Бећар Ибраим пије уз рамазан вино

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

0001 Јесу цару вике додијале
0002 На Турчина бећар’ Ибраима:
0003 Ево љуби тридест удовицах,
0004 И сувише девет ђевојаках,
0005 И он љуби Златку кадиницу
0006 И не пости поста рамазана,
0007 Ного пије у рамазан вино
0008 И у вино шербет-медовину,
0009 Не куне се Мухамедом свецом.
0010 За њем царе слуге отправио,
0011 Уватише бећар’ Ибраима,
0012 Поведоше цару честитоме.
0013 Кад у цара Ибраиме дође,
0014 Но га царе упитиват’ пође:
0015 ”О Турчине, бећар’ Ибраиме,
0016 Је ли истина што кажују љуђи
0017 Е ти љубиш тридест удовицах,
0018 И сувише девет ђевојаках,
0019 И десету Златку ефендину,
0020 Што је љевше у свијету нема,
0021 И кад пије воду али вино,
0022 Види јо’ се проз грло бијело,
0023 А не постиш поста рамазана,
0024 Него пијеш у рамазан вино
0025 И у њега шербет-медовину,
0026 Не кунеш се Мухамедом свецом?”
0027 А тадер му збори Ибраиме:
0028 ”Вољан да си, драги господаре!
0029 Што ти кажу тридест удовицах,
0030 Ништа није што истина није,
0031 Што ми тридест удовицах причаш –
0032 Да не љубим њима б’јело лице,
0033 Давно би се младе поудале,
0034 Ту би остало тирдесет ђетићах,
0035 Прснула би ђеца по сокакех,
0036 Мостар би се тебе истражио;
0037 Што ми кажеш девет ђевојаках –
0038 Кад порасте ружа на божуру,
0039 Па се дигну мостарске ђевојке
0040 И кидају ружу на божуру,
0041 Вјешају их мене за оружју,
0042 И сам би се, царе, преварио,
0043 А некмоли ова лудаија;
0044 Што ми кажеш поста рамазана –
0045 Свако пости све за своју душу;
0046 Што ли пијем црвенику вино,
0047 Вино ми је виноград родио,
0048 А мед су ми челе донијеле –
0049 Немо’, царе, да се срамотимо!”
0050 А цар бачи у џепове руке,
0051 И извади тридесет цекинах
0052 И дарова бећар’ Ибраиму,
0053 Отправи га двору бијеломе.
0054 Глас допаде тридест удовицах
0055 Е им иде бећар’ Ибраиме,
0056 Сретоше га горе у планине,
0057 И Турчина дивно даровале,
0058 И даше му тридест бовчалуках,
0059 Сваки бјеше од сухога злата.
0060 Мало било, ништа не стануло,
0061 Али иду девет ђевојаках,
0062 И носе му девет кошуљах,
0063 Њега грле, њега дароваше.
0064 Стан’ да видиш велике невоље!
0065 Ево иде Златка и кадија,
0066 Носи Златка диван-кабаницу
0067 И даде је бећар’ Ибраиму:
0068 ”На је тебе, честита ми била!
0069 Ти се немој иједит’, кадија,
0070 Е му дадох твоју кабаницу!
0071 Да си био за Златку љубовцу,
0072 Била би ти Златка и хаљина –
0073 Сад ти ништа до камена нема!”
0074 То је било кад се је чинило,
0075 Ништа не знам је ли истина била.