Бодинова балада
| Бодинова балада Писац: Растко Петровић |
Кроз огледало отиче орахова дворана као река.
И све песме песника
Кроз душу моју отичу у поља далека.
У поља, где огледајући се језером брда силазе у понор,
Са њима прастари храстови и бела крда и свео бор
Под ким се скупља словенска господа на договор;
Бор, дивни зелени бор,
Дедова мојих зелени бор.
Над језером се огледну ловац из средњега века,
На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже;
Трулу му кожу спирају таласи пристижућ из далека,
Као мека длака ил' руно, алга по њему леже.
Док расцветане кости белином сијају снега.
Измеђ огледајућих шума,
Чини се као да стрели са зеленога брега
У хитрог јелена подигнута с лега.
И природа сва дише опојним мирисом труљења:
Надимљу зато брда, надимљу горе стења,
Под које пође кадифена господа на договор;
Бор, дивни зелени бор,
Дедова мојих зелени бор.
Над језером се огледну ловац из средњег века,
На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже;
Трулу му кожу спирају таласи пристижућ' из далека,
Као мека длака ил' руно, алга по њему леже;
Са дна језера ловцу дижу се испарења:
Отрован њима ловац малаксава, усамљен, без лека;
Кроз душу отичу ми песме у поља предалека,
Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река,
Све до чудних језера којима небеса силазе у понор,
Силазећи матицом својом ко шибљику однесе и зелени
Бор
Коме је журио негда господе збор на договор;
Тај бор, тај дивни зелени бор,
Дедова мојих зелени бор.
Извор[уреди]
|