Биљешке о поријеклу пјесама, ауторима, казивачима и начину сакупљања грађе

Народне пјесме Кордуна

БИЉЕШКЕ

БИЉЕШКЕ О ПОРИЈЕКЛУ ПЈЕСАМА, АУТОРИМА, КАЗИВАЧИМА И НАЧИНУ САКУПЉАЊА ГРАЂЕ

1. Са планине вјетар дува. Пјевала се на Кордуну до Другог свјетског рата. Записао Станко Опачић у сватовима Д. Симића у Млаковцу, бивши котар Војнић.
2. Врани се коњи играју. Пјевала група пјевача из Тушиловића. Снимио Станко Опачић, а у Перни, бивши котар Вргинмост, снимио и Перо Рокнић, пуковник ЈНА.
3. На граници ватра гори. Стара граничарска пјесма. Била је омиљена пјесма Радована Вујића из Тушиловића. Пјевала се до Другог свјетског рата по цијелом Кордуну, на исту мелодију као и пјесма „На Кордуну гроб до гроба“. Пјевао Мића Малић из Коранског Бријега, бивша опћина Војнић, и други. (Снимљена на магнетофон.)
4. По Бугарској крв се лије. Казивао Ђуро Ђипало из Тушиловића, стар 88 година. Он каже да су ову пјесму пјевали у основној школи у његово вријеме, око 1890. године. Учитељ му је био Бајо Новковић.
5. Остав’ момке, моле те ђевојке. Пјевала Драгиња Опачић из Тушиловића. Записао син Станко Опачић. Сасвим слична пјесма налази се у збирци „Српске народние пјесме“ Николе Веговића на 152. страни. Загреб, 1885. год.
6. Нема права у туђа владара. Казивао уз гусле Драгић Мандић, гуслар из Јоховице. (Види о Мандићу текст уз пјесму под бр. 150).
7. Граничари чули кукавицу. Пјесма је узета из Беговићеве збирке „Српске народне пјесме“, књ. I, етр. 142, Загреб, 1885. год.
8. Аустријо, проклета галијо. Исто као под бр. 1.
9. Под Кладушом, под бедемом. Омиљена пјесма Јанка Блажевића из Тушиловића. Пјевала се на цијелом Кордуну, а пјева се и данас. Сличну пјесму снимио је у Перни 1947. год. Перо Рокнић, пуковник ЈНА.
10. Цар царује, граничар ратује. Стара граничарска розгалица. Најчешће је пјевао Радован Вујић из Тушиловића. Записао Станко Опачић.
Розгање спада међу најстарије начине пјевања на Кордуну. Најчешће се тако пјевало у сватовима. Код розгања увијек пјева само један а остали прате.
11. Аустријска потоиула лађа. Пјевала се за вријеме првог свјетског рата, у зеленом кадру. Казивао Милић Цвијановић из Брезове Главе код Тушиловића.
12. Ратиикова вјера. Казивао Милош Гријаковић — старјешина, из Тушиловића. Аутор је непознат. Пјесма је драгоцјен примјер односа војника-граничара према вјери и побожности.
13. Рањен јунак у горици лежи. Казивала Драгиша Опачић из Тушиловића 1927. године, записао шен син Станко Опачић.
14. Цоре Карло и царице Зита. Пјевао зелени кадар од 1917. до 1918. године. Казивао Симо Ђурић из Доњег Будачког. Записао Станко Опачић.
15. Зелени се лишће борово. Од вајкада се пјева на Кордуну и штампана је у више збирки.
16. У тој чарној гори силна ватра гори. Пјевала се на Кордуну још за вријеме првог свјетског рата. Донијели су је војници из Србије. По казивању Михајла Симића из Млаковца. Записао Станко Опачић.
17. Потамнила наша зв’језда сјајна. Спјевао гуслар Срдић из Дугог Дола. Пјесма је настала 1918. године послије Солунског процеса кад је регент Александар Карађорђевић стријељао с Аписом и Раду Малобабића, Кордунаша који је на велеиздајничком процесу у Загребу 1909. године проглашен издајником Аустро-Угарске. Срдић и други Кордунаши схватили су ту пресуду као злочин тадањих српских владајућих кругова, а посебно регента Александра. Гуслар Срдић знао је напамет много пјесама из Вукових збирки.
18. Србин се мушки бори. Записао 1967. године Перо Рокнић, пуковник ЈНА, у Перни, Вргинмост.
19. Зелени се по том долу трава. Прастара граничарска пјесма, толико омиљена да се до другог свјетског рата пјевала на сваком весељу по цијелом Кордуну.
20. Пјесма чува спомен на јунаке. Ову пјесму снимио је у Перни Перо Рокнић, пуковник ЈНА, а пјевала се до другог свјетског рата по цијелом Кордуну.
21. Зора свиће дан се бијели. Исто као под бр. 19.
22. Гусле у туђини. Ову пјесму казивао је Тимо Цикуша из Удбине — Сјеничака. Аутор је гуслар Тимотије Дакић — „Американац" из Утиње. Био је 30 година на раду у Америци и вратио се око 1929. године и ускоро умро. Кад је пошао у Америку, понио је са собом гусле и цио живот се није одвајао од њих. Није полазио школу, али је добро читао и писао. Из Америке је писао родбини писма у стиху (што је био чест обичај Кордунаша).
Тимо Цикуша је сачувао три његове пјесме. Поред ове, то су још пјесме под бр. 154 и 155.
На Кордуну било је много пјесама које су настале на овај начин, али су их људи уништавали, јер су их због њих прогониле аустроугарске власти. Моја мајка је имала брата и два сестрића у Америци. Они су јој 1913. године слали писма у чијем је горњем углу увијек била српска тробојка и неколико стихова као мото. Таквих стихова и сада се сјећам. На примјер:
Са Балкана зора руди,
Минуо је ропства сан!
Под Балканом рис се буди,
То слободе свиће дан!
Писали су јој и цијела писма у стиху, али је све то она уништила 1914. године, када су жандарми вршили преметачину по српским кућама.
23. Ћевојка чека драгог. Ову и још велик број пјесама у овој збирци казивала је Даница Живковић из Брезове Главе крај Тушиловића. Рођена је 1912. године у породици познатих пјевача. Њен отац Станко и брат Миливој били су на гласу као пјевачи. Они нису стварали пјесме али су знали напамет безброј пјесама које су пјеване по Кордуну. Даница ми је 1947. године казивала преко 50 пјесама. Осим тога, она је у друштву с Анђом Блажевић и Даром Цвијановић отпјевала око 20 пјесама у магнетофон, онако како су их оне пјевале још као дјевојке, прије 35 година. Ове три, сада 55 годишње жене, знатно су обогатиле ову збирку.
24. Поранила Јагода на воду. Исто као под бр. 23.
25. Млад се Милан оженио. Казивала Анђа Блажевић из Тушиловића.
26. Потурчи се кућа Бранковића. Исто као под бр. 23, а слична пјесма је штампана и код Беговића у поменутој збирци.
27. Була млада остаће бољему. Отпјевао уз тамбуре 1968. године Симо Рајић из Дугог Дола, Војнић, и његова синовка Ранка Рајић.
28. Род родила трешња, вишња. Казивала Јелена Поповић из Тушиловића, сада стара 70 година. Она се сјећа да је то била омиљена пјесма Милоша Чутурила и многих њених вршњака у младости.
29. Зора зори, роса роси. Исто као под бр. 23.
30. Драга моја, ти си на далеко. Записао проф. Миле Дакић из Војнића, у сватовима у Радоњи 1968. године.
31. Мој је драги на бојишту. Казивала Даница Живковић из Брезове Главе, а пјевала се по цијелом кордуну до наших дана.
32. Без драгог сам ја остала. Исто као под бр. 31.
33. Тужан Јово по граници гиеће. Сјећам се да се ова пјесма пјевала још између два рата.
34. Кад ми драги оде на војницу. Исто као под бр. 31.
35. Мисли на ме, драги мој. Исто као под бр. 31.
36. Имала сам брата и драгога. Исто као под бр. 31.
37. Војнић, Глина — то су савезници. Граничарска корачница коју је отпјевао у магнетофон Мића Малић из Коранског Бријега. Исту пјесму снимио је у Перни и Перо Рокнић, пуковник ЈНА.
38. Мене мама јабукама рани. Исто као под бр. 31.
39. Вијало се вито перо. Снимио у Перни Перо Рокнић, пуковник ЈНА.
40. Лијепа моја горо зелена. Исто као под бр, 31.
41. Киша пада и по мало сн’јега. Казивао Душан Ркман, пензионисани мајор ЈНА из Перне, а иста ова пјесма пјевала се и у Крстињи.
42. Купи ми, бабо, волове. Исто као под бр. 31.
43. Пјевај, грло, нек те чује лило. Казивала Милка Илић-Ливада из Примишља, бивши котар Слуњ. Пјевала се и око Војнића.
44. Код мајке су најмилији дани. Пјевале жене на прослави 8. марта 1968. у кући Станке Павић-Трбовић у селу Радоњи код Војнића а записао проф. Миле Дакић.
45. Јово кити драгој врата. Исто као под бр. 44.
46. Звони звонце, Милан чува овце. Казивала Даница Живковић из Брезове Главе код Тушиловића са другарицама.
47. О, мој драги, огледало сјајно. Исто као под бр. 46.
48. Чувам овце а драги волове. Исто као под бр. 46.
49. Дођи драги кад ти се не надам. Исто као под бр. 46.
50. Ој, вранчићу, добро моје. Казивао Ђуро Ђипало из Тушиловића, стар 88 година.
51. Цв’јеће моје, што по гори растеш. Исто као под бр. 31.
52. Није благо ни сребро ни злато. Исто као под бр. 31.
53. Неке цуре дукати удају. Исто као под бр. 31.
54. Ој, ђевојко, душо моја. У овој верзији је ова пјесма пјевана по цијелом Кордуну, а има варијаната и код Вука Караџића и Николе Беговића.
55. Малена сам, ал’ сам од племена. Исто као под бр. 31.
56. Ој, Корано, тија водо ладна. Казивала Даница Живковић из Брезове Главе код Тушиловића, а налази се и у поменутој Беговићевој збирци од 1885. год.
57. Ја сам, мајко, цуру загледао. Записао Станко Опачић 1949. године у сватовима у Вељуну.
58. Сједи Дане и преслицу гиара. Казивао Симо Ђурић из Доњег Будачког, опћина Крњак. Пјесма се односи на стари обичај на Кордуну да младожења прије женидбе обавезно сам изради младој преслицу, вретено и други прибор за женски ручни рад. Тај обичај се одржао све до другог свјетског рата, нпр. у Дрежници и још понегдје, док је око Војнића ишчезао још у првом свјетском рату.
59. Ој, младости, најмилије доба. Казивала Милка Илић-Ливада из Примишља, бивши котар Слуњ. Записала 1968. године Милкина ратна другарица Софија Павичић-Маша.
60. Ој, ђевојко, срце моје. Пјевала се у Тушиловићу и широј околини, а сличну пјесму снимио је и Перо Рокнић у Перни.
61. Сама сам изабрала драгог. Исто као по дбр. 59.
62. Мила мајко, ево ми просаца. Исто као под бр. 31.
63. Момак Не ме жалити. Исто као под бр. 31.
64. Нема љубави без туге и бола. Исто као под бр. 31.
65. За ђевојком срце гине. Казивала Јелена Поповић из Тушиловића. Записао 1968. године Станко Опачић.
66. Волио сам лијепу ђевојку. Казивала Драгиња Опачић и Ана (Милошева) Ђипало. Записао Станко Опачић.
67. Љубав је ббла а не шала. Исто као под бр. 59.
68. Ој, кишице, ти неоро моја. Исто као под бр. 65.
69. Пјесма о јавору. Исто као под бр. 65.
70. Комшинице бога не гледала. Исто као под бр. 31.
71. Ој, мјесече, ти одавно знадеш. Исто као под бр. 31.
72. Од свих си ми дража и милија. Записао проф. Миле Дакић, у сватовима у Радоњи код Војнића. Сличну пјесму записао је и Перо Рокнић у Перни.
73. Игра коло и у колу Гојко. Пјевала се до другог свјетског рата у Тушиловићу.
74. Весели се Босно, земљо равна. Пјевала се на Кордуну до другог евјетског рата, а налази и у Беговићевој збирци на 107. страни. (Загреб 1885. год.).
75. Коло пјева. Пјевана јужно од Слуња. Казивао Јосо Јанчић из Слушнице, бивши котар Слуњ. Записао 1968. године Петар Зинаић из Слуња.
76. Ђевојчице жито жању. Пјевала се у цијелом Кордуну до другог свјетског рата а узета је из Беговићеве збирке.
77. Коло. Исто као под бр. 76.
78. Опило се младо момче. Казивао Милош П. Љеповић-Старјешина из Тушиловића, записао Станко Опачић.
79. Вриједна жена највеће је благо. Исто као под бр. 78.
80. Лијепо село та Широка Ријека. Записао проф. Миле Дакић у сватовима у Крстињи.
81. Тушловачко равно поље. Било ми је десет година када сам први пут чуо ову пјесму код цркве у Тушиловићу. Пјевали су је петоро браће Чутурила, на гласу пјевачи. Међутим, тек касније сам чуо причу о настанку те пјесме: У колу је играла кћерка Саве Велимировића, љепотица у коју су сви момци били заљубљени. Била је из сиромашне куће и имала је ђердан од само 50 дуката, али се на то нико није обазирао. У њу се заљубио и неки лијеп момак, али болестан од неизљечиве болести (епилепсија). Он је био свјестан своје трагедије (младић с таквом болешћу тешко се могао оженити) и исповједио је своју тајну неком свом другу. Из те исповиједи Чутуриле су направили пјесму.
82. Голуб гуче, голубица неће. Казивала Дара Цвијановић из Тушиловића.
83. Мјесечина, мога дике нема. Исто као под бр. 82.
84. Од пушке су ране само шала. Пјевале жене на прослави 8. марта у Радоњи, бивши котар Војнић. Записао проф. Миле Дакић из Војнића.
85. Скоро сам се млађана удала. Исто као под бр. 84.
86. Из Босне је соко долетио. Пјевала се у Тушиловићу а слична пјесма налази се и у поменутој Беговићевој збирци.
87. Ћевер и снашица. Казивале Даница Живковић, Дара Цвијановић и Анђа Блажевић из Тушиловића. (Види текст уз пјесму бр. 23).
88. Чобаница Мара. Исто као под бр. 87. Пјевала се у мом дјетињству у цијелом Кордуну.
89. Ћера овце ђевојка. Записао Станко Опачић. Пјевала се у мом дјетињству по цијелом Кордуну. Исту пјесму записао је и Перо Рокнић 1968. године у Перни.
90. Ђевојка — кошута. Пјевана прије другог свјетског рата у Слушници, бивши котар Слуњ. Казивао Јосо Јанчић из Слушнице. Записао Петар Зинаић из Слуња.
91. Лепа Мара и Јово. Исто као под бр. 91.
92. Ружица рано увела. Исто као под бр. 86.
93. Грехота је ђевојку кудити. Казивала Јелена Поповић из Тушиловића. Записао Станко Опачић. Ова клетва се односи на дубоко усађено вјеровање у српским селима Кордуна да ће цио живот пратити несрећа онога који скуди ђевојку или макар и пијан играњем повриједи светост гроба. Свака болест, помор стоке и слично тумачило се као казна божија за овако почињен гријех.
94. Љубав права у срцу ми спава. Исто као под бр. 93. Слична пјесма налази се и у поменутој Беговићевој збирци.
95. Права љубав највеће је благо. Ове стихове су казивали Милка Илић-Ливада из Примишља, Илија Ливада из Примишља и Даница Живковић из Тушиловића. Записао Станко Опачић 1967. године.
96. Млађан јунак коња разиграо. Казивао Симо Ђурић из Доњег Будачког, опћина Крњак. Записао Станко Опачић.
97. Мјесец кара звијезду Даницу. Исто као под бр. 95.
98. Мене моја сјетовала мајка. Исто као под бр. 97.
99. Мајка сјетује кћерку. Казивала Јелена Поповић из Тушиловића. Записао Станко Опачић.
100. Млад се Миле скоро оженио. Исто као под бр. 99.
101. Посадио Пајо виноград. Казивао Владо П. Гријаковић. Налази се и у Веговићевој збирци из 1885. год.
102. Кад је мене мој драги просио. Казивала Јелена Поповић из Тушиловића. По њеном причању ова пјесма се односила на размажену кћерку јединицу која је у кућну задругу уносила раздор. У кућним задругама туча жена није била уобичајена. Примјењивана је само као крајње средство.
103. Муке у паклу. Казивао Ђуро Ђипало из Тушиловића. Записао Станко Опачић.
104. Седам села гледало. Казивала Даница Живковић, Анђа Блажевић и Дара Цвијановић из Тушиловића. Снимио на магнетофон Станко Опачић.
105. Селом прођем. Исто као под бр. 104.
106. Кажи драги на којој си страни. Исто као под бр. 104.
107. Мој драгане, тебе нека љуби. Исто као под бр. 104.
108. Волио ме па вели да није. Исто као под бр. 104.
109. Ој, јесени, јесени. Казивала Милка Илић-Ливада из Примишља, бивши котар Слуњ. Записао Станко Опачић.
110. Душманину. Казивала Мара Пушкар из Млаковца. Записао Станко Опачић.
111. Суни,е жеже, запара је љута. Пјесма се пјевала у Старој Кршљи код Слуња. Казивао Јосо Јанчић из Слушнице код Слуња. Записао Петар Зинаић из Слуња.
112. Сеја брата на вечеру звала. Пјевала се у околици Војнића до другог свјетског рата, а потпуно сличну варијанту ове пјесме снимио је на магнетофон и Перо Рокнић у Перни.
113. Стари дани тугом омотани. Записао Илија Ливада из Примишља код Слуња.
114. Чедо без мајке. Казивао Јосо Јанчић из Слушнице код Слуња. Пјевала се прије и у току другог свјетског рата. Записао Петар Зинаић из Слуња.
115. Задруга. Записао Станко Опачић 1949. године у сватовима у Крстињи.
116. ’Ајде брате, да пијемо вино. Снимио 1967. год. Перо Рокнић у Перни.
117. Неслога. Исто као под бр. 115.
118. Неслога у кући. Записао Илија Ливада из Примишља.
119. Сватови полазе по ђевојку. Записао Станко Опачић. Ова пјесма, као и неколико осталих, дио је свадбених обичаја на Кордуну.
Граничар се ријетко женио прије 25. године. Било је то условљено његовим војним обавезама. Исто тако ријетко се женио с ђевојком из близине. Често је неки младић загЛедао ђевојку док је још био у служби на граници. Женити се могао тек кад је добио смјену на грашгци. Кад би се родитељи сагласили с његовим избором, најприје су одлазили просци да испросе ђевојку. Сви су просци ишли на коњима. Младожења је имао на шубари пауново перо. Пред ђевојчином кућом пјевали су пјесму „Вијало се вито перо“. Свадба је уговарана на дуже вријеме због припремања дарова. У уговорени дан сватови се скушвају код младожењине куће и крећу ноћу да би прије дана стигли ђевојчиној кући. Такав обичај се задржао на Кордуну до другог свјетског рата. Код ђевојчине куће сватови су дисциплиновани као војници, нема распојасаности. Морао се чувати образ младожењине куће и села. Ништа се без одобрења домаћина куће не предузима. Чак ни пјесма не започиње. Тек код младожењине куће постају прави сватови: весели, распојасани, слободно пију и пјевају, шале се, понекад и прилично грубо.
Већи дио свадбеног обреда попраћен је пјесм»м. Послије уласка у кућу стари сват пита да ли смију пјевати. Кад то домаћин дозволи, почиње пјесма и остали свадбени обреди. Један од тих обреда је здравица коју најприје држи стари сват домаћину. Било је обавезно и присуство гуслара који је веселим пјесмама увесељавао сватове. Најчешће је то био неко од сватова.
Када дође вријеме за полазак, ђевојчина родбина и другарице даривају ђевојку. Од родбине је нико не прати. На растанку је испраћују пјесмом у којој јој желе срећу у новом дому.
Свадбовање се наставља у младожењиној кући и траје највише један дан и двије ноћи.
120. Зора свиће, већ се пјесма чује. Исто као под бр. 119.
121. Ој, босиљче, ситно сјеме. Исто као под бр. 119.
122. Сватовска. Исто као под бр. 119.
123. Разговор старог свата и домаћина. Снимио на магнетофон Перо Рокнић у Перни.
124. Здравица старог свата домаћину. Снимио Станко Опачић у Тушиловићу.
125. Причалица. Казивао уз гусле Драгић Мандић из Јоховице, бивши котар Слуњ. Записао Станко Опачић. Сличан збир оваквих пословица знао је сваки гуслар на Кордуну и радо их низао, а посебно је с њима био богат гуслар Срдић из Дугог Дола код Крњака. Он је знао старе пословице и сам стварао нове. Сви који су га познавали, сматрали су га мудрим старцем. Између два рата, кад је он негдје гуслао, народ се скупљао и радо га слушао, а послије тога се дуго коментарисало и разносило оно што је гуслар казао.
126. Буји паји мој јуначе мали. Од мајке слушао, запамтио и казивао Урош Ђипало из Тушиловића. Записао Станко Опачић.
127. Чедо њија Вукосава млада. Исто као под бр. 126.
128. За Милом бугари жена Ката. Казивала Јелена Поповић из Тушиловића. Бугарила њена мајка Ката Ђипало за мужем Милом. Записао Станко Опачић.
Код Срба на Кордуну до данас се одржао обичај нарицања (бугарења) за покојником, али није било, нити има професионалних нарикача. Обично нариче најближа родбина, и то углавном жене, врло ријетко и мушкарци. Кад на сахрани наричу жене из сусједства, оне жале неког свог скоро умрлог и шаљу му поруке по покојнику.
Нарицање (бугарење) је једноставна и тужна запјевка у хојој се води више рачуна о садржају него о мелодији. Ниједна жена на Кордуну не учи нарицати. Скоро по правилу тужбалицу одлику.је склад и мисаоност.
И тужбалица је носила печат времена. До развојачења Војне крајине тужбалице су киптиле клетвама и жалбама на црну судбину граничара, на Турке и царевину која их је слала у смрт. Послије развојачења нарикаче проклињу бога као кривца за смрт покојника. У прошлом, другом свјетском рату, оптужују се фашизам, Нијемци, усташе, и други који су клали и убијали недужне људе. Тада се поред клетви јавља и пркос и пријетње душманину. Занимљиво је да ни најстарији људи нису умаптили да је неко, ни за највећег терора аустроугарских власти над Србима, прогоњен за оно што је у нарицању рекао против цара и власти. Власт је сигурно знала за то хуљење на бога и цара, али се није могла спустити тако ниско да прогони жене у жалости. Има још један крупан разлог који тужбалицу чини најискренијом пјесмом: у кућним задругама покојник не оставља тестаменат. Његов дио се аутоматски гаси у корист цијеле задруге. Према томе, оставштина не утјече на изљев осјећања жалости.
Код нарицања нема реда ни смјене. Све жене из породице покојника наричу истовремено. Обичај није да се нариче док се покојниково тијело не спусти у гроб. На повратку с гробља се не нариче; кажу: „Не ваља се!“, иако нико не зна зашто. Нариче се још сутрадан ујутро код куће, кад свиће први дан без покојника, и тиме се нарицање завршава.
129. Заова Јелена бугари за снахом Милком. Казивала Јелена Поповић из Тушиловића. Записао Станко Опачић.
130. Пуна гора кадра зеленога. Казивала Станка Павић из Радоње, бивши срез Војнић. Записао Станко Опачић.
131. Нећу носит’ швапске кабанице. Казивао Јанко Блажевић из Тушиловића. Записао Станко Опачић.
132. Неће мене видјет’ Галиција. Исто као под бр. 131.
133. Кад је Швабо пош’о на Русију. Казивала Јелена Поповић из Тушиловића. Записао Станко Опачић.
134. Сву ноћ дика под пенцером вика. Узета из Беговићеве збирке. (Види текст под бр. 7).
135. Кад ће Швабо проклети пропасги. Казивао Марко Гријаковић из Доњег Будачког, Тушиловић. Записао Станко Опачић.
136. Неће њега видјет’ Буковина. Исто као под бр. 130.
137. Бјежи драги у гору зелену. Казивала Љубица Девић из Крстиње (село Кусаја). Записао Станко Опачић.
138. Крај Радоње хладне воде. Исто као под бр. 130.
139. Драги ми се по планини крије. Записао Перо Рокнић на прелу у Перни.
140. У Јована зелена долама. Записао Станко Опачић у Тушиловићу на прелу. Опћепозната ругалица.
141. Ја сам рекла и зарекла. Казивала Десанка Буква-Блажевић из Тушиловића. Записао Станко Опачић.
142. Лако ти је познат каћиперку. Записао Станко Опачић, на прелу код Опачића Миле у Тушиловићу.
143. Распуштеница. Исто као под бр. 142.
144. Пјесма о удовици и бјегуници. Пјевана на прелу код Пушкара у Тушиловићу. Записао Станко Опачић.
145. О попу и попадији. Казивала Василија Блажевић из Тушиловића. Записао Станко Опачић.
146. Освета Старца Вујадина. Пјевао уз гусле Миле Козић из Машвине код Раковице, бивши котар Слуњ. Снимио Станко Опачић. Козић је стар 65 година, сада живи као колониста у Ковину. Уз гусле је почео пјевати од петнаесте године, још кад је био у Машвини. Зна много пјесама и каже да их је научио од гуслара Мане Воркапића, Уроша Воркапића, Дане Боровца и Милана Радаковића. Сви ти гуслари су из села Машвине, Старе Кршље, Кордунског Љесковца и Броћанца, бивши котар Слуњ. Козић је неписмен и пјесме је учио само усменим путем. Приликом снимања при пјевању је прескакао понеки стих, али их је касније у тексту с лакоћом допуњавао. Знао је и много пјесама које се налазе у збирци Манојла Бубала који је сакупљао пјесме у Козићевом родном крају.
147. Але Беговић и лијепа Марија. Исто као под бр. 146.
148. Црногорска. Исто као под бр. 146.
149. На кордунској караули. Пјевао уз гусле Урош Воркапић из Старе Кршље, бивши котар Слуњ. Воркапић је рођен 1889. године. Био је врло сиромашан и ишао је на рад у Србију и Француску. У Србији је спасао један рудник од пожара и добио за то Медаљу Обилића. Био је чувен гуслар и пјевач. Имао је лијеп глас и то је привлачило слушаоце. Знао је много пјесама, толико да је могао пјевати осам дана а да не понови ни једну пјесму. Сам је састављао пјесме које су много боље од пјесама других народних пјесника из овога краја. Био је вјешт политичар и зато је постао 1941. године одличан комесар одреда „Машвина“. Умро је од тифуса 1943. године и сахрањен у Збјегу, бивши котар Слуњ. Пјесме су му биле дугачке и нерадо их је писао. Сваку је памтио. Ову пјесму је сачувала родбина јер је по нечијој жељи била написана. Његов сусјед Петар Зинаић вјерује да има сачуваних више пјесама Уроша Воркапића. Пјевати уз гусле је почео још у дјетињству и пјесме је учио од старих гуслара Мане Воркапића и Милана Радаковића. Сви су га називали гусларом. У IV офанзиви закопао је негдје гусле и породица их не може наћи. Оставио је четворо дјеце која су и сада жива.
150. Мудрић Љубомир. Казивао уз гусле Драгић Мандић из Јоховице. Он прича да је чуо од гуслара из свог краја неколико пјесама о хајдучким четама Николе и Љубомира Мудрића и о погибији аустријског мајора Феу, али је упамтио само ову пјесму о Љубомиру и Николи Мудрићу. Осим ових пјесама он је отпјевао и дијелове пјесме о истој чети, која, по легенди, прелази у Далмацију, када јој је опстанак на аустријској територији постао немогућ. Завршетак те пјесме гласи:
С четом Љубо Лику прегазио
И отишо у Приморје равно,
Ђено влада дужде од Млетака,
Ђе не смједе Турчин привирити,
Нити смије Швабо долазити,
Ђено сједе котарски сердари
Кој’с’ не боје цара ни ћесара,
Ни самога дужда господара.
Мандић је 1944. живио као избјеглица у Шливњаку, бивша опћина Вељун. Тада му је било 60 година. Стварао је сам пјесме уз гусле. Послије другог свјетског рата одселио је у Војводину.
151. Граничарски аусмарш. Узета из Беговићеве збирке (види под бр. 7).
152. Пјесма о Јови Чаруги. Овај одломак пјевао уз тамбуре Симо Рајић из Млаковца. Снимио Станко Опачић.
153. Пјесма о зецу и трговцу. Аутор пјесме је Радован Пругинић. Рођен је у Сјеничаку, бивши котар Вргинмост, 1894. године. У дјетињству је остао без родитеља, а одгојио га је стриц. Задруга им је била сиромашна и зато Радован одлази рано у службу код богатијих сељака. Тимо Цикуша га добро познаје из дјетињства јер је Радован шест година служио у његовом селу. Кад је одслужио војеку, вратио се кући, узео од стрица свој дио имања, направио колибу и оженио се. Био је вриједан домаћин. Нарочито је имао успјеха у воћарству.
Уз гусле је почео пјевати још као слуга у дјетињству и до смрти, 1956. године, није се од њих растајао. Знао је напамет безброј пјесама из Вукове, Беговићеве и Кордунашеве збирке, али је и сам стварао пјесме, и то напамет, уз гусле. Тимо Цикуша прича о томе: „Код нас је било више гуслара и многи су Радованове пјесме знали, пјевали их и преиначивали. Али како никад нико у нашем крају није записивао пјесме, више се и не зна које су чије. Знам да је Радован на све нас извршио велик утјецај. Ову пјесму о његовом процесу с богатим трговцем Рељом записао сам од њега и ништа нисам исправљао. Он није ишао у школу али је као самоук знао добро читати и писати."
154. Како смо дочекапи у Америци. Исто као под бр. 22.
155. Писмо кћери на поласку из Америке. Исто као под бр. 22,
156. Избори 1935. године. Казивао Миле Лажегић из Вељуна. Био је борац у НОБ. Слабо је писмен, али зна пјесме напамет. Сам не ствара пјесме. Лажегић се тешко одазвао мом позиву за снимање пјесама. Казивао их је напамет, а при преслушавању са магнетофонске траке додавао је што је испустио. Пјесме под бр. 156, 157, 158, 161 и 163 припадају Маркану и Јоси Сикирици, али Лажегић не зна која је чија. У свом селу Вељуну живи од дјетињства и ту је неку пјесму чуо од аутора, а неку и од других. Од њега сам дознао и то да је Маркан Сикирица умро 1941. године и да му је тада било око 80. година, а да је његов син Јосо умро 1943. године од тифуса у шездесетој години.
Ове пјесме нигдје нису штампане због тога што су биле оштре, па су се Сикирице због њих често и физички обрачунавали с онима који су били повријеђени пјесмом. Сикирице су такође из Шливњака, бивши котар Вељун, и много су утјецали на све народне пјеснике и у широј околици. Сикирице потјечу из породице у којој је одавно његовано пјесништво. Сви су били писмени, мада неки и самоуки. Уживали су углед у свом крају. Политички су били у опозицији, али разочарани политиком послије 1918. године постадоше нека врста народних пјесника хумориста и сатиричара. Пратили су пјесмом све појаве у селу и околици, као и у политичком животу. Шихова мета били су чиновници, попови, крчмари и политичари. Пјесме су им одушевљено примане. Данас у селу нема никога од њихове породице, али пјесме још живе.
Јосина кћерка Анка (живи као колониста у Војводини) и његов унук Ђуро, пензионисани капетан ЈНА, причају о његовом начину стварања: Јосо лежи на кревету покривен по глави и чини се да спава. Наједном открије главу и казује пјесму коју је смислио. Или стоји у шљивику и гледа пролазнике и тада често настане о њима пјесма, похвална или ругалица, већ према томе какав је био онај који је прошао путем. Гледајући на цести коње Раде Петровића, који су били раге зато што их домаћин није добро његовао, Јосо га је исмијао у пјесми. Тако је он узимао теме из живота своје околине. Јосо је пјевао и за вријеме НОБ-е, али су и те пјесме изгорјеле са кућама. Нашли смо само „Црни Ђућервран"; под бр. 249.
157. Општински избори 1936. године. Исто као под бр. 156.
158. Избори 1939. године. Исто као под бр. 156.
159. Фали мајка свога сина Рајка. Пјесма је стара, а аутор је непознат. Казивао уз гусле Драгић Мандић из Јоховице.
160. Јединица Ружа. Исто као под бр. 159.
161. Коњи Раде Петровића. Исто као под бр. 156.
162. Лијена цура сељачка. Спјевао Тимотије-Тимо Цикуша, народни пјесник и гуслар. Рођен је 1899. године у Удбини — Сјеничаку гдје и данас живи. Гусле и пјевање су традиција у његовој породици. Предратни је инвалид. У IV фашистичкој офанзиви у другом свјетском рату прошао је Босну као избјеглица и доживио све страхоте избјеглиштва. С напредним покретом био је повезан давно прије НОБ. Код њега се сакривао његов рођак, комуниста, илегалац и шпански добровољац, Божидар Дакић, који је погинуо у нападу на фашисте код Ботаничког врта у Загребу и проглашен Народним херојем. Тимо је разносио летке које је Дакић доносио и тако је био обавијештен о линији Комунистичке партије, иако није био њен члан.
Спјевао је много пјесама са темама из другог свјетског рата и те пјесме сматрао вриједним пажње. Нерадо је дао и неколико пјесама из поратног живота. Не цијени их. На питање зашто их ипак пише, одговорио је: „Па навикао сам и не могу да не пишем о ономе што гледам и о чему мислим."
163. Пјесма о ловцима. Исто као под бр. 156.
164. Ој народе Лике и Кордуна. Узето из збирке „Пламени цвјетови“, Загреб, 1961. Уредили проф. Твртко Чубелић и други.
165. Ој народи уједините се. Казивала Милка Илић-Ливада из Примишља, котар Слуњ. Записао Станко Опачић.
166. Биће боја и пушака. Записао пуковник ЈНА Перо Рокнић у Перни на прелу.
167. Другу Титу. Прва четири стиха пјевали Мића Малић и група људи из Тушиловића, а остали су узети из поменуте збирке „Пламени цвјетови", Загреб, 1961. Ови стихови пјевани су по цијелом Кордуну.
168. Свака Титу нација је мила. Ова пјесма је дио пјесме која се налази у овој збирци под насловом „1941.“ (бр. 257) а дјело је Николе Маџара из Крњака. Мени је добро познато да је ових неколико стихова пјевано на Кордуну, а нико није знао чији су. Највјеројатније је да их је неко издвојио из Маџареве пјесме. Али није немогуће да их је он чуо и укомпоновао у своју пјесму.
169. Тито и партизани. Спјевао Пантелија-Паие Чича. Рођен је у селу Влатуши код Вргинмоста, умро 1948. године. Био је врло популаран у свом крају као народни пјесник. Стварао је кратке пјесме (20—40 стихова). Сасвим је могуће да је баш он утјецао на пјеснике свога краја да стварају кратке пјесме. Пане је стварао тако да би цијелу пјесму створио напамет. Сам би је мрморио и шапутао у себи, па је онда испричао. Написао би је само онда када би то неко од њега тражио. Рукописе није чувао. Своје пјесме памтио је дуго. Његова дјеца, син Милош и кћерка Милка, такође се баве пјесништвом. Милка је неписмена, али зна напамет неколико очевих пјесама. И ове пјесме добио сам благодарећи баш њој. Многе Пантелијине пјесме рецитоване су на састанцима и приредбама у току НОБ. Три његове пјесме донијела су ми његова дјеца, Милош, Драган и Милка.
170. Волим сваког ко усташе бије. Исто као под бр. 59.
171. Компартији. Исто као под бр. 59.
172. На Кордуну сунце помрчало. Запамтио и казивао Миле Крајачић из Шливњака, бивши котар Вељун. Он вјерује да је аутор ове пјесме Јосо Сикирица.
173. С Кордунашима није лако ратовати. Неки старац из Перне, 1942. године, одговорио је овом пјесмом на моје питање како живи. Прије започетог одговора у стиховима, старац се мало шеретски укрутио и напоменуо да је за вријеме Фрање Јосипа служио код „кајзерјегера" па зна како се разговара са „шаржом". Иначе, он у својој средини није сматран пјесником, нити је сам о себи тако мислио, али је често, кад је био добре воље, разговарао у стиховима. Доктор Бонка Орешчанин, партизанска лијечница, казивала ми је да су и њој људи из тог краја често одговарали у стиховима.
174. Сјетимо се, другарице, лани. Казивала Станка Павић-Трбовић, а налази се и у другој књизи Дедијеровог „Дневника“. Уз њу стоји напомена да је то народна пјесма, испјевана 1942. године, а у њој се опјевају покољи на Кордуну. Аутор се не зна.
175. Једно јутро таман зоро рана. Ову пјесму чуо сам и записао у Крстињи још 1946. године, и више је нисам чуо у овом крају. Сличну, само нешто дужу пјесму, отпјевао ми је 1968. године Миле Козић, уз гусле. Затим, почетком маја 1968. године исту пјесму показао ми је и Перо Рокнић. Њему су је отпјевали уз тамбуре а снимио ју је у Перни, бивши котар Вргинмост. Рокнић и Козић никад нису чули један за другог, нити су долазили у било какву међусобну везу. Дакле, пјесма је вјероватно врло стара. Прошетала је кроз све крајеве Кордуна и тако добила више варијаната. Не зна се гдје је створена.
176. Кад Павелић преко Купе броди. Казивао Пане Чича из Влатуше, Вргинмост, али се не зна да ли је он аутор ове пјесме.
177. Борба код Петковице. Посједујем рукопис ове пјесме из другог свјетског рата, али је непотписан и аутор је непознат. Стил и рукопис наводе да је дјело Анке Црнковић из Кључара, Војнић.
178. Ој Војнићу иду нови дани. Пјевано 1967. године у сватовима у Радоњи, бивши котар Војнић. Записао проф. Миле Дакић.
179. У Војнићу гарнизон је пао. Исто као под бр. 177.
180. Војнић је ослобођен. Одломак из пјесме „Усташе бјеже из Војнића" (број 262) пјевала се у овом облику.
181. Томашевић Јовица не спава. Пјевана на приредбама за вријеме НОБ. Записао Станко Опачић. Аутор иепознат. У опсади Војнића, која је трајала од 24. XII 1941. до 12. I 1942. године, учествовао је и вод командира Јовице Томашевића, родом из околице Војнића. Познавао је све прилазе мјесту и зато је опсједнутима задавао много муке. Ноћу би напунио бачву динамитом и отиснуо је низ бријег. Када би динамит експлодирао у близини града, настала би узбуна и пуцњава не би престајала цијелу ноћ. Други пут би отиснуо саонице на које би завезали много празних канти. Тај звекет би опет изазивао панику међу усташама. Неколико је пута са својим друговима прилазио ноћу к Војнићу и убио стражара. Тако су храбри појединци уносили страх међу оне у гарнизону, а веселост међу партизане на положајима. Такви као Јовица постају живе легенде и љубимци бораца и народа. Њима се обично приписују, поред њихових, и туђи подвизи.
182. Виле позобале усташке стражаре. Исто као под бр. 181.
183. Води коло Томашевић Јово. Исто као под бр. 181.
184. Сам је Мирко пушку задобио. Спјевао Милош Петровић-Пек, борац у одреду „Дебела Коса“. Он је био најраспјеванији борац, душа одреда. Пјесме није писао, али их је стварао с изузетном лакоћом. Примјер је и ова пјесма. Мирко Бајић је кришом код домобранске бараке скочио на кувара, отео му пушку и изгубио се у кукурузима (јесен 1941), а један сат касније по његовом доласку у логор већ се у одреду пјевала ова пјесма. Пек је на такав начин створио много пјесама и његови другови су их брзо прихватали, па и борци у другим одредима.
185. Рогуљама бој смо били. Спјевао Стево Шарац. Све што знам о њему то је ово што прича Тимо Цикуша. Он га је упознао као водника у једној чети I кордунашког одреда, која је ратовала дуже вријеме око Утиње. Био је млад и Цикуша мисли да је био родом из Перјасице. Писао је кратке пјесме. Често је помињао пјесника Ђуру Вулетића из Полоја (општина Перјасица) од кога је вјероватно и учио пјесме. Гуслати није знао. Његова чета је често у селу давала приредбе и на свакој је рецитована по нека Шарчева пјесма. Он је имао обичај да напише пјесму за приредбу и да више не пита за њу. Цикуша је наводно имао више његових пјесама, али је сачувао само двије.
188. Ђевојка је запјевала. Из рукописа Драгића Мандића из Јоховице.
187. Развила се партизанска сила. Исто као под бр. 181.
188. Пјесма о Осмој кордунашкој дивизији. Одломак из пјесме Драгића Магдића.
189. Кордунашка Осма дивизија. Стихови од 7. до 13. налазе се у пјесми „Ослобођење Ваганца“ (бр. 265).
190. Осма се на Оточац спрема. Пјевано у сватовима у Радоњи, бивши котар Војнић. Записао проф. Миле Дакић 1960. год.
191. Шеста личка, Осма кордунашка. Исто као под бр. 190.
192. Кордунаши иду на Жумберак. Пјевана на приредбама и у четама у току НОВ. Записао Станко Опачић.
193. Братац сеју зове у војнике. Исто као под бр. 192.
194. Са Кордуна, Баније и Лике. Исто као под бр. 190.
195. Слобода се не може спалити. Исто као под бр. 192.
196. Слобода је преча од живота. Исто као под бр. 192.
197. Буди мајци јунак прави. Исто као под бр. 192.
198. Ђевојка је стадо оставила. Исто као под бр. 192.
199. Милан Чакширан. Исто као под бр. 192. Милан Чакширан и Никола Кунић били су изузетно популарни борци, водници, митраљесци и бомбаши у Осмој кордунашкој дивизији. Били су посебно вјешти приликом упадања у непријатељска митраљеска гнијезда. Чакширан се заиста привлачио бос бункерима, а Кунићу другови из дивизије приписују 26 отетих митраљеза. Борци из њихове јединице били су најсигурнији кад се један од њих налазио на одступници, јер су знали да они неће напустити положај. Спјевали су им много пјесама, али нису забиљежене.
200. Никола Кунић. Исто као под бр. 199.
201. Имам драго, лијепога младића. Исто као под бр. 190.
202. Партизани браћа ми постала. Исто као под бр. 190.
203. Ој ђевојко. Снимио пуковник ЈНА Перо Рокнић у Перни.
204. Кордун воли свога сина. Исто као под бр. 169.
205. Цуро, хајд’ у партизане. Исто као под бр. 192.
206. У бој иду Кордунаши. Исто као под бр. 192.
207. На Кордуну ватра сијева. Исто као под бр. 192.
208. Кордун, Босна, Банија и Лика. Узето из збирке „Пламени цвјетови", Загреб, 1961.
209. Горо моја. Казивала Даница Живковић из Тушиловића и Милка Илић-Ливада из Примшшва.
210. Ђевојке ките цвијећем партизане. Казивала Даница Живковић из Тушиловића.
211. Благо теби Петрова горице. Казивао Душан Ђипало, пензионисани потпуковник ЈНА из Тушиловића. Он се сјећа да су ову пјесму често пјевали Кордунаши који су били у босанским партизанским јединицама за вријеме IV и V фашистичке офензиве у другом свјетском рату. Овакве пјесме су почеле настајати онда када кордунашке јединице почињу да одлазе у борбу ван граница Кордуна, а то је почело већ 1942. год.
212. Болна лежи омладинка Мара. Казивала Милка Илић-Ливада из Примишља. Пјевана свуда по Кордуну. И то је једна од старих прилагођених пјесама.
213. Крај Коране. Исто као под бр. 212.
214. По Кордуну бој се бије. Казивао Миладин Бижић-Лако из Пркоса, бивши котар Вргинмост.
215. Писмо рањеног партизана жени. Спјевао Миладин Бижић-Лако у Петровој гори 28. II 1942. године док је лежао рањен у болници. Бижић је борац од 1941. године и био је у саставу кордунашких јединица на Жумберку. Његов рукопис с много пјесама дао ми је проф. Миле Дакић. На Бижића је много утјецала трагедија села Пркоса што је и описао у својим пјесмама. Многе његове пјесме су рецитоване на партизанским приредбама, па их се сјећају многи борци. Доста их је и изгубљено. Тежак је болесник и већ одавно не пише.
216. Што ваљало пушку прихоатило. Исто као под бр. 212.
217. Заплакала и гора и трава. Снимио Перо Рокнић у Перни. Стара прилагођена пјесма, пјевана до другог свјетског рата по Кордуну, само што је почињала стиховима:
Сеја брата хајдука имала,
Па је њега Турчину издала.
218. Петровој гори. Узета из збирке „Пламени цвјетови“, Загреб, 1961.
219. Ој, Петрова горице, зелена. Казивао Миле Ждралић из Војишпице, бивши котар Војнић. Записао Станко Опачић.
220. Петрова ми гора мати. Ову пјесму спјевали су у јесен 1941. године др Саво Златић и још неколико другова који су радили у партизанској болници на Врлетним стијенама у Петровој гори. Они су смишљали ријечи и прилагођавали их мелодији из руског филма „Пут у живот“, али је пјесма саткана од стварности тих дана на Кордуну. Тада су усташе остављале на свом трагу пусте кордунашке куће, а остајали су живи само они који су нашли заштиту у шуми и у партизанским одредима. Пјесма је прихваћена и зато што је садржавала заклетву живих над мртвим породицама да ће их осветити, а народу изборити правду и слободу.
Творцима ове пјесме било је то прво и посл>едње пјесничко огледање, а показује људску потребу да се у тешким моментима пјесмом изрази своја осјећања. И поред потресне теме, а можда због стране мелодије, ова врло лијепа пјесма није ипак масовно примљена, па су је пјевали углавном другови интелектуалци који су били учесници НОБ на Кордуну. Пјесма „Петрова ми гора мати“ снимљена је и на грамофонску плочу.
221. Петрова гора — наша радост и туга. Записао у Радоњи и Клокочу проф. Миле Дакић, а у Перни пуковник ЈНА Перо Рокнић.
222. Шамарице, мајко наша. За вријеме НОБ најраширенија пјесма на Банији и Кордуну. Настала је на Банији још у августу мјесецу 1941. године. Пјевала се на исту мелодију као стара граничарска пјесма „На граници ватра гори“ и нова „На Кордуну гроб до гроба“.
223. Чарна горо велика ти хвала. Одломак из дуже пјесме гуслара Драгића Мандића. Пјевала се у овом облику, али не знам да ли је узета из Мандићеве пјесме или је он уклопио у своју пјесму већ створену цјелину неког другог пјевача.
224. Час у мојој чети. Исто као под бр. 185.
225. У Полоју. Записао у Перјасици Станко Опачић.
226. Ми бирамо народне одборе. Узето из ратних „Вијести" и „Гласа Кордуна".
227. На Кордуну гроб до гроба. Ова најпотреснија и најпознатија пјесма Кордуна у НОБ настала је у мартовској офензиви 1942. године, у овоме облику. Већ тада је имала више варијаната. Једна од тих варијаната завршавала је овим стиховима:
У борби сам, мајко пао,
За слободу живот дао.
Зато ’ајде кажи роду
Да се бори за слободу.
у Лици су пјевани и слиједећи стихови, које на Кордуиу нисам чуо:
Хајде, мајко, кажи стрицу
Да се бори за правицу.
На Кордуну нисам чуо стихове:
Иди, мајко, дому своме,
Не долази гробу моме.
а још сигурнији сам да нису пјевани ови стихови:
Хајде, мајко, дому своме,
Онда дођи гробу моме.
228. Погибија Милисава Дакића. Рецитована на приредбама 1944. године. Аутор непознат. Записао Станко Опачић.
229. Пјесма једне мајке. Спјевала Милева Божић-Марјановић, 1942. године. Милева Божић-Марјановић родом је из Нове Кршл>е, бивши котар Слуњ, а у овој пјесми опјевала је своју мајчинску трагедију, погибију свога друга, мајке и троје дјечице.
Ова пјесма штампана је 1942. године у листу жена Кордуна „Ријеч жене“, бр. 4—5, и у зборнику „Жене Хрватске у НОБ“, Загреб 1955, књига прва, стр. 81.
230. Кад бригаде полазе у Лику. Записао у Утињи проф. Миле Дакић.
231. Погибија Мишка Бреберипе и Милисава Дакића. Пјевао уз гусле Момир Дакић из Утиње. Записао проф. Миле Дакић.
232. Мирко Поштић у борби нам паде. Записано у Перни. Претпоставља се да је аутор Пане Чича, али није сигурно.
233. Погибија Душана Мудрака. Записано у Плашком. Рецитована на многим приредбама. Записала Мила Косијер из Дугог Дола, опћина Крњак.
234. Зелени се шикара. Казивала Десанка Михајловић из Грабовца крај Крњака. Записао Станко Опачић.
Милош Ћурчија из Крњака јуначки је пао 1942. године код Топуског. На једној приредби у Војнићу пјевале су омладинке ову познату стару пјесму у коју је неко унио име Милоша Ћурчије. Пјевала се до краја другог свјетског рата.
235. Погибија Миће Бараћа и Душана Мандића. Пјевао гуслар гуслар Драгић Мандић из Јоховице (види бр. 150).
236. Аој Перно, јуначка колијевко. Записао Перо Рокнић 1942. године у Вргинмосту. Аутор непознат, али се мисли да је ову пјесму спјевао Пане Чича. Тим прије што му је Милан Поштић био зет.
237. Тужбалица за Даницом Љеповић. Казивала Десанка Ље~ повић, Даничина сестра. Записао Станко Опачић. Даница Љеповић погинула је 1943. године на Дреновачи у Лици у борби с Нијемцима, на јуришу. Ни за брата Десанка тада ништа није знала, па је и њега унијела у своју тужбалицу. Касније је сазнала да је и брат Дамјан погинуо као партизан на сремском фронту.
238. Ој, фашисти, проклето вам било. Пјевана по цијелом Кордуну, и многи знају те стихове. Записао Станко Опачић.
239. Браћа Карас. Казивао Владимир П. Гријаковић. Он и сам пише пјесме, али за ову тврди да није његова, већ да је чуо и упамтио.
240. У Петровој гори бојна ватра гори. Позната стара пјесма и већ од 1942. године пјевале су је партизанске чете на Кордуну. Записао Станко Опачић.
241. Кордунашко равно поље. Казивала Милка Илић-Ливада. Записао Станко Опачић.
242. Тешко теби, Анте Павелићу. Исто као под бр. 236.
243. Ој, усташе, крвави изроди. Исто као под бр. 236.
244. Кордун се умирит’ не може. Записао Илија Кајганић у Бовићу и око Војнић-Колодвора, 1949. године.
245. Народ пријети Павелићу. Исто као под бр. 244.
246. Није народ уништити лако. Исто као под бр. 244.
247. Ој, четници, српске издајице. Казивала Милка Илић-Ливада. Пјевана је посвуда по Кордуну и штампана у многим партизанским листовима у другом свјетском рату. Стихови о четницима јављају се на Кордуну половином 1942. године, кад код Плашког убијају четворицу руководилаца НОП-а. Мржњу према њима нарочито појачавају погибије многих бораца Осме кордунашке дивизије, када су се у Лици борили против четника. Четника на Кордуну није било. Појавила се једна групица 1942. год. и одмах је ликвидирана. Прије него се оформила у било какву војну јединицу.
248. На Кордуну ФранцетиН је пао. Казивала Милка Илић-Ливада из Примишља.
249. Црни Ђурђевдан. Спјевао Јосо Сикирица из Шливњака. општина Вељун (види бр. 156).
250. Крвави покољ код Крњака. Спјевао Гријаковић (Павла) Владимир-Дугачки. Рођен је у Доњем Будачком, општина Крњак. Борац и носилац Партизанске споменице 1941. Спјевао је доста пјесама, давао их другима и више није марио за њих. Није их поправљао ни дорађивао. Кад сам тражио од њега пјесме, имао их је само неколико. Иако је доста саобраћао са школованим људима ипак је остао вјеран народном начину пјевања.
251. Крвава пјесма. Исто као под бр. 150.
252. Злочин у селу Липњу. Исто као под бр. 162.
253. Пјесма о људима кад су људи били. Исто као под бр. 150.
254. Пјесма о селу Пркосу. Исто као под бр. 215.
255. Друга пјесма о Пркосу. Исто као под бр. 215.
256. Почетак устанка на Кордуну. Спјевао Бјеливук Милета из Бијелог Кланца. Није гуслар али је у том крају јака гусларска традиција. Првоборац је и 1941. године био је командир одреда „Бијели Кланац“. Пјесме пише од првих дана устанка и има их много. Ова пјесма штампана је у календару „Просвјете" за 1946. годину у Загребу.
257. 1941. Аутор ове пјесме је Никола Маџар из Крњака. Стар је 70 година. Он спада у ону врсту кордунашких народних пјесника који лако стварају стихове. Чим напише пјесму, он је зна и напамет. С лакоћом може водити разговор у десетерцу. Једанпут смо се 1966. године возили заједно аутобусом из Карловца и прошли поред куће неког ратног друга. Око куће није било ни ограде ни воћа. То је за Кордунашево схваћање лоше домаћинство. Никола гледа кроз прозор аутобуса и одмах декламује:
Ево куће друга Миле:
Зидови од бијеле свиле,
А црвени кров се блиста
Ка’ застава комуниста.
Из далека све се сија,
Па то оку јако прија,
Ал’ кад приђеш мало ближе,
Некаква те туга стиже:
Два нагнута крај ње коца,
Привезана два конопца
Ђе рубине суши жена,
Нешто крпа и пелена.
Иза куће старе шљиве,
Жељне руке и сикире;
У обору рпа ђубра
Набацана ка’ од невоље;
И ту, видиш, људи живе
Као посље офензиве.
И тако ми мога дина,
Овдје нема домаћина.
258. Прво ослобођење Тушиловића 26. IX 1941. год. Исто као под бр. 215.
259. Бој с Талијанима на Чукуру 2. XII 1941. год. Исто као под бр. 256.
260. Ево пјесме од Војнића града. Исто као под бр. 256.
261. Ослобођење Војнића 12. јануара 1942. год. Исто као под бр. 215.
262. Усташе бјеже из Војнића. Ова пјесма штампана је у „Водичу за Петрову гору“. Проф. Миле Дакић, управник Спомен-објеката у Петровој гори, већ годинама трага за аутором ове пјесме. Кад ју је дао Тими Цикуши да је прочита, он му је рекао да је то пјесма неке другарице омладинке из Кључара. Он тврди да позна њен стил јер је доносила њему неке своје радове на оцјену и тражила од њега помоћ у састављању пјесама. Али он не зна њено име, а своје пјесме није потписивала. Професор Дакић пошао је тим трагом. Кад се састао са људима из Кључара сазнао је да тамо сви знају за њене пјесме, па и за ову. Била је то ђевојка Анка Црнковић, кћерка Павла Црнковића. Пред сам други свјетски рат полазила је средњу школу а 1941. године побјегла је кући на село. Писала је у народном стиху јер је пјесничка традиција у том крају била веома јака. Године 1942, у вријеме обруча на Петрову гору, ухватили су је усташе, одвели у Градишку и тамо је убијена. Њена свеска с пјесмама вјеројатно је била негдје у кући и изгорјела заједно са кућом. Ова пјесма читана је на некој приредби, па ју је неко сачувао.
О ослобођењу Војнића нашао сам много пјесама. Ту ми се пружила прилика да бирам антологички. Ослобођењем Војнића за дуг период проширена је пар. територија. Народ је осјетио своју снагу и све се распјевало.
263. Бој на Ласињи 12. маја 1942. год. Исто као под бр. 215.
264. Бој на Љубову. Спјевао Драгослав Огњановић, народни гуслар из Лике. Он је пјевао уз гусле старе пјесме и стварао нове. Пјевао је пред партизанским јединицама по Лици и Кордуну. Написао је много пјесама. Послије рата је одселио у Војводину и даље ништа не знам о њему. Пјесме је стварао лако и није их поправљао, иако је мислио да све нису најбоље. Једина његова пјесма коју имам у рукопису је „Бој на Љубову". Пјевао ју је уз гусле 1944. године на једној приредби у Топуском и тамо сам дошао до овог рукописа. Нислим да није нигдје објављена.
265. Ослобођење Ваганца (од 1. до 3. јануара 1945. год.). Исто као под бр. 150.
На мјестима обиљеженим тачкицама испустио сам негдје и по 20 стихова. То су углавном проклињања злочинстава још из 1941. године. (Борба за Ваганац вођена је 1944. год.). Испуштајући таква мјеста наетојао сам сачувати цјелину пјесме. Пјесник је вјеројатно створио ову пјесму на прве гласе о ослобођењу Ваганца. О томе се може закључивати по том што не помиње имена ниједног учесника у боју. Он се у писму Српском клубу вијећника ЗАВНОХ-а жали да нема пропуснице која би му омогућила несметано кретање по терену, а то значи да није имао детаљних података о току битке и о томе ко се нарочито истакао у тој борби. Зато уопштено слави бригаду и дивизију и Врховног команданта, који је наредио да се ликвидира усташко упориште у Ваганцу. Писмо посједује Станко Опачић-Ћаница.
266. Кордунашка коњица. Аутор ове пјесме је Пане Чича (види под бр. 169). Пјесму сачувао Илија Кајганић.
267. Самовоља Раде. Исто као под бр. 149.
268. Избјеглице. Исто као под бр. 162.
269. Пјесма споменику палим борцима из одреда „Дебела Коса“. Аутор Никола Маџар (види под бр. 257). Пјесма је настала пригодом откривања споменика палим борцима у Дебелој Коси и одмах ју је рецитовао.
270. Радост у невољи. Исто као под бр. 169.
271. Заручници са положаја. Исто као под бр. 215.
272. Погибија Јуре Францетића. Аутор је Илија Ливада из Примишља, бивши котар Слуњ. Сада му може бити око 70 година. Колонизиран је негдје у Војводини. У току НОБ, негдје 1944. године, дао ми је неколико својих пјееама, али су ми нестале. Сачувала се само ова о погибији Јуре Францетића. Илија је млад почео писати пјесме. Има их неколико свезака, неуједначеног квалитета. Он је у своје свеске уносио и лирске пјесме, које су настајале или су пјеване у његовом крају. Захваљујући њему и Милки Илић-Ливади овај дио котара Слуња (Примишља и околица) најбоље су заступљени лирским пјесмама у овој збирци, поред Тушиловића и Перне.
Илија је већ прије Другог свјетског рата био лијево оријентисани самостални демократа и врло активан члан Сељачког кола. Дјеца су му првоборци, а најстарији син Симо члан је Комунистичке партије од прије другог свјетског рата и сада је генерал ЈНА.
273. Пјесма о Душану Вергашу. Исто као под бр. 215.
274. Јунаштво Ђуре Грудића. Пјесму сам добио од Илије Кајганића из Вргинмоста. Он претпоставља да су аутори или Шарац или Пане Чича, али ни за једног није сигуран. Опјеван је подвиг Ђуре Грудића који је оставио патролу у засједи, ставио усташку капу на главу, ушао у усташку колону, убио двојицу усташа, створио панику у њиховим редовима и вратио се срећно у чету. Ворци су били одушевљени овим подвигом.
275. Михајло-Мишко Бреберипа. Исто као под бр. 162.
276. Погибија Симе Затезала. Исто као под бр. 185.
277. Сјећање на моју чету. Исто као под бр. 250.
278. Пјесма о мом другу. Исто као под бр. 250.

Референце

Извор

• Народне пјесме Кордуна, сакупио и уредио Станко Опачић-Ћаница, Загреб: Просвјета, 1971, стр. 441-465.