Благо цара Радована: О жени (Глава 9)

Ништа не упропасти љубав колико човекова претерана доброта. Да вас жена воли женски, морате с њом поступати мушки. Треба бити тиранин, али добар, онакав каквог је Ренан тражио за господара државе. Жена треба да види јачи спол од свог, јер не воли мученика у љубави, чак ни добротвора, него завереника и разбојника. Жена вас највише воли кад има да она прашта вама, а не ви њој. Пред великом добротом човека, жена губи сполни осећај на којем је код ње много сазидано; а само снага човекове воље, изазива снагу њеног спола. Не варају несрећне жене, оне чији су људи пијанице, грубијани, распикуће. Највећма варају оне жене које би требале бити највећма срећне и највећма благодарне. Јуре за другим људима баш оне жене којима је муж дао све раскоши у кући, и све почасти на улици; и верујући да је срећа у суфициту, оне тај суфицит траже у другом човеку. Жене истински несрећне с мужем, због његових мана карактера, или његове болести, или сиромаштва, обично не траже другде ни минимум среће, ни да се негде наплате, или негде освете. Бол и беда направе све путеве магловитим и ноге тешким. Најсрећније жене су одиста најгоре. Жена је у срећи раскалашна, колико је у несрећи велика. Никад не би требало потпуно усрећити жену, која је свагда дете или дивљак, јер хоће да се преједе и препије, и да поразбија сама своје играчке. Зато жене најгорих људи нису браколомнице, и често пролазе под добре. Али жене лепих људи, богатих, радосних, и срећних, напротив, јуре за максимумом, и немају друго у глави него радост и вратоломије. Чудно је да баш бирају обично љубавнике и мање лепе, и мање умне, и мање младе, и мање угледне него муж. Најмање неверстава ураде из праве нужде, а највише од обести и од пијанства среће. Жена је по природи створење зло, сујетно и болесно. Једино што жена има велико, то је моћ да нам понекад дадне илузију како је сасвим друкчија него што јесте. Женин смисао о моралу и човекољубљу, то је оно што у палеографији зову јеврејском интерпретацијом текстова. Често сте могли видети жену поред саркофага њеног човека којег није волела, или којег је и варала. Она туда показује бол који наличи на једно немо беснило. Не треба заборавити да су људи комедијаши у радости и у свечаним моментима, а жена је комедијаш у моментима туге. Само што жена има и толико урсфеног духа да се не прикаже, и да издржи ту глуму до краја. Не може постојати интимност и искреност међу човеком и женом, јер нису истоветни по природи, ни једнаки у правима пред природом. Жена по инстинкту нема онолику потребу за интимност, као човек. Мора се донекле изневерити своја сопствена душа и природа, пак да се буде веран другом. Жена зато, по својој природи, није пријатељ другој жени. Оне се здруже, само кад је у питању неки човек, или мржња према некој трећој жени. Ми немамо ни у митологији, ни у историји, ни у античкој драми, примера љубави другарке за другарку, а имамо опевану љубав Ахила за Патрокла, Полидеука за Кастора, Ореста за Пилада. Многи су велики људи поступали према жени тако различно као да нису били људи исте расе, чак ни истог времена. Цицерон се развенчао са Теренцијом што га није волела, а Јулије Цезар са својом женом Помпејом, само зато што се о њој рђаво говорило; али за мудрог и великог Катона кажу да је своју жену Марцију позајмио свом пријатељу Хортензију, као што је чувени Мецена сматрао за част једног доброг куртизана, што је Август живео с његовом женом. А међутим, ово су све били људи истог доба и истог друштва. Има и код најзаљубљеније жене једно место у души, које хоће да се свети оном којег воли: једна мрачна клица неверства и злоће коју ни самој себи не би умела ни смела да призна. Човек заљубљен одмах мисли како своју срећу да подели, а жена мисли како да своју срећу удвостручи. Жени није довољно да добије највише од човекове среће, него да што више отме од човекове слободе. Јер јој је сношљивија њена беда него човекова слобода, пошто је човекова слобода, одиста, извор свих жениних неправда и несрећа. По неспоразуму који излази из сполних разлика, и по неједнакости која долази из социјалних супротности, човек и жена су непомирљиви једно према другом. То иде често непријатељство несвесно, у мржње прекривене, у сукобе уситњене али постојане. У браку жена тражи све што јој се допада, и узме све што може отети. Човек исто тако граби за себе све женино. Нигде егоизам људски није тако опор као у односу човека и жене, који ратују једно против другог ни сами не знајући докле иде то огорчење. Људи се боре са женама у љућој борби него с ветровима, животињама и морем.