
(Окрене се нагло к вођи.)
Де покажи заповест краљеву!
ВОЂА:
Момци..!
БОДИН:
Ништа... него имаш немаш ли је...
Не дам више зрака којим дишем
Троват’ дахом гнуснога убијце.
ВОЂА:
Немам...
ВОЈНИЦИ (се ужагоре, види се да држе да су на криви пут наведени.)
ВОЂА:
Али...
БОДИН:
Изпричање чувај
Кад те пошљем на одговор краљу.
Ваља ће ти много говорити.
Да сачуваш од падоша главу,
Што учини ил' боље што хтеде
Учинити.
(к момцима)
Ето чусте сами
Да краљеве нема заповсти,
Ту се иде на црно убијство!
Но ја ћу им сдерат’ кринку с лица!
Сутра идем сам с кнезови краљу
Да питамо ко се то усуди
Ноћу хватат’ слободне кнезове
Без краљева имена и печата!
А сада вас по други пут питам;
Хоћете ли свој образ газити
И крвничким слугама постати?
ВОЈНИЦИ:
Нећемо! Нећемо!
БОДИН:
А ви чујте, што вам заповедам
Ја, цар -Бодин, кога краљ Радослав
Рече штоват’ к’о самога њега:
Ид’те доле к своим друговима,
Залож'те се и одморите се,
Сутра ћемо даље говорити.
ВОЈНИЦИ (укажу почаст и оду.)
БОДИН (к дворанину за вођу):
Овог води па га добро смести
И недај му ни ским говорити.
Јести и питн подај му до воље
И у свему послужи га добро.
ДВОРАНИН (с вођом оде.)
БОДИН (меће сабљу у корице):
Сад на ноге моји соколови,
До ујутру мора овде бити
Мала војска од наших другова
Да нас ови оштетит’ не могу
Ако уз нас пристат’ не узхтију.
ЧЕТВРТИ КНЕЗ:
Светли царе, радо ћемо доћи
Јер та смелост и снажна одважност
И само ће потрти камење.
Сви кнезови оду, Вукан и Степан остану
БОДИН:
Скадар поче: нек и одговара!
(раздражено)
Ох, како ми врије у прсима!
Змај се прену и за крвљу рикну...
Гладна жеља за бојним сукобом
Из недра ми своју пружи главу
Криком иштућ’ меса од јунака,
Сукну пламен из буктеће главе
Тражи села и иште градове
Да нх спржи и да их изједе...
(Ступи напред.)
Тиха срећо! златни миру! С Богом!
С Богом ноћи са твојим сластима
С твоји снови угодни створови
Разгријане љубком маштом крви;
С Богом дани с вашом ведром шалом
Што уз сладку песну и разговор
Пролевасте место крви вино...
Сад ми друге слетише прилике,
Други гласи ухо задрмаше!..
(к Вукану)
Змају горски
(к Теодори)
Душо од освето
(обима)
Радујте се, крв ће се левати,
Освета ће грозно држат’ славље!
ДВОРАНИН (уђе):
Светли царе!
СВИ (се тргну и прену.)
БОДИН (ужасно):
Но!
ДВОРАНИН:
Вођа се уби.
Нехте своје преживит’ срамоте.
СВИ (се гану.)
БОДИН:
Рат грађанск прву прождре жртву!
Ал’ сад назад гледат’ нам нетреба.
Сад нек нам је срдце од камена
Мужка воља од жива челика:
Јер је срдце гнездо од храбрости,
А воља је господар успеха;
Срећа пак женска је плашљивица
Па од старог бега љубовника
Чим на њега ваљан мач навали,
И савија своје беле руке
Око врата смелог напастника!
Напред смело! Смеле и Бог помаже.
ВУКАН, ТЕОДОРА, СТЕПАН:
Хвала Богу!
ЈАКИНТА:
Помози му вишњи!
(Завеса падне)
|