Благо цара Радована: О песнику (Глава 1)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Nauka sve vidi u evoluciji, a pesnik u večnosti: znači u vremenu koje se ne da opredeliti ničim, pa ni etapama. Nauka vidi stvaranje i razvijanja, a pesnik razgrađivanje i rušenje. Nauka vidi trijumf života u novom listu koji izbija sa stare grane, a pesnik vidi uvelu granu u novom listu. Za nauku je sve radost u obnavljanju, a za pesnika je sve u drami raspadanja. Nauka sve vidi u zatočenju hladnih prirodnih zakona, a pesnik sve humanizira: iznad svega stavlja senzibilitet ljudski. On sve meri po sudbini čovekovoj koja je prolazana, i zato neizmerno tragična. Za nauku je čovek deo sveta, a za pesnika je svet deo čoveka. Praveći od sudbine svemira svoju sudbinu ljudsku, i obratno, život tim postaje samo jedno crno more tuge i čemera, izliveno na sve stvari i sva bića. Ovaj slučaj čini tragičnost pesnika koji je prvi da to oseti i opazi. Svi su veliki pesnici bili tužni: Sofokle, Šekspir, Dante i Gete: i svi veliki muzičari, kao Betoven i Šopen; i svi veliki filozofi, kao Heraklit i Platon. Lepota i tuga su bile svagda rođene sestre. čak i u staroj Grčkoj nije bila umetnost bez puno tuge. Bakhilid, jedan njen pesnik, kaže da su najočajnije pesme svagda najlepše pesme. Za pesnika sve je lepo, ali i sve tašto. Sve je najlepše što je stvoreno, ali sve je jače od čoveka.- Zato su svi pesnici tužni u svojoj filozofiji. Sva su pesnička dela melanholična, i najbolje delo je u isto vreme i najtužnije. Sve na svetu je u vezi sa čovekom, jer sve postoji samo utoliko ukoliko postoji za čoveka i njegovu sudbinu. A sudbina je tužna. - Nauka meri duhom koji je ograničen, a pesnik meri dušom kojoj se ne znaju granice, i koja je u vezi sa dušom stvari. Zato nauka samo konstatuje, a pesnik sudi; nauka o svetu misli, a pesnik o svetu oseća. Zbog toga se nikada nauka i poezija neće izmiriti, kao ni voda i vatra. Nauka i kad misli da nešto tumači, ona samo klasifikuje fenomene. Zato se naučne istine često potiru među sobom, ali velike istine, koje su kazali pesnici, ništa nije demantovalo. Bekon je smatrao zakone Galileja kao proste dosetke, ali nijedan pesnik nikad nije mogao verovati da mračni determinizam, izražen u Edipu, ne odgovara najvećem zakonu opšteg života. Zato jedini koji tumači, to je pesnik koji svem i traži krajnji smisao, i koji oseća događaje oko sebe u njinom bar jednom - možda i jedinom - odnosu: u odnosu prema čoveku. Zato je pesnik od svih drugih ljudi smatran najbližim božanstvu. Platon stavlja u usta Sokrata - u jednom dijalogu učitelja sa rapsodom Jonom,-svoju definiciju poezije: pesnik je nešto lako, krilato i sveto-tumač božanstva. Odista, imaju samo dva tvorca u svemiru: Bog i pesnik. Prvi sve počne, a drugi sve dovrši. Tajna pesnikovog stvaranja, isto je tako duboka i neobjašnjiva kao i tajna božjeg stvaranja. Ne zna se kako je postalo pesničko delo, kao što se ne zna kako je postao kosmos. Od toga kako se jedno delo začne u umu pesnika, i kako ono dođe do savršenstva izraza, to ne može ni sam pesnik sebi da objasni. Tome je često povod namanja sitnica, a celo građenje događa se u jednom mutnom duševnom stanju koje zbunjuje i samog tvorca, i kojem filozofi ne umeju da nađu pravo ime. Zato pisci raznih estetika izgledaju pesniku obični kalsifikatori gotovih slučajeva, onakvi kakvi su botaničari i zoolozi. Velika tajna u kojoj je začeto i ostvareno jedno umetničko delo, tako ostaje za sve i zauvek mračna. Da jedan čovek bude Šekspir, a da to ne bude drugi čovek iz društva tog pesnika, niti ijedan drugi čovek njegovog vremena, taj slučaj ostaje tajna možda naročite konstrukcije jednog organizma. Zato je pesnik potpuno drugačiji slučaj nego posebice drugi ljudi; a, izvesno, njegovo delo nije jedini dokaz za ovo tvrđenje. Čovek nije pesnik zato što stvara delo. On je samo viši od drugih ljudi zato što je jedini on njihova esencija; a govori kroz pesme, jer se sve veliko među ljudima izrazilo pevanjem. Veliki proroci govore jezikom velikih pesnika. Čak mnoge ptice i insekti, kada rade i stvaraju, oni pevaju.-I ona toliko puta gorka nelagodnost, koju pesnik oseća u dodiru sa drugim ljudima, čak i najboljim, i njegov napor da se prilagođava sredini koja je sva u kompromisima, dokazuje da je on večiti stranac i među najbližima. Jedino mesto na kojem se on sreta s drugim, a to je sublimna tačka ljudskog života: ideal. Na svakom drugom mestu, on je odrođen.