Благо цара Радована: О жени (Глава 10)

Жена је ипак по својој природи увек нечија жена. И жена, одиста, има само једног мужа: а то је увек онај први. Андромаха је имала с првим мужем Хектором једног сина, са другим мужем Пиром три сина, и са трећим мужем Хеленом још једног сина; али је Андромаха само жена Хекторова, и као таква је инспирисала и Хомера и Еурипида и Вергилија. Увек је за жену први човек једини њен прави човек, чак и кад престане да га воли. Често је он њен господар и доцније, и кад год он хтедне. У њеном карактеру има трећину њега; хиљаду ствари она већ види његовим очима; а има случајева кад и физички сличе једно на друго. Нико не зна колико онај који хоће да воли, мора да прегори чак и од свог частољубља. Најсрећнији су у љубави они који су изгубили смисао о себи и својој цени. Људи од највећег успеха код жене, то су они који трпе највише унижења. Ништа не деградира човека колико жепа, чак и кад је заљубљена. Жена не прави разлику међу људима, нити се разуме у мушким одликама. То многи људи добро знају. Има стога људи за које је љубав, чак и љубав вишег рода, једна перверзија: љубав коцкара за коцку, пијанице за пуну чашу, пушача за дувап или опијум. То је потреба да се живи полупиЈан, да човек прави планове за које се доцније каје, и да се говоре безумне речи којих је човека после стид кад се отрезни. За многе људе ниједна жена на свету не вреди тај губитак присебности. Кад су питали Питагору кад треба човек да се ода задовољству љубави, мудрац је одговорио: "Кад год хоћеш да се умањиш". Питагора је веровао да је физичка љубав штетна за човека, јер га замара и скраћује му живот. Питагора је живео осамдесет година. Чедну жену су сматрали вишим бићем само хришћани. Описују се с нарочитим усхићењем непорочне девојке које су умирале по тамницама, катакомбама, пећинама и амфитеатрима, жртвујући се за хришћанство којем су најпре завештавале своју телесну непорочност као своје највеће благо. У Толеду сам видео остатке куће свете Левкадије, девојке из првог хришћанског века, на којима је неки краљ подигао цркву, а други су краљеви тој цркви давали огромне привилегије, и за култ светитељке скупљали нарочите прилоге. Кажу да је од те цркве и почела права слава града Толеда, јер су се ту доцније држали свештени сабори, краљеви крунисавали или екскомуницирали, и прављени државни закони. Дубоко се верује да је светитељска непорочност ове девојке Левкадије спасавала Толедо од разних несрећа. Сви су варварски народи пролазили поред њеног гроба, али га нико није узнемирио. Уопште, хришћанска светитељка је, по правилу, била чедна, према узору мајке Христове, у којој је нарочито истицана телесна непорочност.