Бег Љубовић удаје кћерку Умихану
Соко лети од Стамбола града,
Под крилима бијел ферман носи
И он паде на Херцеговину,
На бијеле Љубовића дворе.
Ферман учи беже Љубовићу, 5
Ферман учи, грозне сузе рони.
Питала га кћерка Умихана:
„Шта је теби, мој премили бабо,
Какав ферман, од кога ли града?
И до сад су клети долазили, 10
Али нису жалостиви биии!"
Проговара беже Љубовићу:
„Не питај ме, кћери Умихана,
Кад не можеш за ме дерман наћи,
Немој мени на јад пристајати!" 15
„Борме не знаш, мој премили бабо,
Да ти не би дерман могла наћи."
Онда вели беже Љубовићу:
„Ово ферман од Стамбола града,
Од нашега цара честитога, 20
Да ја идем на цареву војску,
Да ја идем с војском војевати!
А ја, богме, јунак остарио,
Остарио, мејдан оставио.
Ја не могу с војском војевати, 25
Нит' ја видим на оџаку сина,
Да ја спремим за себе замјену,
Доли тебе, кћерку Умихану."
Говорила дилбер Умихана:
„Имаш мене, кћерку Умихану, 30
Ја ћу за те с војском војевати,
Војевати баш ко и ти, бабо:
Дај ти мени слугу Ибрахима,
Из подрума коња најбољега,
Порежи ми серхатске хаљине 35
И на главу златну чиверицу
И дај мени мукадема паса."
Он јој даде слугу Ибрахима,
Из подрума коња најбољега,
Пореза јој серхатске хаљине 40
И на главу златну чиверицу.
Л’јепо име себи издјевала,
Л’јепо име — Шахбег Диздарага.
И одоше ка Стамболу граду.
Кад су дошли до Стамбола града, 45
Сваки ага себи чадор пење,
Слуга Ибро Шахбегу и себи;
Сваки ага под свој чадор иде,
А Шахбег се по ордији шеће —
А за њим се ордија окреће, 50
Понајвише Царевићу Мујо.
Говорио Царевићу Мујо:
„Већ тако ме не родила мајка,
Већ кобила ко и дору мога,
Узнаваћу лице Шахбегово!" 55
Кад свануло и сунце грануло,
Посла Мујо двије слуге своје:
„Хајде, Шахбег, тебе Мујо зове,
Да идете у поље широко,
Да играте игре свакојаке." 60
Онда вели слуга Ибрахиме:
„Бор т' убио, моја госпођице,
Ти не ходај млада по ордији,
Јер ће тебе ага препознати,
А ја с тебе на белај удрити." 65
Оде Шахбег у поље широко,
Играше се игре свакојаке,
Најпослије с рамена камена.
Најпре баца Царевићу Мујо,
А за њиме дванаест делија, 70
Па остали бези и чауши,
А најпосле Шахбег Диздарага:
Једном баци, мало не добаци,
Другом баци, свију их пребаци;
Трећи пут му бацит не дадоше. 75
То је Муји врло мучно било;
Сваки ага под свој чадор оде,
А Шахбег се по ордији шеће,
За њиме се ордија окреће,
А највише Царевићу Мујо. 80
Говорио Царевићу Мујо:
„Већ тако ме не родила мајка,
Већ кобила која коње рађа,
Узнаваћу лице Шахбегово!"
Посла Мујо двије слуге своје: 85
„Хајде, Шахбег, у поље широко,
Да с' играте игре свакојаке."
Оде Шахбег у поље широко,
Играше се игре свакојаке,
А најпосле скока и прискока. 90
Најпре скочи Царевићу Мујо,
Па за њиме дван’ест делија,
Па за њима бези и чауши,
Најотрага Шахбег Диздарага,
Једном скочи, мало недоскочи, 95
Другом скочи, свију их прескочи,
Трећи пут му скочит' не дадоше.
Сваки ага под свој чадор оде,
А Шахбег се по ордији шеће,
За њиме се ордија окреће, 100
А највише Царевићу Мујо.
Говорио Царевићу Мујо:
„Већ тако ме не родила мајка,
Већ кобила која коње рађа,
Узнаваћу лице Шахбегово!" 105
Па он иде својој милој мајци:
„Какав има јунак у ордији,
Ништа га се нагледат' не може!"
„Чувај, сине, да није дјевојка!
Води, сине, у поље широко, 110
Варајте се игре свакојаке.
Ако буде лијепа дјевојка,
Неће умјет’ игре свакојаке."
Говорио Царевићу Мујо:
„Водио сам, мила мајко моја, 115
Па се игра боље него и ми."
Говорила остарјела мајка:
„Води, сине, у нову чаршију,
Па купујте варакли преслице:
Ако буде лијепа дјевојка, 120
Куповаће варакли преслице."
И одоше у нову чаршију,
Сви купују варакли преслице,
А Шахбеже праха и олова
И онога сићана духана! 125
Сваки ага под свој чадор оде,
А Шахбег се по ордији шеће,
За њиме се сва ордија креће,
А највећма Царивећу Мујо.
Говорио Царевићу Мујо: 130
„Већ тако ме не родила мајка,
Већ кобила која коње рађа,
Узнаваћу лице Шахбегово!"
Кад свануло и сунце грануло,
Посла Мујо двије слуге своје: 135
„Хајде, Шахбег, тебе Мујо зове,
Да идете у п'јану мејхану."
Говорио Шахбег Диздарага:
„Лако, лако, двије слуге младе,
Ето мене у пјану мејхану!" 140
Од јада је забољела глава;
Она иђе Ибра под чадоре,
Па је она Ибри говорила:
„Ибрахиме, вјерна слуго моја,
Што ћу јадна од живота свога? 145
С тобом сам се свачем научила,
Ал нијесам вину и ракији!
Зове мене Царевићу Мујо,
Зове мене у пјану мејхану."
„Нека, нека, моја госпођице, 150
Јесам ли ти младој говорио,
Да не шеташ по ордији млада,
Сад ће ага тебе познавати."
Ал дјевојка паметна бијаше.
Па говори слуги Ибрахиму: 155
„Ибрахиме, вјерна слуго моја,
Ја ћу с тобом ићи у мејхану,
Па ти сједи покрај мене, Ибро.
Кад ја станем хладно вино пити,
Ја ћу пола у сунђер л'јевати, 160
А пола ћу теби додавати.
Немој, Ибро, себе опјанити,
Немој мога лица проказати!"
„Нећу, борме, моја госпођице!"
И одоше у пјану мејхану. 165
Туде сједе Шахбег Диздарага,
До њег' сједе слуга Ибрахиме:
Пола пива у сунђер л’јеваше,
А пола га Ибри додаваше.
Том се нико сјетит не могаше... 170
Сваки ага под свој чадор оде,
А Шахбег се по ордији шеће,
За њиме се сва ордија креће,
Ал највећма Царевићу Мујо.
Говорио Царевићу Мујо: 175
„Већ тако ме не родила мајка,
Већ кобила која коње рађа,
Узнаваћу лице Шахбегово!"
Па он оде својој милој мајци:
„Какав има јунак у ордији, 180
Ништа га се нагледат не може!"
Говорила остарјела мајка;
„Чувај, сине, да није дјевојка,
Води, сине, у вруће хамаме;
Ако буде лијепа дјевојка, 185
Неће доћи у вруће хамаме."
Посла Мујо два лака улака:
„Хајде, Шахбег, тебе Мујо зове,
Да идете у вруће хамаме!"
Кад то чуо Шахбег Диздарага; 190
„Лако, лако, двије слуге младе,
Ја ћу доћи у вруће хамаме."
Од јада је забољела глава.
Говорила лијепа дјевојка:
„Ибрахиме, вјерна слуго моја, 195
Шта ћу јадна од живота свога?
Зове Мујо у вруће хамаме."
Говорио слуга Ибрахиме:
„Бор т' убио, моја госпођице,
Ја сам теби младој говорио 200
Да не ходаш пуно по ордији;
Сад ће ага тебе познавати!"
Ал дјевојка паметна бијаше,
Па говори слуги Ибрахиму:
„Ибрахиме, вјерна слуго моја, 205
Довед' коња и свога и мога,
Кад ја станем пуце распињати,
И дугмета низ бијеле руке,
Ти завичи јасно, гласовито:
— Ко је овдје Шахбег Диздарага, 210
Умро му је и отац и мајка,
Мирашчије мираз покупише,
Нека иде дворе затворити,
Нека знаду да бега имаду —"
Она оде у вруће хамаме. 215
Кад је стала пуце распињати,
Неко виче пред врућим хамамом:
„Ко је овдје Шахбег Диздарага?
Умро му је и отац и мајка,
Мирашчије мираз покупише, 220
Нека иде дворе затворити,
Нека знаду да бега имаду."
Што ј' одпела, то је и сапела...
Говорила лијепа дјевојка:
»Хоћу л’ ићи, Царевићу Мујо?" 225
„Хајде, Шахбег, ал најбрже дођи!"
Оде Шахбег пред вруће хамаме,
Па узјаха свога добра коња;
Махнуше се преко поља равна,
Нехоте је калпак укинула, 230
Што ли хотом, а што ли нехотом:
Просуше се ситне плетенице,
Указаше плећа дјевојачка,
Ал утјече лијепа дјевојка.
Кад то виђе Царевићу Мујо, 235
Удари се руком по кољену!
Колико се лако ударио,
Мор му чоха пуче на кољену!
Говорио Царевићу Мујо:
„Вараше ме Турци и каури, 240
Нико мене преварит' не може,
Веће данас лијепа дјевојка!"
Па он посла двије слуге своје,
Па их посла у Шахбег ордију:
Отклен ли је, од кога ли града, 245
Како ли се по имену виче?"
Ордија је њина говорила:
„Он је јунак из Херцеговине,
Од бијела Љубовића двора."
Онда Мујо књигу накитио, 250
Па је шаље у Херцеговину,
На кољено бегу Љубовићу,
У књизи је 'вако говорио:
„О бора ти, беже Љубовићу!
Што л' у двору гонџе ружа расте, 255
Утргни је, поклони је мени."
Књигу пише беже Љубовићу,
Па је шаље Царевићу Муји:
„А бора ти, Царевићу Мујо,
Ти сакупи хиљаду сватова, 260
Од хиљаде мање ни једнога,
Од хиљаде више ни једнога!
Ја нејмадем веће једну кћерку,
Једну кћерку дилбер Умихану,
Ја ти свате дочекати могу." 265
Кад је Мујо књигу прочитао,
Он сакупи хиљаду сватова,
Па их спреми у Херцеговину,
Бијелу двору бега Љубовића.
Доведоше дилбер Умихану, 270
Оженише Царевића Мују.
