Благо цара Радована: О љубави (Глава 7)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Ima odista jedno doba u ljudskom životu, kad sve podseća na ljubav; sunčan dan, tamna noć, bura i tišina, novac i muzika, cveće i heroizam, mek divan, oblak u nebu, mušica u vazduhu. Tako žena postane središte svih drugih pokreta srca, misao misli, cilj ciljeva. Sreća vredi samo koliko je sreća za njih dvoje. Sirotinja je strašna samo zato što taj čovek ne može da tu ženu napravi kraljicom, ili ona njega imperatorom. Religija vredi utoliko ukoliko Bog pomaže njihove sastanke, i ostvaruje njihove planove. Dvorac na bregu vredi samo ako je prikladan za njih dvoje. Stari prijatelj, ukoliko je njihov protektor; a novi prijatelj ukoliko je bezopasan. Smrt postoji ukoliko spasava od nesrećne ljubavi i učini kraj jednom očajnom razočarenju... Svegledamo kroz ono što volimo: pejzaž, kuću, put, knjigu, ideju. Ništa u ljubavi nema više cenu samo za sebe, i sve je mereno na jedan način. Zaljubljenici mogu da žive na vrh planine na jednom stablu, u dnu šume u jednoj pećini, nasred mora na jednoj dasci. Zato je ljubav najisključivije osećanje koliko je i naj-potpuniji život. Ljubav sve ispuni i zameni. Rađanje ljubavi u duši, to je više i lepše nego rađanje sunca na okeanu. Žene počnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle da su već voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od čoveka. Žena hoće više da bude voljena, nego da sama voli; i više da je žele, nego da je vole. Ona ne smo da prva ne voli, nego prva i ne bira. Čovek joj se može naoko i da dopada, ali je retko da ga prva zavoli. Nikad u ljubavi žena ne ulazi inspiracijom kao čovek; kad god se krene u ljubav, ona je zavedena, obmanuta ili pervetirana. Ona se ne daje nego se podaje. Žena ide više za ljubavlju čovekovom, nego za svojom prirodom. Žena može da se zanese za bogatašem ili artistom, za vojnikom ili sportistom, za lepim ili umnim, ali se najzad dadne, često za ceo život, sasvim drukčijem čoveku nego kakvog je zamišljala i želela. Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem. Retko koja žena visi o ruci čoveka koji je bio odista čovek njenog ukusa. Nije tome uzrok društveni položaj, zbog čega žena ne bira muža, nego muž ženu; nego što je u prirodi žene da željno podnosi nasilje i da ga rado očekuje, slučaj koji je možda dublji i od same ljubavi. Padajući pred jakim, a ne pred dobrim i lepim, žena ne razume duh nego volju, ni lepotu nego nameru. Čovek je po prirodi nasilnik, a žena po prirodi ide na susret nasilju. Prava žena nikad ne poljubi prva; pravi tip žene sve čeka od čoveka; prvu reč, prvi poljubac, prvu žrtvu, prvi primer. Retko kad žena prva kida sa nesrećnom ljubavlju; ali jednom odvojena, prva zaboravlja, ili se prva baci kamenom na prošlost. - Svakako, zaljubljena je žena uvek žrtva; zaljubljen čovek je uvek pobedilac, ili bar nije žrtva. Jedna velika i nesrećna ljubav u životu jedne žene od srca može da joj društveni i intimni život učini nemogućim za ceo vek. Žena to instinktivno oseća. Zato se žena često lako daje, ali se lako ne zaljubljuje. Žena veruje da se sačuvala od čoveka samo kad zna da se nije zaljubila; zato je i mnogo manje zaljubljenih žena na svetu nego što iko misli. Braneći od ljubavi, žena misli da se odbranila i od čoveka. Žena dobro zna da je slaba samo kad voli. Nikad žena i čovek ne vole jedno drugo istom merom; kao da je prirodi bilo stalo samo da deponuje negde izvesnu sumu strasti bez obzira da li će biti pravilno podeljena na njih dvoje, različne po duhu, po duši, po temperamentu, po volji. Ima, uostalom jedan veliki broj ljudi koji apsolutno i ne znaju za osećanje ljubavi, i to kroz ceo njihov život; a ima ih koji imaju smisla za ljubav, ali joj ne daju nikakvu osobitu cenu. Ne stavljajući ljubav iznad svih drugih faktora života, i žena je ovde za takve ljude samo onoliko važna koliko je ona njihov ortak u nekom poslu, ili jatak u pljački. - Čovek nikad ne zna kad ga žena voli. On uvek traži da to sazna po spoljnim znacima, koje, međutim, žena namerno izvrće, jer je intriga njenog spola uvek glavni deo njene ljubavi. Naprasitost i nasilje čovekovo je njegova ogromna beda, naročito prema finoći i mirnoći žene koja sve saznaje intuicijom i urođenom gipkošću. Ovakvom grubošću ljudi pokvare sebi gotove trijumfe. Ljudi ne znaju koliko žena često voli, i onda kad najmanje izgleda zaljubljena; i koliko često svirepo strada, i onda kad izgleda najvećma rasejana; i dok sedeći pored kakvog drugog čoveka, izgleda mračni izdajnik. Žena se pretvara i laže, i kad ljubi i kad ne ljubi. Hipokrizija ženina, stvar njenog spola, i sredstvo njenog života, postane tako često i njenom nesrećom. Ona se prva otruje otrovima koje je drugom iskuvala, i poseče nožima koje je sama izoštrila. Čovek, uopšte, ne poznaje žene, jer je bez intuicije, glomazan, samovoljan, odveć pritisnut poslom, i odveć zauzet drugim ljudima. Zatim, čovek uvek voli da veruje u utiske laskave za njegovu sujetu; i on ljubav ne analizira, jer se oseća jačim od žene, znajući da će zapovedati, verujući čak da će i vladati. Žena, naprotiv, zna da će joj se zapovedati, i odmah se stavlja u položaj odbrane prema tiranskom instinktu čovekovom. Žena brzo prozre čoveka, naročito dobro uoči njegove slabe i zle strane; čak je i ne interesuju vrline kojim on zrači među drugim ljudima. Žena gleda u čoveku protivnika i tirana, onda kad ga najvećma voli; zato nikad ne gubi iz vida njegove slabosti, kojima se u toj borbi ona služi većma nego svojom snagom. To je lako jer se čovek brzo pokaže ceo, naročito kao drugar. Žena se, naprotiv, uvek krije, i nema potrebe za drugarsku intimnost: ove su stvari čak glavni slučajevi njegovog spola. - Čovek o ženi zna samo ono što je sam izmislio, i u što je sam on verovao. Odista, u odnosima između čoveka i žene, žena je svagda superiornija. Herodot priča da u Egiptu ljudi tkaju platno kod kuće, a da su žene trgovci u čaršiji. Diodor iz Sicilije kaže da su u Egiptu ljudi potpuno robovi žena.