Благо цара Радована: О срећи (Глава 6)

Сваки човек има онолико памети колико је потребно да буде срећан, чак и да своју срећу сам оствари. Већ је Декарт говорио да је од свега на свету памет још најправилније подељена међу људима, јер се, вели, људи разликују више по њиховом памћењу и углађености, него по њиховом здравом разуму. Није нормално да се буде несрећан. Док је човек млад увек је довољно леп, а кад остари увек је искуством довољно паметан. Није зато нормално, него сасвим ретко, ни да се буде ружан ни глуп. – Несумњиво, људству највише несреће праве глупаци. Највећа је беда што глупак не зна да је глуп, као што ни рђав не зна колико је рђав; а свет би можда био спасен кад би глупаци знали каква су несрећа за човечанство. Глупост је несумњиво у основи сваког порока и злочина. Требаће најзад глупог лечити клинички као опасног болесника. Велика је несрећа друштва и државе што пороци долазе одозго, а глупост одоздо. Од рђавих се можемо одбранити, али глупак је једини злочинац који нас унапред обезоружава. Кад је Атина престала бити Сократова и Периклова, и постала Атина демагога и простака, град Клеона, Пизандра и Клеофана, онда је Платон проповедао култ интелектуализма као спасење друштва, а Аристотел култ племства као спасење друштва. Али су простаци и глупаци већ били узели маха, и руља је конфузно посматрала пропаст државе и катастрофу мудрости. – Савременици старог Катона су, напротив, сматрали претерано филозофисање у Грчкој као главне узроке њене пропасти. Један од разлога што је војнички Рим увек мрзео филозофију, било је то црно искуство Грчке. У другом веку пре наше ере, римски је сенат наредио да се изгоре књиге краља Хуме, зато што су сенатори били нашли да у њима има филозофије. Исти сенат је мало доцније протерао филозофе из Рима, сматрајући филозофију за перверзију, донесену са стране; а Каракала је протерао филозофе из Александрије, новог филозофског средишта, да ту перверзију коначно истреби. Та мржња на атинску мудрост трајала је вековима. У шестом веку хришћанском, Јустинијан је укинуо указом предавање филозофије у Атини, и конфисковао велика имања филозофа платониста, који су затим побегли у Персију.

Има људи који целог живота не рекну ниједну глупост, али их ураде хиљаду; а има људи који све што рекну, празно је, а све што ураде, мудро је. Човек лењ воли да говори, а човек од акције воли да ћути, и не даје речима никакву цену. Реч је непријатљ замаха и полета. Довољно је да једну своју намеру двапут неком изговорите, па да она одмах за половину ослаби. Велике снаге су ћутљиве у човеку, као и у природи. Наполеон је, углавном, био ћуталица.

Више човеку загорчавају живот несреће којих се боји да не дођу, него оне које су већ дошле и од којих већ пати. Од свих несрећа човек се највише плаши сиротиње која је, међутим, најмање човеково зло. Ми целог живота нешто чекамо, а надати се, то је помало очајавати. Зато су стари мудраци проповедали, као услов среће ништа не чекати. Један од твораца стоицизма Стилпон, учитељ Зенонов, говорио је да је највеше добро бити индиферентан и неосетљив. Суммум бонум анимус импатиес, каже Сенека.

Еванђеље проповеда да треба волети непријатеља колико и пријатеља; а хришћанска теорија о мучеништву учи да човеково издржавање неправде јесте најбољи доказ његове љубави за правду. Грци су већ истицали да је казна један део правде, и презирали су бол, чак и најразумwњивији. Римљани су подносили праведну казну с мање достојанства него неправду: прави кривци су умирали кукавички, а праведници боговски. Сенека је био у изгнанству на Корзици, и оданде слао писма другима у Рим, тешећи их за оно за што је требало да они теше њега. И победилац краља македонског Персеја, славни П. Емилијан, којем су баш у месецу његовог тријумфа умрла два сина, сам држи погребни говор тешећи Римљане за оно исто за што су они њега оплакивали. Али ипак нико није знао страдати као хришћанин, којег је сама вера учила да је страдање на овом свету једино искупљење за онај свет.

Има људи који могу да несрећу трпе целог живота, и да се не осећају несрећним, као што други подлегну под првим несрећама. Највише страдају сујетни и рђави, а добри и искрени лако подносе бол. Страдање је ствар физичка и ствар темперамента; али је страдање и ствар духовна: питање смисла о животу и срећи. Треба се већ из детињства учити шта је срећа и несрећа, као што се учи шта је дан и ноћ, јер се из великих примера у историји види да има у срећама сићушности, а у несрећама величине. Антички мудраци су се бавили многим изворима људског страдања. Епикур је говорио да је извор наше људске несреће у две ствари: у страху од смрти и у страху од Бога. И зато је покушао да докаже да се ни смрти ни Бога не треба бојати, пошто не постоји ни смрт ни Бог друкчије него у човековом мрачном уображењу. Према овом, присуство божје мудрости није било ни потребно при стварању космоса. А пошто не постоји судија, не постоји, учаше, Епикур, ни страшни суд, тај отров људске мисли и живота на овом свету. Стоици су исто овако били слабо религиозни, јер нису веровали у бесмртност душе, нити у ма какву врсту живота с ону страну смрти. – Платон је говорио да се бол не да избећи, али се страдање да сузбити, говорећи свако својој беди: “Догодине нећу мислити на тебе, јер те више неће бити.“ Платон додаје да то исто треба рећи и свакој радости. Истина, ово води стању у којем не би било ни праве среће, ни праве несреће; али у томе баш и јесте, мисли Платон, циљ мудрости: укинути сувишак и једног и другог.