Благо цара Радована: О жени (Глава 7)

Платонска љубав је само љубав човекова, а не женина. Уосталом, идеална љубав и није у инстинкту, него само љубав физичка. Љубав идеална је продукт вере и културе, и одржава се насиљем над собом. Жена нема осећања пожртвовања за друге него само за себе, јер се не уме ослободити себе, као ни дете ни дивљак, ни изићи из хиљаду малих срећа и несрећа од којих је направила свој шарен и смешан живот. Она је вернија својим прохтевима него вашим најсјајнијим идејама. Поћи ће за вама, али не за вашим принципом. Жена није узела ништа од наше цивилизације и религије; повила се само за нашим намерама, и пошла за јаким човеком.Она се никад не гади пропале жене као што се ми гадимо пропалог човека; напротив, тражи њено друштво; и кад јој не завиди, она је извињује. Жена у Египту и на Леванту и данас је онаква кава је била откад тамо постоји. Незнање женино иде до глупости. Оне нису у стању да сачекају ни одговор на питање које вам саме поставе. Немају ни за што правог интереса, а најмање за уметност. Све жена узима за забаву, и све мери по својим нервима. Али ако жена нема довољно воље за ученост, она то надокнађује спонтаношћу својих прохтева, и природношћу својих суђења; а кад жена има укуса, он је увек урођен и отмен. Има један извесни укус који је често ствар њеног спола. Жена има већма укуса за ствари него за идеје, али њен укус надмашује у многом погледу средњу културу човекову. Жена није творац, али је велики асимилатор. Увек је у историји жена постала углађена пре него човек, а она је то и данас. Чедност није у природи, и зато је нема ни у љубави; јер је љубав само чиста и прекаљена природа. Где је много љубави, ту је мало чедности; а можда и обратно: много чедности значи мало љубави. У Паризу се много лудује од љубави, и мало говори о чедности. Љубав и морал нису рсфени заједно, нити се возе истим колима: једно је ствар божја, а друго је проналазак човеков. Чедност су пропагирали хришћански апостоли да би њом сиромашним женама дали начина да постану боље од богатих, и да тако чедна девојка постане достојном сваког богаташа. Морал је насиље, нарочито морал сексуални; а кад није, онда је хипокризија. Треба имати навике морала као навике извесних јела и пића. Жене су моралне више по своме темпераменту него по свом уверењу. Има жена које не могу поднети покварене речи, као што не могу поднети рђави ваздух, или укварено јело. Оне су тад чедне и без нарочите воље, или без нарочите намере, или често чак и противно својој вољи. Има затим таквих жена које би се понекад осветиле мужу, или љубавнику, за какву увреду, црним издајством, али, и поред своје воље, овакве жене не ни замислити другог човека на његовом месту. Морал је код многих жена ствар урођеног укуса, а не васпитања; ствар физичка, као што је код других неморал; јер морал није у глави, него у крви и у стомаку, као ствар органска. Они који су морални друкчије, слаби су или лажни. Зато је речено: Светац који није потпуно светац, онда је ђаво; а ђаво, који није сасвим ђаво, он је светац. Има жена морално коректних, не из љубави за човека и за морал, него само зато што су по карактеру пасивне, или што љубави не дају никакву цену. Друге су опет моралне из удобности за себе, или из одвратности за јавну бруку. А треће су моралне из крајњег непознавања порока. Свакако, физички морал обично није у природи ни у укусу женином колико је у укусу човековом; доказ, што је жена у стању да се целом свету покаже гола, кад би знала да би је цео свет ј нашао лепом као богињом. Уосталом, оне не пристају да разголићују себе, и да носе своје голе груди као на послужавнику. С временом је жена постала и детеубица. Врлина је за многе жене накит да се већма допадну; оне кокетирају врлином пред људима, и полемишу врлином пред другим женама. Многе су младе жене поносне на своју врлину, али је врло мало остарелих жена које се своје врлине сећају с претераним поносом.