Благо цара Радована: О срећи (Глава 10)

Има и једна човекова срећа која долази од његове религије. Човек се Бога боји већма него што га воли, и све га мање воли уколико га се већма боји. Али ипак је побожан човек у свом животу богатији него човек безверан: јер побожност, то је ипак имати на броју једно осећање више, а не мање. Идеја о Богу јесте неизмерно пространство, појам о свеобимном и тоталном, какву никаква друга фикција не може дати; а слика о Богу је лепота, чак уметнички ненадмашна. Наш појам о Богу, то је најсавршенији од свих појмова који је људство могло имати: снага, разум, доброта, правда, милосрђе; а све ово под разним именима, и у разним сликама. Одрећи се оваквог идеала, значило би осиромашити живот и умањити себе. Негирати опстанак божји, то је или духовна или морална поремећеност, или перверзија какве филозофске школе. – У ствари, има само једна религија, као што постоји само један Бог према нашем смислу о космосу. Али има људи без религиозног смисла као што су други без слуха. Други су религиозни доктринарци, баш зато што нису довољно религиозни. – Све су религије свете јер у свима њима људи траже узор и идеал за свој поштен живот и усавршење на земљи. Ни у једној од главних религија данашњег света нема разлика у идеји о добру, него у сну о добру, и у речима којима је то казано. Епикур је божанство негирао као и сви материјалисти, а Волтер се бацио на Бога само да би погодио језуите. – Три инстинкта ми се чине усађена у човеку од првог дана: љубав, лепота и вера. Питање је који је овде инстинкт један од другог старији: да ли је лепота, или вера, или љубав. И да ли је уметност претходила религији, или је религија родила уметност.

Бог као регулатор свемира, не даје се замислити него само као апсолутан регулатор и свега најситнијег у свемиру, па и човекове воље и духа. Без таквог духовног божанства не даје се замислити свет, а без моралног божанства не даје се замислити човек. Али ни једно ни друго се не да негирати. Може се рећи само да не постоји ништа, и према томе да не постоји ни човек; али да постоји и свет и човек, а да не постоји Бог, то је апсурдум. Сказаљка на часовнику иде према сунцу, а човек иде према божанству, онаквом какво је кад био замислио. Свеједно и како је човек замишљао и сликао Бога, он није престајао да замишља, и затим није престајао да га слика.

Срећа која долази из религије била је каткад велики извор блаженства човековог. Човек који верује у духовно и морално божанство, испунио је све просторе нечим што га нигде више не оставља самог, и он затим није нигде напуштен слепом случају ни беспомоћно остављен непријатељу. Он има штит дарован од божанства, као што га је имао и Ахил. Хришћанин је вековима ишао на губилиште шапћући молитву, или певајући побожну песму, често сматрајући своје мучеништво као широка врата кроз која се улази у блаженство и у вечност. Од првог мученика наше цркве, Христа, цела је вера основана на примеру пожртвовања и херојства, у чему је и била њена снага и победа. Зато нема ниједне среће ни данас међу срећама човековим тако истински дубоке као што је ова религиозна срећа која се постиже у разговору с Богом, у погађању његове воље, и у служби његове намере: јер Бог, и да није стварност, он је најсавршенија човекова идеја о стварности. Верујем у Бога, у љубав, у пријатељство, у отаџбину, у поштење. Да не верујем истовремено у све то, не бих имао разлога веровати ни у једно од тога посебно.

Људи пате и због туђих несрећа, више можда и од својих сопствених. Ово је велика беда човекова. Патимо од несрећа патриотских и социјалних, и породичних, и пријатељских, чак и историских. Свашта од овог баца по мању или већу сенку на наш живот, нагриза наш оклоп, подрива наш зид. Зато, ма колико човек организовао своју судбину, несреће су неизбежне јер су неизбројне, и јер су оне ван наше моћи и домашаја. Зато су грчки киници препоручивали неосетљивост, која је чак и противна људској природи, колико је и несагласна са идејом о пуној срећи. Није било филозофије која није препоручивала пасивност према извесним несрећама, пасивност без које би живот био готово пакао; а религије су нас упућивале на вољу божју, пред коју је бедни човечји дух излазио увек с усхићеном надом.

Има несрећа расних, то јест оних које иду са породицама појединих раса. Постојале су такве расне погрешке старих Римљана, као што постоје расне погрешке младих Американаца. Неко је тачно прецизирао погрешке карактера старих Римљана: охолост, зверски егоизам, обожавање бруталне силе, неморалност јавна и приватна. А и савремени амерички песник Витмен овако је оштро забележио погрешке свога великог народа: похлепност, ексцентричност, фриволност, одсуство моралне савести, ексцеси индивидуализма, (као, уосталом, и код њега самог). Србин има природну тенденцију да све своје велике људе или поубија или унизи, и да их затим опева у свом десетерцу као хероје своје нације, и најзад прогласи светитељима своје цркве. Ово су расне несреће које тешко мењамо у себи сами својом снагом, или у свом друштву ма каквом културом. Имају, дакле, и наслеђене беде као што постоје и наслеђене среће. Пишући о свом тасту Агриколи, који је био гувернер Британије, Тацит је писао за британски народ, претке данашњих Енглеза, да имају прекомерно дугачке руке, због чега их је он уврстио у германске народе. Од тог времена је затим прошло још десет столећа а народ је тог острва још стајао ван свог учешћа у историји културе, што је одиста врло чудно. Нарочито је тужно што је за ових других десет векова његове повести, сачувао скоро исте мане и врлине које је имао кроз цео свој живот. Французи су се од времена Кловиса до данас стално мењали својом културом и углађеношћу, али су основне расне црте остале чисте: оштар ратнички дух и свирепа љубав за слободу и тло; нарочита љубав за жену и њено место у животу; конзерватизам у свему своме лично; смисао за меру и поредак, већма него и за прогрес и модернизам.

Свакако, највећи творац човекове несреће, то је сам човек. Пребројте, ако можете, све несреће које је човек измислио да упропасти или загорча живот другом човеку. Једни су људи били несрећни што су били црнци међу белцима, други што су били протестанти међу католицима, трећи хришћани међу муслиманима, или монархисти међу републиканцима, или, најчешће, што су били физички слаби међу физички снажним. Ни куге нису толико помориле људство, колико његове сопствене предрасуде и његова урођена потреба да чини зло и да руши. Хиљаде извора били су увек отворени за човекову несрећу, од којих су једна пресушивала само зато да би се затим друга отварала.

Исто тако су многобројне среће и несреће које се измењују у току и једног посебног човечјег живота. Постоје среће док сте син и среће док сте отац; и постоје среће младости и среће старости; и постоје среће духа и среће тела. Тако исто су различите и несреће. Једна од највећих несрећа, то је што многи људи осећају да су залутали у животу као што други залутају у шуми или у великом граду. Човек не зна кад помери један пут, треба да брзо иде на други; међутим, човек је конзервативна животиња, и увек све промене врши противно својој вољи. Декарт је говорио како човек који залута у шуми, треба да увек продужи да иде увек у истом правцу, и тако ће најзад изаћи из шуме опет на прави пут. Али тако није и у животу: јер живот, напротив, тражи еластичност и промену. Само врло јаки духови продиру непроменљивом имплусијом у истом правцу. Човек мора да верује у многоструки живот на овом свету, и да треба живот стално почињати изнова. Не мењати свагда или никако, главни смер живота, али мењати његове форме, а његове самовоље потчињавати својој вољи. Многи велики човек није ни сањао у младости што ће постати кроз даље године. Христип и Клеант су били познати најпре са утакмица на јавним играма, а тек затим у филозофији; као што је и Платон био најпре атлет у Коринту и у Сикиону, а тек доцније највећи мудрац свог времена; и, најзад, зна се да је и сам Питагора почео свој јавни живот добијајући најпре награде у Олимпијским играма у Елиди. - Свакако, више је жртава међу људима који нису мењали своје путеве, него међу онима који су их мењали. Живот је кула на брегу са које хиљаду прозора гледају на хиљаду страна видика. Једна огромна количина храбрости долази човеку од само ове идеје: да увек има још један пут ка срећи а не само онај којим је дотле безуспешно ишао да је постигне. Богиња Јунона, која је много грешила, постајала је поново чедна кад год се окупала у слатком извору Канатосу.