Благо цара Радована: О срећи (Глава 7)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Велики успех у животу имају ћуталице. Они уливају поверење људима с којима раде, јер многи људи у ћутању другог виде и своју сигурност. Човек може да нашкоди другом човеку или промишљеним рђавим делом или непромишљеном речју; а ћуталица се сматра бар као човек који не шкоди својом неопрезном речју. Затим ћуталица не тражи ни од другог човека бриљантну конверзацију, нити нарочиту расипност духа, и зато је он за друге одморан, због чега изгледа и добар. Људи који много говоре, шкоде и себи и другом; кад су и најсјајнији козери, они су сами ипак прва жртва тог свог талента. Јер им једни завиде на том духу; други их омрзну зато што су од те њихове духовитости остали заслепљени и ошамућени; а трећи се чак боје те духовитости да их најзад не погоди и не посече. Ово је савим разумљиво. Јер одиста, људи духовити не могу изгледати много блиставо ако само говоре о идејама и стварима; напротив, духовитост се храни највише отровом личних мржња, више него и медом личних љубави. - Ћуталица, и кад је неинтелигентан, не изгледа глуп, јер изгледа бар замишљен; а простом свету изгледа и мислилац. Јер ако ћуталица не каже мудрости, не каже ни глупости или их бар не каже у великом броју. - Ћуталица изгледа и човек и позитиван и реалан. Блистави људи који вас подигну својом духовитошћу у висине, ни сами не изгледају другом да су на земљи, него увек у облацима, значи изнад свакидашњих човекових мисли и брига, и изван реалности од којих је живот углавном сачињен. Због тога просечним људима такав човек постане досадан, или изгледа и опасан. Људи се боје човека који ћути, али презиру човека који много говори. Човек који ћути изгледа увек завереник и мизантроп, али човек који много говори, изгледа ветрогоња. И пошто људи не цене него оног кога се боје, поштовање иде за ћуталицу. Јер, безусловно, има мудрих ћутања који вреде више него и најмудрије речи. – Људи зато воле да се забављају с човеком који лепо говори, али воле да раде само с човеком који уме да лепо ћути. Проверите у свом животу да ли су вам више добра донеле ваше најблиставије речи, или кад сте у извесном моменту прибегли ћутању.

Никад човек не може да каже онолико мудрости колико може да прећути лудости, чак и глупости. Једино ћутање може да прикрије код човека страсти које су најнасртљивије и најштетније: сујету, лакомост, мрзовољу, осетљивост, мизантропију. Једино ћутање може да сачува човека од последица које могу да му нанесу тренутна и несмотрена расположења; и нагле и непромишљене импулсије. Човек који пусти увек један размак у времену између питања које му се постави, и одговора који треба да дадне, једини је који може размишљено да каже шта хоће. Он је већ тим одмерио колико једна минута може да садржи памети и глупости, доброте и злоће. Само такав уздржљив човек избегне највећи број несрећа, несрећа које долазе од наше неспособности да увек будемо присебни, и да никад не будемо глупи. – И ученици Питагоре су морали ћутати. Духовити Атињани су се дивили и такозваној лаконској краткоћи изражавања, којом су се служили људи из Спарте. Католички ред калуђера кармелита имају тако исто пропис да говоре само четвртком. Кад би сви људи и жене говорили само четвртком, на свету би било много мање глупости и много мање зла; јер човек другом човеку увек више шкоди речима него делом. – Неке животиње кушају једно друго само тим што приближе ноздрве, и што се омиришу, одлазећи свако на своју страну, а да имају способност говора, растргле би једна другу. У речима увек има више лажи него истине, и више злоће него љубави; јер људи најчешће не знају ни сами шта кажу, ни зашто су нешто рекли. Реч доводи до више неспоразума, него што би било неспоразума да речи уопште не постоје.