Бакоња фра Брне/III
III ИЗБОР
Бјеше у почетку јесени. Једнога раднога дана, одмах сунчаном смирају, Кушмељ и његови окупили се око трпезице, на којој се димљаше пура у дрвеној здјели. Сјевер је јако дувао. Прије но што ће сјести да једу зачатише сви једногрлице „Оченаш“ и баш изрекли „приђи краљевство твоје“, кадли Бакоњино танко ухо, кроза сву вјетрену хупу, чу коњски бахат, те потече к вратима, пак викну:
— Фра-Брне!!
Кушмељ и Осињача истрчаше у авлију и видјеше — прво што видјеше бјеше најдебљи дио фратров, јер кулаш обрнуо сапи вратима, а фратар се повио на кулашу, па с натегом извлачи десну ногу из узенђије. Сејиз, њеко црномањасто момче, одјевено по котарску, са читом кубура за пашњачом, држаше коња за узду, Кушмељ допаде, извуче братову ногу, па обухватив га око широког струка, поможе му да сађе. Па онда се браћа пољубише усумит два пута. Осињача цјелива дјевера у руку, а Бакоња принесе к уснама коноп којим се опасују фрањевци.
Фра-Брне бјеше свом главом мањи од брата, али кад би Кушмељ обријао брке, па му се надули образи, шија, трбух, и — сапи, био би исти фра-Брне.
— Бижмо у кућу, е помете! — рече духовник, па дода с прага: — Ваљен Исус!
— Вазда Исус и Марија! — прихватише Кушмељ и Осињача.
Она збуњена стаде се мувати по кући, не знајући шта ће.
— Па како, како? — пита дујо.
— Вала богу и присветој Дивици, није зла! Јето, глади није, а болести није, па се животари — вели кнез Кушмељ.
— Деде, невисто, метни мало сукна на столицу! — рече фра-Брне.
Осињача прострије „кличано“ ракно.
— Та-ко! — рече фратар. — Сад ми изуј чизме и метни ми кладу под ноге! Та-ко! Е, сад запали свићу!
У свакој католичкој кући налази се по једна воштаница, освећена на Сретење (на Канделору), а чува се у кући, за употребу самртницима. Осињача се прекрсти и прошапута:
— Опрости, боже и мајко канделорице! — па запали свијећу и усади је у чашу жита.
Брне наслонио плећа на повију од троножне столице, преплео прсте на трбуху и обрће палац око палца. Сејиз унесе бисаге, а Бакоња седло.
— Не знам шта ћу! — рече Кушмељ чешкајући се по глави. — Хоћеш ли да закољем једну кокошицу?
— Бог с тобом! — одговори фратар. — Јеси ли при себи? Није ли данас петак... Не мисли ти за вечеру... Камо вам остала дица?
— Сраме се, па се сакрила иза таре — вели домаћица.
— Ајде вечерајте, живи били! Стипане, дај да се и ми заложимо. И ти ћеш са мном вечерати, Јеролиме!
Домаћица метну своју здјелу на тле, а трпезицу донесе пред дјевера, па онда доведе Чмањка, Шкемба, Криву и Галицу да пољубе коноп стричев.
Стипан извуче из бисага једну гуку, завијену у хартију, коју одмота. Бјеху три печене пастрмке. Затијем извади десетак јаја, један сирац, пријесну погачу, виљушку, нож и чашу.
Кушмељ, чешкајући се једнако по глави, биће мислио: „Лако је тако постити!“
— Оди, Јеролиме, сиди — вели фра-Брне.
— Ма ја... онај... као... — поче се нећкати.
— Оди, оди! Сиди и ти, Стипане, с намикаре!
И сва тројица сложише. Напољу се надимаше вјетар на махове, те трескаше вратницама. Торни пас Кушмељев вијаше у наслону. Осињача је шаптала с дјецом, а Бакоња заборавио на јело, па зинуо пут стрица.
Бакоња је мислио како је лијепо бити фратром! Како је лијепо јахати добра коња, водити уза се сејиза, носити чисто рубље, спавати на меку, у сувоти и топлини, јести меса и рибе, пити вина и кафе сваког боговетног дана! Како ли је лијепо да те свуда народ поздравља! Издалека људи скидају капе, а жене се клањају! Ко ти се примакне, љуби ти руку и коноп око појаса!... Бакоња дубоко уздахну.
— Шта ти је? Зашто не идеш? — запита га мати.
Бакоња одмахну главом.
Домало отворише се врата и уђе гомила Јерковића.
Први уђоше Чагљина и Шунда. За њима Кљако и Рдало са двојицом својих момака. Па онда пет Кркотића: Ркалина и Рора са своја три сина.
Један за другим сваки назва: „Ваљен Исус!“ и сваки пољуби фратра у руку, па посједаше.
— Како, Јуре? Како, Баре? Како, Шимета? Како, Вице?... Како сви? — пита фра-Брне.
— Вала богу и Дивици, са здрављем смо добро, а мучимо се како можемо — одговори Чагљина у име свију.
— Тако! — рече фратар и настави јести.
Братственици извадише луле с кратким камишићима, те закурњавише.
Пошто се нагледаше „вра-Наћвара“ (то је био надимак Брнин) погледи им се стекоше врху огњишта, гдје вишаше њеколико бутина овнујских и свињских поребрина. Једно момче Кркотића, гледајући то, шану најближем:
— Гледај, молим те, блага божјег у губавога Кушмеља!
— Еј, да није кров поплочан, или бар да је шира баџа! — одговори онај уздахнувши.
Пошто она тројица поједоше рибу, домаћин дохвати с полице један земљани врч, духну у њ и нагло одмахну главом, јер милиони зрнаца прашине излетјеше из њега. Бакоња приђе к оцу са воштаницом, те обојица отидоше ка бачвама, које бјеху иза разбоја. Свијећа се угаси, те Кушмељ рече:
— Запали је јопет, враг је однија!
— Однија ти памет, бештијо мушка! — рече тихо Осињача. — Зар се канделорица придаје врагу?
— Право кажеш, невисто! — рече гласно Ркалина. — Гријота је свићу грдити и кад није канделорица, а камоли још вриђати бога прид дичицом и прид дуовником.
— Валај смо баш бештије, кад се ни прид редовницима не можемо уздржати! А да шта лајемо кад нас они не чују? — додаде Кљако.
Хоћаху одиста Рдало, Рора и Чагљина сваки по њешто још рећи, да се фратар не бијаше заговорио са сејизом, те их не слушаше.
— Тако! — вели фра-Брне дигнувши чашу вина према оку. — Је ли ово старо вино, или је ново, а, Јеролиме?
— Јест, старо... није, него ново... није баш ни старо ни ново! — одговори кнез Кушмељ, толико се бјеше збунио од љутине због замјерака братственика.
— Како то — рече Брне — није ни старо ни ново? — па не сачека одговора, но испи чашу и остави је пред Стипана.
— Јево видиш, како. Притекло ми је пет барила од лањскога, а цина му је била пала прид тргање, те ти га ја смишај с новим; а новога сам наша тринаест барила, те ти ја све успи у ону бачву; а она бачва бере мало више од 18 барила, те ти ја...
— А је ли чему? — прекиде Осињача, питајући фратра.
— Вире ми, није лоше! — одговори Стипан, па поче љуштити јаја.
— Таа-а-ко! А оћеш ли дати браћи да сквасе грла?... Јесте ли вечерали, људи?
— Јесмо, јесмо!
— Таа-а-ко! Па дај да пију!
— Вала! вала!
Кушмељ узе бардак испред дјеце, па крену пут бачве, али га Ркалина устави.
— Нећемо да мишаш с тим комињаком! А-ја!
— Нама комињака и код куће притиче! — викну Чагљина.
— Не, не! — заграјаше сви.
Кушмељу би као да га пчела упече уврх носа, те одиже образе и брке, а зубе искези, па им вели:
— Ма, људи, шта ће вам цило вино. Овди нема ни дви чаше дропињака!
— Има, крижа ми, готово пун бардак! — рећи ће њеки Зубатац, наднијевши се.
Сви прснуше у смијех.
Осињача истрже мужу суд из руке, преручи комињак, па оде к бачви. Сви повукоше душу у се, те се чуло како млаз шиче. „Вра-Наћвар“ утолико извадио њеки лист, па стаде читати.
Чагљина примивши од снахе пун бардак, устаде и скиде капу.
Сви поустајаше и поскидаше капе.
Фратар, не дижући главе, рече:
— Стипане, намири коња! То је најглавније. Затим се побрини за моју ложницу одма!
Момак изађе, а за њим и Бакоња. Чагљина се накашља, омако како се чини кад се хоће да привуче чија пажња. А кад то не поможе, он зовну:
— О, вра-Брне!
Фратар диже главу.
Брат му тад започе:
У здравље ваше миле добродошлости, кâ шта је увике било наше драге добродошлости, јер она увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, баш кâ мудрост међу воловима, да нас проведри и просвитли, ружа наша, кâ свића кроза дим од тамјана! Потом, да ти буде у свру, прид богом, прид царом, прид бискупом, провинцијалом, гвардијаном, народом и на ономе свиту за живот, а на овоме за душу! Потоме, кâ шта си се стегâ светим конопом, да стегнеш бољитак, зачетак, вировање и стрпљење и свако благословљење; јер душа не уми ди су дви, јер на крају виси покајање и мољење; а свра је велика, да ти, ружо наша, будеш дошâ кâ вист благовист од диве Марије, од Исуса слаткога, од Јозефа праведнога! Потом, како је Исус сакрушија богољубну змију, тако је у своја грка јуста метнуја киту цвећа, а проклети сотона просуја отров! Кâ што су вридни били сви наши мисници, двадесет и три до тебе, тако ће и након тебе! А ти писме пиваш и молитве диваниш. Кâ бог што све зна — јер мудрос, честитос, богољубнос, скрушенос, крипос, липос, милос, душевнос, радос, понизнос, у теби су кâ у врићи! А потом и потом, наш драги и благословени, славни, вирни и мирни, кâ што си носија, посија, просија, разносија, долика до воде, горика до брда, дакле, у глави чујеш, а у ушима видиш, а под петама је лако ономе ко је обувен, а у души ко је крижом умијен. Дакле, нека се личи кога боли овом светом свром, кâ ти вра-Брне, кâ и они наши сви прошли дуовници! Дакле: алвундандара, живија наш дични вра-Брне!
— Живија! — узвикнуше Јерковићи.
— Ко ће напити кâ он! — вели Ркалина, машући главом.
— Нико кâ он!
— Виру му његову, да је учија, каква би то глава била!
— Ја сам му мало коју рич разумија!
— А ја баш ништа!
И сви се дивише томе говору који не разумјеше, јер по жупама светог Фране, кад се напија учену човјеку или кад се у каквој претежнијој прилици говори пред ученијем људима, треба говорити да други не разумију. А Чагљина бијаше прави вјештак у томе, такав вјештак да он сам није разумијевао шта је говорио. Он је тако дваш-триш бесједио у манастиру, а њеколико пута у граду приликом опћинских избора, и увијек бјеше потресен највише
он, па сви они који би га најмање разумјели. Бесједник нагну бардаком. А као да ни у томе послу не бјеше пошљедњи, јер му јабучица скакаше кроза дугачко грло, од котлаца до подбратка. Пошто предуши, хукну и додаде суд брату Шунди.
— Ун здрављен вран! Донбро донша! — напи Шунда, пак одапе ништа слабије од старијега брата и додаде суд рођаку Ркалини Зубацу.
А Ркалина, након добријех десет гутљаја, додаде суд Осињачи, јер бјеше већ празан.
— Е, овога још није било! — рећи ће Кушмељ тихо, како су га најближи могли чути. — Облапорне губе, дочепале се муктиша, па нагињу ко ће боље: кљу-ка, кљу-ка, кљу-ка! Кâ да мени с неба пада! Еј! еј!...
Уто се врати слуга носећи наручје сијена, којим напуни најбољи кревет. Бјеше их у кући свега три, отесанијех сјекиром од буковине, као што су обично по далматинским селима. Поврх сијена слуга прострије чисте плахте, које извади из бисага, а сврх тога метну покриваче.
За њим бијаше уљегао Бакоња, па се раскорачи пред прагом, гледајући косо стричеве и рођаке.
Осињача је њешто шаптала с мужем, пак напуни други бардак, којијем се обредише Рдало, Кљако и Рора. Па онда трећи, којим завршише момчад Кркоте и Зубаци.
Стипан припали цигарету фратру па се поизмаче.
Јерковићи разумјеше сад да је близу час у коме ће се излећи оно око чега се све обртало, те умукоше и погледаше Чагљину, а он скупио прстима мрске на чело, као да прибере мисли.
Сви очекиваху ко ће први проговорити и како ће.
Први пробјеседи слуга Стипан:
— Људи божји, ала сте дивљи! Тај ваш дуван смрди, вире ми, кâ куга, и штипље за очи, те ће трибати растворити врата и баџу пошто изађете! Људи божји, ала сте дивљи!
На то се узмигољише, али мудри Чагљина одмах поврне:
— А да што смо него дивљи! Ми смо, болан, кâ звирад!
Па угаси лулу, што и други смјеста учинише.
— Па онда још ништо — настави Стипан. — Ми смо пошли из манастира у подне, па је, богме, дујо уморан и он би легâ, а ви засили...
На то сви једанак поустајаше.
Фратар гледну на свој часовник и махну пут њих руком, али како у тај мах разјапи уста од зијехања, застадоше сви.
— Останите... јо...ш ма... ло, још мало!
Посједаше опет.
— Та-а-ко! А како је сад ов... ов...? — И опет му зијехање прекиде ријеч, али сви разумјеше, шта пита, јер је гледао Бакоњу.
Осињача брзо устаде, поклони се, стави руке за појас, па рече:
— Душе ми, вра-Брне, право да ти кажем, мало је бескаран, мало је своје главе, мало је жив, живљи од друге дице, али, јопет, даде се и свитовати има нико вриме!...
— Хм! Та-а-ко!
Чагаљ се значајно накашља, што учинише и сви његови.
— Није баш посве лош, али је мудар, мој вра-Брне. Дивице ми, мудрији у многим стварима од ћаће!...
— Та-а-ко!
Јаче кашљање међу Јерковићима.
— Од ћаће и од других, вируј ти мени, вра-Брне! Јето прикојуче дошли Личани да купују вино. Јере тражи по једанаест виорина барило, а они нуде по девет. Тако је трајало све јутро. Најпослинак Јере тијаше да дâ, али му Бакоња рече: „Не дај, ћако, јере сам се ја прикрâ кад су се разговарали, па сам чуја ди говоре да је вино по другим селима скупље од нашега, а слабије од нашега. Још рекоше да би се у наше могло усути трећи дија воде!“
— Та-а-ко, тако! А-ну, амо, оди амо, од’, од’, од’! — рече фратар.
Бакоња пољуби стрица у руку.
— Па шта мислиш, а? Оћеш ли галијотати, ако те поведем у манастир, а?
— Ја ћу те слушати и бићу добар! — одговори Бакоња гледајући стрица отворено у очи.
— Не говори тако, дивље дите, него реци: Слушаћу вас, честити оче, и бићу вашој доброти припокоран! — поправи Стипан.
— Слушаћу вас, честити оче, и бићу вашој доброти припокоран! — понови Бакоња и пољуби опет стрица у руку.
— Тако, мој липи Стипане — рече Осињача — здрављица се наносија, а тако ти твоје срићице поучи неуко дите, јер ми, смо кâ говеда...
— Таа-ко! Доста сад! — прекиде дујо. — Мали ће доћи на ћуд, ја се надам, а ако ли не дође, ја ћу с њим натраг! А сад доста и за доста! Ти му, Барице, спреми мало пртенила и што знаш, па нека иђе сутра са мном. Таа-ко! А ти ме, мали, изуј!
Осињача допаде и ижљуби обје руке дјеверу. За њом приступи Кушмељ. Обоје заводњело очима. Она се обрне ка слузи, па хтједе и њега у руку цјеливати.
— Таа-ко! Доста, доста! — рече Брне. — Вриме је лећи!
Пак устаде и нагну се пут Стипана. Стипан ухвати за рамена од мантије и повуче к себи, те фратар оста у панталам’, прслуку и голорук. Такав се чињаше много дебљи и као њеко друго чељаде.
Чагаљ, Шунда и Ркалина шаптаху њешто живо мећу собом. Чагаљ упро кажипутом у своје чело па куца у њ.
Осињача рече дјеци:
— Ајте’ пољубите руку стрицу и реците: Вала наш липи дујо.
Чмањак, Кривица и Галица учинише тако а мати диже Шкемба, те и он ћуки стрика.
— Таа-ко! Ајте лезите! Ајте и ви, браћо!
— Би молија за једну рич! — поче Чагљина, скинув капу и примакнувши се ка огњишту. Сви се Јерковићи наслагаше иза њега.
— А шта то, Јуре? — пита немарно дујо чешући се по листовима.
— Би молија, а прости кâ старији и паметнији. Јево шта. Ми... онај... да речем, ми јево не желимо зла никоме, а телиш својој крви, своме брату, али... али...
— Ајде, брајо, Јуре, ајде кући, жив бија! Ајте сви, и онако је већ касно! — прекиде га Осињача, блиједа као крпа.
— Али... триба да кажемо да ми нисмо кајели...
— А шта кајели, шта кајели, губо пијана? — прекиде га Кушмељ и спопаде ватраљ.
Али стаде међу њих Шунда и зашунда дигнувши руку високо:
— Ајан! Овдин нен понмаже страншити! И мин монжемо слонмити коме ребра! И јонш канко! Алвундандра!!!
— Шта? — викну фратар запрепашћен. — да се бијете?! Прида мном?! Тааако!? А зашто?!
— Прије свега, реци овој магарчини да се не загони, јер ако га сваки прстом довати, неће остати папричка од њега! — вели Чагљина.
— Таа-ко!...
— А твоје ће се исто бројати, кâ увик, дујо, али је добро да нас чујеш! — вели Кљако.
— Таа-ко!...
— А њему, шта ће бити од ричи? Зашто се јиди, ако му је душа мирна? — вели Рдало.
— Таа-ко!...
— А најглавније је да држи руке при себи и језик за зубе, он и Осињача, јер... — Ркалина зашкргута зубима.
— Таа-ко!...
— Анко јонпет нансрне, дан ган звинзнем по ћинвенринци, Крнкотићу, динте! — вели Шунда.
— Ах, Исусе! Исусе! — уздахну дујо и стропошта се на столицу, пак диже обрве, ваљајући очима с једнога на другог. Стипан стаде иза њега, а Кушмељ и Бакоња прислонише се уза кревет.
— Јесам ли ја међу браћом или међу ајдуцима ноћас? — поче фратар.
— Мој добри, вра-Брне, молим ти се, чуј ме! — заче меко Чагљина. — Јесам ли ја рекâ шта рђаво? А јесам ли и мислија шта рђаво? А он нас тира из куће на овај начин! Ми јесмо у његовој кући, али смо се ради тебека скупили, и ја имам тебика да речем ништо у име свију, јер имамо договор.
— Таа-ко! — рече Брне, поврнувши се маличак.
— Тако је! тако! — заграјаше сви.
— Дакле, јево шта је. Малоприје сам рекâ, да ми немамо зле примисли на нашу крв, јер у крви је милос и крипос, а при том богољубнос...
— Немој тако, немој кâ оно мало при, него кажи укратко и бистро шта имаш! — рече фра-Брне.
Шунда одгурну брата, па ставши на његово мјесто:
— Ункрантко јен ово: мин ненћемо дан вондиш Банкоњу ун мананстир!
— Таа-ко? Ви нећете?! А ко мени заповида?
Кљако отури Шунду и стане на његово мјесто:
— Ми ти не заповидамо, нити можемо, али крви ми Исусове (а она је прискупа!) кајаћеш се, ако га поведеш, јер ће те ово дите осрамотити и нас свију!
— Таа-ко! А ја ћу с њим натраг, ако не буде за то.
— Зло је и да пође! — рече Рора.
— Докле га познаш, може учинити што се већ неће моћи исправити! — вели Рдало.
— Ма све су то празне ричи, и ја не знам шта оћете најпосли?
Жестоки Ркалина шкргутну зубима, одгурну све, пак се усићи пред фратра.
— Јево мене да ти кажем без завијања, најкраће и бистро. Ти одабра сина Кушмељева да учи књигу, па да с врименом буде редовник! Ти с нама вечерас не проговори три ричи, него нас задржа да видимо твој избор. Липо! Али ћеш чути истину, па чини како знаш. А истина је ово: у Зврљеву досад није било лупежа, паликуће, убојице, ни другог вражјега створа, кâ што ће бити овај Бакоња! Он се уметнуја на покојног стрица Јурету, ни узми ни подај, и обршиће кâ он...
Кушмељ јекну као рањени во. Осињача и Бакоња плакаху.
Немилостиви Ркалина настави:
— То си ти све знâ, али ти нама не вирујеш, него си се упија у твога Кушмеља.
— Ја нисам знâ то!
— Јеси, јеси! Јесенас смо ти казали све потанко. Казâ ти је и Чагаљ, и Шунда, и Кљако, и Рора, и ја, а кашће ти и све село, јер је све село на чуду е њим! Видиш како сад плаче уз матер, како се приподобија! Сирома! А џигерице би ти извадија за крајцару. Ето, мати му прича како је мудар, како се привукâ да слуша шта Личани говоре, а неће да каже да им је укра из колâ два пршута и да су и’ заједно појили...
— Лажеш! — рече Осињача кроз плач.
— Мучи, жено, мучи, немам ја кад, а могâ би липи ствари изређати... Дакле, разумија си све, па сад га води! Чуће му за здравље твоја браћа вратри, а ни св. Врани неће бити лако, јер ће га огулити, ако буде могâ, кâ што ће и право имати!
— Доста, гришниче, доста! — прекиде га фратар, више жалостиво неголи оштро.
Али Ркалин плану на то, пак састави руке на крсти и рече:
— Ко је виши гришник, ја или онај што заклања оваке лупеже, а вратре?...
Тада Стипану прекипје те викну:
— Натраг, ти Ркалино како ли те зову, јер ћу ти мозак пролити! — и маши се оружја.
Бакоња се стани у трен крај Стипана, а Кушмељ опет спопаде ватраљ. Осињача залелека. Фратар се укочањи на стоцу.
— Натраг! — повикаше сва тројица.
Ркалина погледа презирно Стипана:
— А што се ти уплићеш, ти скитачу, ти вратарски тавозилу, а!!? А знаш да ћу ти узети те црваљике иза паса, па ћу и’ сломити ода те!...
— Покушај! — рече Стипан извадивши кубуру.
Фратар угаси свијећу.
Чуше како крцну кокот на пушци.
Брна стаде помагање.
— Јере!... Јуре!... Баре!... Шимета! Јесте ли ми браћа! За муку Исукрстову, за св. Франу, не дајте да се крв пролива... Ајме! ајме! у-ју! јо!... Стипане, Стипане, немој дите!...
— Не бојте се, вратре, ништа бит неће — рече Кљако пропирујући главњу.
— Нен бонјимо сен мин ти’ принковођана, тин онружани денлија! — вели Шунда.
Брне поче грлити Стипана и одмакну га у ћошак, пак се обрну к Јерковићима:
— За име божје, шта оћете од мене?
— Оћемо да изабереш од наши дитића који буде најдостојнији! — рече Ркалина. — Јер ми знамо пут и до бискупа и до краља!
— Па ја нисам рекâ да нећу! — одговори фратар, мало мирнији.
Јерковићи почеше гуркати Ркалину у плећа, сви заграјаше:
— Па липо!... Куд ли ће се липше!... Па добро!... Кâ паметан човик!... добри наш вра-Брне!...
Онда Чагљина ступи на своје пређашње мјесто, па ће медено:
— А шта је трибало да се до овога долази? Зашто не пустите мене да говорим, него овај манити Ркалина: дам! бам! тум! пум!, кâ да се не може људски...
— Добро! Добро! Ајте сад!
— А мој добри, мој липи вра-Брне! — настави Чагљина — немој ти мислити да смо ти ми изгубили ришпет, и да ја нисам знâ да ћеш ти учинити како је право! — рече и пољуби га у руку.
Сви остали редом приступише му руци, преклињући се сваки да му није „изгубио ришпет“ и молећи да опрости. Њеки још повикаше:
— Добра ноћ, брате Кушмељу, прости и вала ти на части!
Ркалина се заплака на поласку.
— Ни-и-сам ни ми-сли-ја да... да те вриђам!
— Ајде, жив бија, ајде! — вели фратар, пак се отетура до кревета и извали се, уздахнувши — као да бјеше свалио терет од стотину ока.
— Таа-аа-ко! Уф! нека вас враг носи све, све, све, колико вас је!...
— А проклети антикристи! лупежи! галијоти! жбири! ајдуци! убија вас бог! А платићете, платити, ако жив буде Јере — говораше Кушмељ.
— Јето, мој добри дивере! Јето какви су видиш сам, па још вируј њима! — плакаше Осињача.
— К врагу сви! сви! сви! Уф! — стењаше једнако фратар.
У зору, по наредби фратровој, Стипан оседла коња, те се кренуше.
Кушмељ, пошто поможе брату да узјаше, стаде пред коња, па се чешка.
Фратар блијед, као да је боловао, гледа у врх од чизама и вели:
— Па... онај... видићемо!... Тамо по Божићу!
— Ја... онај... како год ти речеш! — вели Кушмељ.
Фратар се још дубље замисли, пак ће најзад одлучно:
— Па баш нека пође одма! Нека иђе!... Баш нека иђе одма! — ободе коња и одјезди.
Кушмељ и Осињача изгрлише Бакоњу, препоручујући му да слуша стрица Брну, да запази како га Јерковићи љубе, па нека се баш за њихов инад подобри.
Стипан и Бакоња пођоше.
Муж и жена стајаху у дворишту докле их год из вида не изгубише, пак уђоше у кућу.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 116 година.
|