Бог ником дужан нe остаје (Матица)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Бог ником дужан нe остаје

Пошетала дуждевица млада,
Од дворова до бијеле цркве,
Пред њом иде Макса дете младо,
Те јој носи фењер јасну свећу,
Да он светли куд му мајка шета; 5
За њом иде Кумрија робиња,
Скуте носи, да се не уроси,
А рукаве, да бисер не круни.
Ал’ говори дуждевица млада:
„Ао Максо, моје чедо драго, 10
Да леп ти си ти у струку мајки,
Још си лепши у бијелу лицу!
Да ми оћеш обљубити лице,
Дала би’ ти по дуждева блага
И дуждеву танану кошуљу, 15
У њој дужде пред господом шеће.”
Ал’ говори Макса, дете младо:
„Не будали, моја мила мајко,
Не будали, кад будала ниси.
Нит’ је било, нити може бити, 20
Да син мајки бело лице љуби.”
Ал’ говори дуждевица млада:
„Ако ли ми не обљубиш лице,
Ако ли те не опаднем баби,
Отпало ми месо са костију!” 25
Кад су от’шли своме белом двору,
Ал’ говори дуждевица млада:
„Ао дужде, драги господару,
Ти не раниш за тебе измену,
Већ ти раниш за тебе ортака; 30
Ако ли ми не верујеш, дужде,
А ти питај Кумрије робиње. -
Кажи, Кумро, као што је било!”
Ал’ говори Кумрија робиња:
„Нисам чула, дуждевице млада, 35
Ја не могу огрешити душе.”
Разљути се дужде господару,
Па повика свога верног слугу:
„Ватај коње у нове кочије,
Води дете на горњу планину, 40
Привежи га коњ’ма за репове
Нек трзају на четири стране.”
Кад је слуга саслушао речи,
Вата коње у нове кочије,
Води дете на горњу планину, 45
Привеза га коњ’ма за репове,
Трзаше га на четири стране:
Гди ј’ од Максе капи крви пало,
Ту се саме ужижале свеће;
Гди је Макса сам собом пануо, 50
Ту се бела саградила црква. -
Разболи се дуждевица млада,
На постељи за девет година,
Па дозива дужда господара:
„Аој дужде, драги господаре, 55
Ватај коње у лаке интове,
Па ме баци у то море сиње.”
Однесе је на то море сиње,
Мору баца, море је избаца.
Ал’ говори дуждевица млада: 60
„Аој дужде, драги господару,
Закопај ме у ту земљу црну.”
Узима је дужде господаре,
Земљи баца, земља је избаца.
Ал’ говори дуждевица млада: 65
„Ао дужде, драги господару,
Носи мене Максимовој цркви,
Не би ли ми опростила грехе.”
Однесе је Максимовој цркви.
Колико је угледала црква, 70
Сама су се затворила врата.
А из цркве светац проговара:
„Боловала, дуждевице млада,
Боловала још девет година
Док ти трава кроз кости не никла, 75
Ситна сита око грла бела,
Гује ти се око срца виле,
А гуштери чарне очи пили,
У глави ти зиму зимовали.
Ти си мене омразила с бабом!” 80

Murat Sipan vinjeta.jpg



Напомена[уреди]

  • Матица, IV, 31. X 1869, 30, 693-694.
  • Српске народне песме, бр. 1, из збирке Александра Мушицког.
  • Напомена записивача: „Ову ми је песму казивао неки Станко Цвејић, црквењак у Прву, у Срему.”

Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Зоја Карановић, Народне песме у Матици, Нови Сад : Матица српска ; Београд : Институт за књижевност и уметност, 1999., стр. 175-177.