Благо цара Радована: О жени (Глава 11)

Жена има више нежности, а човек има више доброте; жена је великодушна, а човек је племенит. Жена опрашта али не заборавља; човек заборави и када не опрости. Кад год је жена великодушна, она је то увек према човеку, а никад према жени. Човек има детињство, младићство и старост; а жена до краја остане дете, и, као дете, све сматра играчком. Глупост је у природи, и најпаметнији човек не успе да томе увек избегне, али жена је глупа само по изузетку. На десет људи има један уман, а на десет жена има једна глупа. Љубомора је једна форма глупости. На стотине људи нема ни половину који су љубоморни из страха да не би изгубили жену коју воле, него су љубоморни из охолости према себи, и из страха да сами не буду понижени. Има их који су увређени што их је унизио други човек, а не што су изгубили своју жену. Затим, има их који су увређени само зато што их је понизила њихова сопствена жена. Међутим, сви ови поводи долазе из глупости. Али, извесно, човек је најмање љубоморан из љубави. Зато су љубоморни само људи окорели егоисти. Жене егоиста не даје другој жени ни човека којег и сама она одбацује. Један од хиљаду начина којим човек успева код жене, то је кад се постави између два женска егоизма. Љубоморан је онај који хоће да буде вољен више него што сам воли. У највећој љубави уживамо баш у оном што дајемо а не у оном што примамо, као краљеви. Љубоморан човек, то је као лаком сиромах или као имућан циција. Човек у животу дели све ствари на добре и рђаве, а жена на слатке и горке. Жена у животу све сматра за свој накит: кућу, огледало, слику, столицу, улицу, пса и коња, град и друштво, чак и човека којег воли. Знам једну велику руску госпођу која је имала накита у бисеру и бриљантима што је вредео четири милиона златних рубаља; а међутим, Колумбо је за откривање Америке потрошио, према рачунима који се још виде сачувани, свега четвртину милиона данашњих златних динара! Чак половину те суме утрошили су на поправку брода, што значи да је откриће Америке коштало свега около стотину и педесетхиљада франака... Свакако, све што окружује жену, мање је за њу од ње саме, и све је атрибут њене личности, која је у средини свемира. Да жена не сматра све за свој накит и своје играчке, извесно је не бисмо ни толико волели. Човек воли у жени оно што је детињасто, јер само детињство даје илузију младости, која је за нас вечна магија. Ако човек напада жену, то је једино из разлога самог спола. Као зоолошка фела, и спол је искључив и саможив. Ако и животиње могу да мисле, онда оне имају о нама, извесно, исто рђаво мишљење које имамо ми о њима. У погледу карактера, постоје три врсте жена: супруга, робиња и одметник. Ако није супруга свог мужа, она је увек супруга неког другог човека, и овог ће човека тражити докле га не нађе, а често остаће му верна и часна, и када није његова жена. Жена без сопствене воље и персоналности, то је жена створена робиња; она је сенка једног или другог човека, или чак обојице уједно, увек мученица и увек жртва. А жена одметник, то је егоиста која не воли никог, нити је ико воли. Место воље има прохтеве; место укуса, њене сопствене начине; она је заточеник своје ништавности; она је мало жена а нимало човек; најчешће је дете и дивљак за цео живот. Може да воли и да не воли. Рускиња каже: можда сутра а можда никад. Овом типу женаодметника се највећма приближује данашња европска жена. Она живи преко своје воље у мужевљевој кући, где једе и спава с њим безрадосно и безжалосно, апатично и хладно. Ништа је особито не задржава да остане где је, или да оде сасвим другде, где би била исто тако усамљена и неприступачна. Много је мање љубави на свету него у литератури; у једном роману има више љубави него у једном великом граду. Не чекајте никакво добро од женине памети, него само од жениног срца. Ја памет човека рачунам по оном шта каже, а памет жене по оном што не каже. Можда сам већ напред поменуо:жена морал сматра естетиком а човек логиком; а то значи да је морал код ње у осећању, а код њега у глави. Зато је жена моралнија него човек. Али је још канда општија и сигурнија подела жена на ова три типа: супруга, љубавница, мајка. Често се у једној истој жени нађе љубавница и мајка; а често сурпуга и мајка; али најређе супруга и љубавница. Скоро никад нису сва три типа остварени у једној истој жени; а да су остварени, то би био одиста врхунац божје мудрости и божје љубави за човека. Жена љубавница и жена мајка, то су жене инстинкта, где посреди нема ничег искључиво човечанског, што не би постојало чак и међу нижим зоолошким фелама. Добра мајка се налази чак и међу зверовима, а добра љубавница међу птицама и међу инсектима. Скоро у највишем броју случајева, жена је или само супруга, или само љубавница, или само мајка. Францускиња није супруга него љубавница и мајка; Талијанка је супруга и мајка; Шпањолка је мајка а Рускиња је љубавница. Српкиња је од свих друкчија: кад је најчистији тип, она је човеку сестра. Стварно, жена има две своје мисије на земљи: да буде мајка и да буде супруга. Она је од природе створена да буде мајка, а само је људским законима натерана да буде супруга. Зато се жена скоро увек одазове својој првој дужности, према божанству и природи, а прилагођава се, са мање или више успеха према законима брака који су установа човекова. У тој вези с природом, она је велика и моћна; али у тој вези с човеком, она је слаба и често бедна, а зато и лажна. Прва њена мисија је инстинктивна, а друга разумна; прва нерасудна и мрачна, а друга свесна и зато лабава. Стога се може истовремено бити савршена мајка али рђава жена, јер су то два разна пута и два разна закона. Жена је највиша у својим бесполним љубавима; у љубави мајке, сестре или кћери човекове. Стари грчки трагичари су дали изванредних примера оваквих љубави; оне су и данас узбудљивије него савремена књижевна интрига љубавника и љубавнице. Било је у античкој трагедији супруга које су се такмичиле у својој љубави не само са љубавницама својих мужева, него чак и са љубављу мужевљевих родитеља за свог сина. Алекстида је умрла за свог мужа да би показала да га воли већма него што га воле и његови родитељи, пошто она одлази с њиме у смрт, а његови родитељи осташе посматрачи, немајући срца да и они умру заједно са својим сином. Еури пид је од ове љубави написао драму, а Платон је помињао овај случај у својој познатој теорији о љубави. Љубав кћери и сестре се види у самој Антигони која је дигнута до божанства. Љубав између брата и сестре је код Грка дигнута до хришћанске чистоте. Ово је тим узвишеније што су се у тим истим столећима персијски краљеви женили својим кћерима и сестрама, као и у фараонском Египту, и као много доцније у птоломејском Египту, где се Клеопатра била удала за свог брата, краља египатског. Љубав између брата и сестре, ту узвишену љубав двоје младих, која је тако чиста од сваког нереда спола, опевала је, са грчком узвишеношћу, још само српска народна песма. Према овој чистој љубави, изгледа да је свака друга љубав између човека и жене само једно физичко слепило, или рачунско пријатељство: јер свако од ових двоје љуби на свој начин, у своје време из својих разлога, са свима противречним сукобима памети и крви. У шпанском Романцеру, млада Химена, која је најпре молила краља да казни Дон Родрига, убицу њеног оца, доцније моли истог краља да јој дадне Дон Родрига за мужа, јер млади хидалго пролази сваки дан испод њених прозора. ("Како је леп убицамог оца!") Чим жена почне да истински воли човека, онда га воли помало као мајка: тепа му ситне и слатке речи; боји се за његово здравље, и утопљује га; и брани му да пије, или да одвећ пуши; и стрепи од хиљаду прилика и ствари које би могле да му учине какво зло. У највишој екстази срца, жена престаје бити женка, а постаје добра мајка и нежна сестра. На овој сублимној и јединој тачци два противна и противничка спола долазе до идеалног измирења. Све до те тачке су ти сполови у сталним сукобима, искључујући Се духовно и душевно, и не додирујући се него само физички. Човек и жена се измирују само у љубави чистог срца, и у љубави бесполној, одакле избија искра поезије, која је магија света, сунце сунаца.