Беглер-бег
Рано јутро трепти са далеких страна.
Сам Беглер-бег сједи пред кулом у хладу,
Тихо вјетар вије са разраслих грана
Па повија старцу дугу, меку браду.
Пред њим пукло поље. Испод танке паре
Здрела жита шуме умивена росом,
И одморни тежак сан са ока таре
И у врху њива замахује косом.
Кô преплашен јелен у скровиште тавно,
Ил' кô вјетар када диже шушањ слаби,
На домаку села, низ присоје равно,
Пуне, густе гриве хитри коњиц граби.
Стари Беглер пуши. И док дим се диже,
У новој му ватри сјају ока оба:
Под зориним велом, све ближе и ближе,
Њему тихо ступа прошло, давно доба.
И он види себе за младости своје,
Кад му око бјеше и од муње брже:
За појасом љуте кубурлије стоје,
А под њиме снажно лаки жерав рже.
Хитре искре бију из калдрме старе,
На прозоре трче све руже Мостара;
Од грознице слатке лица им се жаре,
Па јунаку машу китама бехара.
А он, горд и силан као рука смрти,
Само језди даље уз цареву џаду;
За њим јуре брзи огари и хрти, -
И раван му нико не бјеше у граду.
Он је онда владô сам како је хтио,
И његовој вољи ко је на пут стао?!
На чалми му златан полумјесец био,
А у њему зелен, крупан алем сјао.
По пољима овим широким и травним
Чадори су били силних турских чета,
И зелени барјак са знамењем славним
Вијао се гордо низом дугих љета.
Он сања и гледа... Под покровом зоре
Врх далеких брда као ватра руди,
И бегове очи тихом срећом горе,
И радосни уздах оте се из груди.
Ал' ђаурска труба, чуј, са града писну!
Стари Беглер прену, и на кобне звуке
Он зајеца љуто и од бола врисну,
Па обори главу међу сухе руке.
Старо дрво шуми. Негдје уврх грана
Огладњели кобац с плијеном се бори.
Мека, топла свила лети преко страна,
И кроз танку пару златно јутро гори.