Београдски ханови

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Београдски ханови
Писац: Бранислав Нушић




Ханови као установе где одседају путници, мада носе турско име, нису установе које су нам донели Турци. Они су је затекли на Балкану, јер ханови се помињу још у средњем веку ако не и раније. За знаменити Куршумли-хан у Скопљу, који још и данас постоји, руски писац Јастребов мисли да је још за доба цара Јустинијана. Уосталом, ханови се помињу и у Душановом законику у коме су прописане дужности ханџије према путнику. Ханове описују и сви старији путописци по Балканском полуострву. Један од најстаријих описа је онај свештеника Стевана Герлаха који прати на путу за Цариград царскога посланика Давида Унгнада 1573. године. Герлах у своме путопису задржава се баш на београдским хановима и вели да у Београду има четири или пет камених караван-сераја, од којих је особито леп Мехмед-пашин који се састоји од три одељења. У првом је леп и дуг безистен и дворана трговачка која има с обе стране дућане. Друго одељење има у два ката много собица, где станују страни трговци који овамо доносе и продају свакојаку робу. Треће одељење састоји се од великог дворишта и велике коњушнице. Чешки племић Вацлав Будавец, који је 1577. године пратио аустријскога посланика Хинцендорфа у Цариград, описује један цариградски хан (Каравај-серај) који је турска влада ставила на расположење аустријском посланику. Био је у правом Стамболу - вели у опису Будовец - на Константинову тргу; међутим су остали посланици становали у Галати, преко Златног рога. Споља је изгледао (хан) као некакав градић. С улице су при земљи били занатлијски дућани и радионице. На вратима је стајала стража, један чауш и четири јаничара. Кад се уђе на врата, ступало се у пространу четвороугласту авлију, рђаво калдрмисану. При земљи се свуд уоколо налазили на свод арови за сто и више коња. На првом боју од авлије се налазио леп трем с многобројним стубовима и могло се по том трему првим бојем обићи око целе авлије. Из тога се трема улазило у четвртасте собе које су све биле широке и дугачке по двадесет стопа. Светлост је у те собице долазила или с улице или из трема кроз окна риф висока. Изнад сваке собице био је на крову оловом покривено кубе и покрај њега висок оџак. Насред авлије је била чешма. Зграда је сва била сазидана од тесаног неокреченог камена и дувари су сви готово били од дима почађали. Чистоће у тој згради није било никакве. По собама су ходали миши, пацови, ласице, гуштери, скорпије и друге многе ситније животиње. Посланик Хинцендорф је једном нашао у својој постељи змију те је пресекао сабљом. Разуме се да ханови у мањим градовима, у провинцији, нису ни приближно тако велики и богати као ови у престоници. Један путник из аустријске мисије 1719. овако описује један хан у Белој Паланци на Нишави: Спроћу Паланке, на другој страни, има једна лепа механа коју Турци зову хан или Караван-серај. Оваквих ханова има много у Турској. У њима се може да преноћи забадава а Турци их граде и за севап. Зграде су ове доста велике, мало су дуже него што су широке и зидане су од камена и покривене бакром и оловом. Унутра је велика, празна просторија без икаквих соба, сем ако се не би саградио какав собичак, кад се зна да ће какав паша да сврати ту на конак. У средини хана ложила се ватра, око које путници простру своје сиџаде које носе у текијама и ту спавају. Са стране, поред дувара од хана, привезана је путничка стока која је обграђена једним ниским зидом тако да преко овога зида виде и путници своју стоку и стока њих. Ови ханови нису никад без лепе бунарске воде ако нема чешме за пиће и за умивање.

   Ханова је тих било и по селима и друмовима који су се подизали на местима где је путник морао да конакује. Један такав сеоски хан описује наш Стојан Новаковић, који је 1886. године путовао у Скопље те морао коначити у Биљач-хану. Новаковић у својим белешкама вели: Први хан на који смо од наше границе наишли био је на једно десет километара од наше границе близу Бујановаца и Левога Села, на станицама Мораве и Моравице. Али, како се ту беше тада градио и монтирао мост на Морави, хан је већ био изгубио своје првашње обличје, јер су се уза њ показивале бараке грађене за железницке раденике. Других десет километара даље налазио се други хан, усред пустог места, на вису, празан и без игде икога у својој четвртастој огради, са нешто сухоте унутра. У њему запалисмо цигаре и пођосмо даље, па прешавши висове који тај хан од Биљача растављају и који су сви голи наги, као сва места украј путова по Турској, дођемо ка Биљачу. Ево, дакле, како изгледа хан Биљач који нам се чини као тип тих грађевина и као једна од понајвећих: Главно је у хана зидом ограђена авлија већега простора. Авлија Биљач-хана хватаће четворостран простор од близу 50-60 метара, ограђен зидом два до три метра високим, са великом капијом. У тој обзиданој авлији, у углу северноме налази се кућа на глагољ, уза сам зид авлије, спојена с њиме. Горњи, овде западни део форме Г чини пространа пуна дима кујна са баџом и огњиштем, без оџака. До кујне, с прозорима окренутим југу, има доста пространа соба са плеханом пећи и пространим, повисоким, преко целе ширине собе креветом, као по нашим старим механама. Тај је кревет хватао трећину собе. Стола ни столице нису имали, већ око ватре нешто троногих столица. И соба се страховито пушила. По кревету су прострте биле асуре и више ништа. На њих смо ми простирали своје ћилимце и извадили из кола и поделили са својим пратиоцима и сапутницима што је било за јело. У хану као да се не могаше ништа добити, или може бити каткад меса, јер су се виделе неке овчије коже. Над ватром, о веригама, висио је котао с водом из којега су пунили џезве за црну кафу. Испред собе и кујне је стрехом наткриљен пошири ходник на дирецима. Дужа линија од глагоља били су харови, дужи него предња одељења, као што је и усправна линија од Г. У хану и уз хан друго ништа није било. Иза хана видело се да се полагало сено. У авлију се утерују кола, угони стока итд. Чесма је покрај хана и покрај пута. Ето какав је оригиналан тип хана. Ово неколико навода из појединих путописаца дају доста јасну слику како су изгледали ханови, те можемо себи представити и старе београдске ханове. Сем Герлаха, скоро век доцније помиње београдске ханове и турски путописац Евлија Челебија. Он их чак и поименце набраја. Има шест караван-сераја - вели Челебија описујући Београд. - Караван-серај Соколи Мехмед-паше је као каква тврђава с гвозденом капијом. У њему има сто и шездесет оџаклија, на два спрата је одељење за хареме, штала за коње и штала за камиле. Чувари овог караван-сераја сваке вечери ударају у бубњеве и затим затварају капију. Имарет-хан је вакуф и задужбина Јахја Мехмед-паше. У овоме хану човек остане месец дана и ништа не плати, него се само помоли Богу за осниваоца и одлази. Евлија Челебија вели у своме опису да у Београду, сем поменутих, има још и двадесет и један трговачки хан, од којих су чувени: Нови хан, Безистен хан, Араста хан, Шехмадин хан, Чукур хан, Селави хан и Пазар-јери хан. Све те ханове из седамнаестога века збрисали су дуготрајни ратови који су имали јакога утицаја на формирање Београда, будуће престонице. Јача насеља Цинцара у почетку прошлога века и предузимљивост ових учинили су да ханови престану бити монополом Турака као што је то у ранијој прошлости, те почетком прошлога века Цинцари као ханџије не само да се такмиче са Турцима већ и преотимају маха у чаршији.

   Ханови у београдској чаршији били су необично важни трговачки центри. Ту су се збирали трговци из чаршије да свршавају своје трговачке послове, ту су се сретали са путницима и упознавали са њима, чули од њих што и поручили по њима гдешто том и том трговцу у тој и тој вароши; ту су трговци дочекивали пошту или еспап који су им кириџије донеле из далеких места. У хановима су се вршиле трговачке исплате и наплате; ту се размењивао страни новац за домаћи и домаћи за страни; ту су падали каравани са товарима и одатле се кретали у далеке градове и, најзад, ту у хановима расправљала се и шира, нелокална политика, јер је погдекоји кириџија или путник, приспео из Једрена или Сереза, донео важну вест, коју је он чуо од кириџије или путника који је тамо из Цариграда стигао.

   Београдски су ханови лежали у средини или бар у непосредној близини главне чаршије, јер је чаршија та која је с њима одржавала везе. Сви су ханови били мање-више истога типа и физиономије, са свима оним одликама које смо запазили у наведеним описима средњовековних и познијих ханова. Пространо двориште је било најважнији део хана, јер су ту стизали каравани, ту растоваривали и ту товарили еспап. На средини тога дворишта, или где у крају, налазио се бунар или чесма и пред овом камени валов где се појила стока. У другом ћошку дворишта огромно буњиште шталског ђубрета на коме ханџија исхрањује своју живину. То двориште опкољава са све четири стране двоспратна зграда у којој је најглавнији део који иде под целом зградом, ар (штала) а само крај капије је и мала кафаница, искићена џезвама, где се за путнике и њихове посетиоце пече кафа. На горњем спрату, који је цео опасан дрвеним чардаком, нижу се ћелије једна до друге. То су собе где одседају путници кириџије. У свакој тој соби сав намештај је једна пространа асура по поду и ибрик и леген иза врата. У собе се улази са чардака, кроз ниска врата која су засвођена и оперважена тесаним каменом. Крај врата је мала рупа која представља прозор и на којој је обично гвоздена или дрвена решетка.

   Од београдских ханова прве половине прошлога века били су најзнатнији, по живости саобраћаја, они у бизини главне чаршије. Највише их се тада сабрало у близини Мезулане а Мезулана је била онде где је данас кућа Марка Стојановића на Калемегдану. Мезулана је поштанска штала, где државна пошта мења коње, одакле полази и где стиже. Сасвим је разумљиво што су се и ханови устројили ту, у близини те једине државне саобраћајне установе. Тако су, непосредно уз Мезулану, била два хана: Даутов и Топал-Насков хан, од којих је први био турски а други хришћански.

   Ту у близини, до угла данашње Кнез-Михаилове и Краља Петра улице, преко пута Слоге, био је цинцарски хан који је држао неки Поливака из Водена, те се по њему звао Поливакин хан. А у близини овога хана, на месту где је данас Првостепени суд, био је Крстићев хан, који се сматрао више као српски хан. Много пре Поливакиног хана, још у самоме почетку дветенаестога века, као цинцарски хан важио је онај који је био на месту где је затим сазидано Здање, данашња железничка дирекција. Тај се хан и звао Цинцар-хан, и врло је вероватно да је то био један од најстаријих ханова београдских, један можда од оних који је затекао Евлија Челебија у седамнаестом веку.

   Недалеко од Мезулане и од главне чаршије био је и Турски хан, у данашњој Васиној улици, одмах до Универзитета. На његовим развалинама назидан је данас хотел Империјал. А било је и удаљенијих ханова. Мала пијаца, тамо где је данас велика зграда Београдске задруге, била је одувек центар босанске трговине, јер је ту доспевао у престоницу друм којим се из Босне стизало. У томе центру било је два хана: Ковачев и Параносов хан. Тако исто у данашњој Душановој улици, на дну Зерека, био је хан Нуредин-спахије који је држао стари Ђоза те се по њему радије звао Ђозин-хан. У његовој близини био је и Давичов хан.

   Најважнији становници ханова били су трговци, путници и сарафи. Сарафлук је био тада мобилна трговина. Изузимајући Јанаћа Куманудија, Јусу Руса и Амара, који су важили као банкари, једини је Меворах био сараф који је имао сталан дућан у оној кући у Краља Петра улици, где је раније био конзулат а затим дуго година трговачки суд. То је онај познати Моша Меворах који је имао обичај рећи: За прошлост ништа не даје ћир Моша.

   Иначе су сарафи носили свој еспап у врећи и залазили из хана у хан те пресретали кириџије и мењали им новац. Обично је сваки сараф негде иза ханских врата имао своју асуру, коју би простро у један крај дворишта, сео на њу подвијених ногу под собом, просуо врећу са еспапом из које би се сручиле разне прљаве крпе и пешкирићи, у које су одвојене и везане разне монете, и тако би отпочео свој посао.

   А ваља знати да је тада била силна кубура са разним монетама. Пристизале су кириџије са разних страна света и доносиле свакојаки новац, те је кроз нашу чаршију тада циркулисало све што се новцем могло назвати.

   Да напоменем само монете које су мени познате да су половином прошлога века циркулисале кроз нашу чаршију:
- аустријски дукат,
- аустријска банка од 5 форината,
- аустријска банка од једне форинте,
- аустријски бакар (плоча),
- аустријски талири,
- турска рубија,
- фаирлија (турска сребрна рубља од 20 гроша),
- мамудије,
- бешлуци,
- цванцике (на Ђумруку је важио само дукат и цванцик),
- пола цванцика,
- грошеви,
- руске рубље...
...и још вазда монета знаних и незнаних, које су доносиле или односиле кириџије. А ваља знати да су се тада у Београду стицале кириџије из Велеса и Пазарџика, из Битоља, Сереза, Драме и Солуна, из Узунџове и Једрена.

   Кириџијски позив није био тако обичан позив. Кириџије су били људи не само од заната већ и од поверења. Њима се поверавао не само еспап већ и готов новац да га носе и они су то благо, без икакве писмене обавезе, примали и проносили кроз опасне путеве пуне отмичара, насилника и разбојника. Ти су људи имали на путевима или личних, пријатељских веза са тим елементима, или су били лично храбри те су са својом послугом увек представљали читаву добру оружану чету, која је уливала респект онима који би је наумили напасти.

   Осим тога, кириџије су биле и сами газде. Тако на пример познат је био кириџија Вака из Ниша, који је имао десет чифтета биволских кола, па чувени са личнога јунаштва Зиса из Сереза, који је имао караван од шездесет коња; па Димитри из Солуна, који је имао једанаест сопствених камила. Каравани са камилама нису одседали у хановима већ су камиле само уносиле еспап у варош па су одвођене у Савамалу те су ноћивале у пољу крај Савамалске баре. Последњи караван камила дошао је у Београд 1854. године и донео је из Сереза дуван у балама Анастасу Христодулу, трговцу. Кириџија - газда каравана пратио би обично свој караван до Смедерева и одатле би на своме коњу дојахао у Београд, на два дана пре но што ће караван приспети, како би посвршавао овде све послове, наплатио кирије, закључио нове погодбе, те одмах, чим караван приспе, могао да га товари и крене на пут.

   Такав кириџија је био у најбољим и интимним односима са целом чаршијом. Он је свраћао код свакога на кафу, свако се са њим поздрављао и свако је долазио у хан да се види са тим и тим кириџијом, те да поразговори и чује новости. Кириџија Зиса, којега сам горе поменуо, био је необично угледан и богат човек. Једну је ману имао само, био је велика свађалица и прзница. Лепо је разговарао о свему и свачему док није дошло до исплате, а ту се морао увек посвађати са трговцем. Или му је рубија излизана, или му је талир покварен, или ма шта друго; тек он ће наћи разлога да се посвађа са трговцем. То је већ познато било у чаршији и колико год да су трговци били пажљиви према Зису, при исплати се није могло проћи да се Зиса не посвађа. Једном се познати трговац ћир Гуша реши да надмудри Зису. Понуди целој чаршији опкладу у кафе да ће Зису исплатити а да му не дадне повода за свађу, те ће се лепо и мирно растати. Чаршија није поверовала у успех Гушине намере и прими опкладу. Ћир Гуша зађе тада по чаршији и почне прибирати само дукате и цванцике, као најздравији новац који се једини на ђумруку прима. Имао је да исплати Зиси хиљаду и шест стотина гроша и сву ту суму прибере он, залазећи из дућана у дућан, све у новим новцатим дукатима и цванцикама, тако да им Зиса нема шта да замери. Још уз то израчуна суму по вредности која се новцу на ђумруку рачуна а не у чаршији, тако да Зиса чак и на ажији заради. Кад је дошао Зиса да му се исплати, затекао је у дућану Гушином много трговаца. То су се сабрали они који су се кладили, да се увере може ли ћир Гуша успети да исплати Зису а да се овај не посвађа.

   - Седи, Зиса - отпочеће ћир Гуша - да се обрачунамо. Хоћеш ли једну кафу?

   - Хоћу! - одговара Зиса.

   - Ево сави и дуван. Па јеси ли израчунао колико сам ти дужан?

   - Хиљаду и шест стотина гроша.

   - Да није нешто више, немој да се превариш.

   - Оволико је колико кажем!

   Извади ћир Гуша новац из гвозденог сандука - тадањих каса - и поче на тезгу да ређа све дукат до дуката, сваки нов, чист и светао. А Зиса узима дукат по дукат, загледа га са сваке стране, не би ли му ма шта нашао, али одиста није могао ништа замерити. Најзад разви пешкир, скупи шаком дукате, веза чвор и тури у силав.

   - Имаш ли што да приметиш? - пита ћир Гуша победоносно а погледује испод ока у трговце од којих је добио опкладу...

   - Немам! - одговара Зиса мрзовољно а видиш му на лицу како му је чисто криво што нема разлога да се посвађа. Најзад, опрости се Зиса од ћир-Гуше и пође из дућана. Али тек што дође на праг а њега савлада његов нагон, окрете се љутито, шчепа из силава пешкир с дукатима и тресну га о земљу.

   - Ј... ти ја ту пару коју сам без свађе зарадио!

И оде а не узе новац. Толико је он веровао да му је арам новац који без свађе заради, толико је код њега свађа била навика без које није могао бити као без хлеба.

   Ето, те и такве кириџије били су стални гости београдских ханова, те су ханови поред њих и сарафа представљали праве берзе, где су се закључивале и исплаћивале све погодбе и кроз које се кретао сав наш трговачки промет, те отуд ти ханови и представљају један од најважнијих центара тадањег нашег друштвеног живота.


Бранислав Нушић, Београдски ханови