Бакоња фра Брне/IV
IV УВОД У НОВИ ЖИВОТ
Bакоња и Стипан иђаху што су боље могли, али заостајаху иза добра фратрова коња. Кушмељић, поред све трке, не даде одушити слузи но га питаше за ово и за оно: које је оно село, куда води пут, откуда тече ријека итд. Кога год сретну, свак поздравља фратра и свак пита Стипана гдје је био дујо и чији је клапчић. Бакоња се чудио гдје толики народ познаје стрица, а ето су одмакли богзна колико од Зврљева! Кад у њекој продолини хтједоше пријећи цесту, два коња летијаху пут њих, упрегнута у господска кола. Фратар их причека, па и кола стадоше поред њега. На предњем мјесту сједијаше човјек са фесом на глави, који лијепо поздрави: „Ваљен Исус!“ За њим, у кошу, извалила се двојица какве Бакоња никад ни у сну не усни (јер Бакоња никад не би у граду). С десне бјеше старац сиједе браде до паса, а на глави му њекака капа као голема печурка. С лијеве чачурак њеки, сух, испијен, а на кукасту му носу стаклени прозорци. Обојица зачаврљаше размахујући рукама, док, у њеке, старкеља извади кутију и пружи је стрицу, а стриц узе међу два прста црна пепела из ње, шмркну га и кихну. Стипан је на чуду био да маломе све разјасни.
— Онаке хаљине и капе носе по варошима сва господа. Оне прозорке носе људи који добро не виде. А онај се пепео шмрче да се оснажи вид. Онај језик што је слушао зове се талијански и њим говоре сви учевни људи. „Прке“ значи: зашто; „ши“ значи: да!; „же“ значи: јест итд.
Сунце бјеше одскочило три копља кад стигоше ка ријеци. Стипан и возари на сву муку уведоше коња у сплату, јер се пропињао и бацао задњим ногама. „Који му је враг јутрос!?“ — вели фра-Брне. Најпослије весла ударише и лађа се отисну. Стипан стао насред ње, држећи једном руком коња за узду, а другом заклањајући очи од сунца. Фратар оста на обали, оградио објема рукама уста па им довикују: „По-лако! по-ла-кооо! Чувајте да се не при-панеее! Чувајте да не прибије ноге кад иза-ђеее!“
Бакоња стојаше иза фратра. Слушао је он много и много причати о свему што му сад бијаше пред очима, али је све кудикамо друкчије неголи што је он замишљао! Ето вода кркља и као да у хиљаду лонаца ври купус. Ама откуда толика вода!? У Зврљеву има само убалâ, па кад љети пресахну, ред је ходити на далеко, до њеког изворка, па и ту буде сломљенијех глава, јер је налога и свак тражи да прије уграби! А овдје могла би пити сва чељад што је има на свијету, и сва стока што је људи држе, и све звјерке, и све тице, па не би отпили толико да се позна!... — А каке су оно тице што лете тамо амо над водом? Онакијех нема у Зврљеву! Повише су од голубова, а оштријех и дугачкијех крила. Сад, гле! гле! гле! једна слети у воду, па изнесе њешто што јој се копрца у кљуну! Изнесе рибу! Ено и друге кљуцају и лове рибу! Тице лове рибу!! Е, шта све не бива у манастирскијем водама!!... Сад Бакоња пожеље да му је бућнути у воду, пак се просушити у „ајеру“, па опет пљус, и све тако докле га од те помисли не ухвати мала јежња... Па онда се сјети е је слушао да та ријека отиче у море, а море да је широко као небо. Погледа низ ријеку што је даље могао, докле је назрије танку као конац, гдје се крије међу брда. Затијем обрну очи пут острвца на коме бијаше манастир. Ето вода опточила земљу, па се два рукава састају и чине ширину. Један трак растоке бијаше модар, а други зеленкаст. Бакоњи би жао, помисливши да вода мрви земљу, ону лијепу црницу што се накосила као да бјежи од свога непријатеља. На њеној окрајици скркле се врбе, а од њих ништа даље не види до опет зелене чести и врху њих гвоздени крст на звонику. Бакоња се пропе на прсте, а у тај мах млазну му у очи силна свјетлост из манастира. (Бјеше стакло на црквеном прозору, од кога се одбијаху сунчани зраци.) Бог зна шта он помисли да је, те се опет стаде пропињати, а тада гакну њешто одонуда: гаа-ааа...
— Шта је оно? — викну Бакоња.
Стриц му се поплаши од тога узвика, па се обрну и удари га по образу.
— Магаре од магарета! Тако ме припаде, а?... А што те враг није понија с њима у сплату, него и ти чекаш брод кâ господин! — пак се опет обрну и стаде дозивати возаре.
Бакоња бризну у плач... Ја... ја... ја...
— Шта: ја... ја... ја...!? — осијече се дујо. — Светога ми Фране, великога ми светога Фране, фалиш ли мало што... изгубиш ли ришпет мени или коме од редовника, или се побијеш с млађима, онда ћу ти најприје одаламити педесет тојага, па ћу чинити да с ноге на ногу изађеш из манастира и рећи ћу ти: „Ајде натраг, губо, у свој тор!“ Јеси ме разумија? Јер сте сви губе и погрде, какви’ нема у цилом кршћанству! Гори сте од ркаћа.
— А шта радите више, враг вас однија, а? — обрну се к возарима, који живо веслаху натраг.
— Нисмо могли прије, оче! Помамија се коњ, није тија да изађе, него све удр’, удр’, ногама, и удрија је у бедра млинара!...
— Таа-ко!? Који му је враг данас!? А је ли изашâ здрав?
— Јест, оче, али ће млинар одлежати барем пет дана...
— Таа-ко? А јесу ли сви редовници овди?
— Јесу, јено баш сиде прид манастиром...
— Ајд’ улази! — викну синовцу сједајући на крми.
Бакоња отрије дланом очи и намјести се на кљуну. Кад се навезоше на ширину, он гледну подасе у воду, али му се свијест поче обртати, те се ухвати за бочину. Тако је сједио, клањајући се на сваки одбој, докле се опет разлијегну оно гакање.
— Шта је оно? Је ли оно каква тица? — запита возара шапатом.
— Оно је једна велика звирка... — вели један.
— Која ће те изисти, ако се не будеш чувâ! — дода други.
Бакоња се испрси гледајући подругљиво ту манастирску фукару и њихове пругасте плаве панталоне, пак им обрну леђа, а кад бродић уљезну у пристанић, он искочи као вижле. Возари изведоше Брну, па легоше под ракиту.
Стриц и синовац пођоше мучећи кроз дубраву. Лишћа још бјеше на старој древади, али још више шушњарка по ледини. Након њекијех педесет корака пуче тратина, а на њезину крају, иза два реда високијех стабала, издигли се прави вилински двори.
Тако се учини Бакоњи, који стаде. Разјапио уста и избуљио очи.
— Пољубићеш сваког реводника у руку и поклонићеш се прид сваким, јес ме разумија? Таа-ко! Пак ћеш се измакнути и стајаћеш гологлав, јес ме разумија? Таа-ко? — рече стриц не гледајући га и крену се пред њим, мало брже.
Бакоњи бјеху прионуле очи уз манастир те се препаде кад многи гласови заграјаше:
— Вазда Исус и Марија, фра-Брне!
А имао је Бакоња шта и видјети!
Седам фратара извалило се на клупи под орасима. А какви су да од бога нађу! Петорици се куља надула, свакоме једнако задригла шија, сваком једнако пуцају образи, сваки једнако отромбољио обријане усне. Двојица само бјеху мршави људи.
— А је ли ти то синовац? — запитаће понајстарији, дигнувши наочаре с носа на чело.
— Јето јест... Ајд’ учини своју дужност!
Бакоња пољуби редом седам руку, поклони се седам пута, пак се врати на пређашње мјесто обрћући капицу међу прстима.
— А колико му је година, Брне?
— Дванајс...
— Шалиш се, човиче! Није могуће!
— Није могуће, више му има! — поновише сви у чуду.
— Ма вирујте, да и’ није ни напунија! — пак сједнувши обрну талијански да им њешто прича.
Фра-Вице (гвардијан), фра-Думе, фра-Брне, фра-Ловре, фраШимун, фра-Јаков, фра-Баре и фра-Антун заподјенуше разговор, прекидајући и претјечући један другога. Тако их је црква крстила, али по народном крштењу зваху се: Пирија, Тетка, Наћвар, Блитвар, Дувало, Срдар, Вртиреп, Жвалоња.
Било је још њеколико постриженика манастирских, али су се они налазили „у тековини“, по парохијама. Само кад који оболи или кад је коме потреба да се одмори доћи ће за њеко вријеме „кући“ са парохије, а настаниће се у њој кад се године натоваре на плећи као поменутој осморици. Ови, дакле, у миру преживаху што је дао бог и св. Фране. Бакоња стаде гледати манастир. Бјеше на један под, али је имао око двадесет прозора у лицу. Црква је својим обијељеним прочељем прилијепљена уза њ. зид манастирски није заклачен, те се види у њему четвртасто камење, округло, плоче, шкриље и комади опека. Малени прозори нити су једнаки нити у једној врсти, те да нијесу још четвртасти, могло би се мислити да су топовска зрна зид испрорешетала. Капци су свакојаке боје и распадају се од старости.
Из даљине се та зграда свакоме чињаше лијепа, јер је зачиња зеленило, али Бакоњи ни из близа не поружње.
Фра-Брне једнако пркелаше погледајући синовца, па кад и томе дође крај поче нашки.
— Јето тако! Нисам чуја липе гласове за њ, али, ако се не буде владâ како ваља, ја ћу фију! (показа руком како ће га истољагати), па нек иђе откуд је и дошâ.
Уто се помолише на вратима два ђакона и три ђачића у далматинској варошкој ношњи. На свакоме бијаху: пантале, кружат са сребрним пуцима и гуњ опточен гајтаном, све до црне свите, па онда шарени појас и пљосна црвена капица. Тако се носе трговчићи по далматинскијем варошицама и фратарски ђаци докле се не „обуку“. (Обући се, у њихову говору, значи: носити мантију.)
— Биће он бољи, него мислиш! — рече гвардијан, устајући. Пак му се попримаче и потапша га прстима по образу. — Је ли да ћеш бити добар, а?
Бакоња се ослободи, погледа старога куљешу отворено, па понови што бјеше путем научио од Стипана:
— Бићу припокоран, припоштовани оче!
— Е, па липо! Ајде сад са оним дијацима. Ајде поведите га.
Бакоња прође са ђацима испод сведенога уласка и нађе се одмах у дворишту, гдје видје да је манастир озидан налик творила. Једну страну захваташе црква, а испред трију страна бјеше широки тријем, подупрт стубовима. Тријем бјеше покривен даскама, плочама, опеком — како гдје. Између крова од тријема и крова од цијеле зграде, на много мјеста, дим је оставио жуте млазове.
Двоје камене стубе, састављене од незграпно отесанијех каменова, извођаху на тријем. Дуж тријема врата од ћелија и од других сувота бјеху неједнака и различито обојена. Између једних и других бјеху издубљене пањеге, а у њима се нахођаше светитељских кипова, полупаних лонаца, крпа итд. Под на тријему бијаше покривен његдје даскама, његдје плочом. Кад обрнуше другијем лактом тријема, Бакоња видје у куту једне стубице налик сврдла; оне сметаху проласку, а не вођаху нигдје, јер њекадашњи отвор иза њих бјеше зазидан. У трећој страни затече још већу збрку. Ту бјеше прозора гдје би боље доликовала врата, и обратно. Најзад стигоше до краја.
Тако једнијем гредом обиђоше манастир. Кушмељић израчуна да ће у тој кући бити око четрдесет сувота, а кад се томе дода таван и подрум, онда би се у манастир могао смјестити готово сав зврљевски народ!
Два ђакона сврнуше лијево, кроз велика врата, над којима бијаше икона и кандило. Бакоња је мислио да је иза тијех врата њека светиња, али кроз њих допираше оно „благовоније“ које допире из манастирске кујне.
— А јеси ли кад бија овди? — запитаће га један малиша, пошто осташе с њим на тријему.
— А како те зову? — пита други.
— Име ми је Иве — одговори Кушмељић.
— Ал’ те зову Бакоња! — додаде трећи смијући се. — оцу ти је надимак: Кушмељ! мајци: Осињача, једноме брату: Чмањак; једној сестри: Галица, другој: Кривица; најмлађем брату: Шкембо. А стричеве ти зову Чагљина и Шунда. Реци да није тако.
И сви се слатко смијаху.
— А шта си радија код куће?
— Пасâ је козе! А овди ћеш пасти гуске, разумиш ли? А није лако чувати гуске, брајко! Прије свега, триба свакој да надинеш име, јер ти ни једна јутром неће изаћи док је не зовнеш по имену. Па, ваља да иђеш прид њима овако (показа му како ће се гегати), ако ли која утече низ рику, мораћеш трчати за њом низ обалу док је не сузбијеш.
Послије тијех упутстава уђоше за ђаконима. Уђоше у пространу дворницу, у којој бјеше велики сто. Иза прочеља, на стијени бјеше разапети Исус, го и ништа мањи од Кушмеља. На другој стијени вишаше слика која приказиваше гомилу људи што сједе око стола. Сви су били космати и сви осим једнога имадијаху њеки свијетли лопар око главе. Пред том сликом бијаше налоња и на њој отворена књига.
Бакоња са својим друговима пријеђе у мању собу, гдје бјеше један мањи сто са двије старинске клупе, а на стјенама полице пуне кругова и здјела.
Одатле уђоше у кујину.
Пред високим огњиштем стојаше постарији фратар, љевајући чорбу кроз гвоздено цједило. Бакоњи се учини чудновато да редовник врши таке послове; причека докле онај положи лонац, па приђе и цмокну га изненада у масну руку.
Ђаконе и ђаке подуши смијех.
Кувар се снеби, па запита дјечка:
— Који си ти? Кога тражиш?
— Ја сам синовац вра-Брнин.
— А! Тако! Жив бија... Видиш... овај... ја нисам редовник, него лајик... али јопет, липо је штовати старије... Ја би теби по годинама мога бити отац... А шта се смијете, безобразници? — викну на ђаке. — Чудна ми чуда што ме дите пољубило у руку! Метни капицу, дите, метни! Мени је име Грго, зваћеш ме шјор-Грго. Ладај се липо, а ја ћу те у свему поучити. Али, свр свега не буди кâ ови твоји другови. Ајде сад тамо, одмори се.
Бакоња, збуњен, врати се у предњу собу, гдје бијаху оних пет, те га опет nочеше задиркивати.
— Зашто ниси и мене пољубија у руку, а, гушчару? — пита га, тобож оштро, један извијени ђачић, три-четири године старији од њега.
— Немој тирати све једну те једну комендију са дитетом! — рече високи, болешљиви ђакон, који се једва држаше на ногама.
— Јето фра-Тетке! Бижмо! — викну најмлађи, те сви изађоше осим Бакоње, који се зачуди видјевши фратра што је сједио до стрица. Дакле, то бјеше фра-Тетка.
— Оће ли брзо бити готово то, Грго? Јеси ли мањистру усуја?
— Нисам још, оче — одговори Грго зловољно.
— Ма враг те однија, јесам ли ти рекâ да манастирска ура изостаје! Јево већ подне!
И Тетка љутито изађе.
Бакоња ступи ка прозору и угледа простран врт за манастирским наличјем. Иза њега бијаше ред омањих зграда; пред једном поткиваху коња. Ту се бјеше начетала гомила слугу, међу којима познаде Стипана. Иза тијех кућа пружила се ливадица, а под њом одмах текла је ријека, шира но на другој страни острвца. Преко воде пружила се равница, а иза ње наслагала се брда, загајена виновом лозом и маслиницима. Све то бјеше красно у јесенском ведром дану, те Бакоњине очи летијаху на све стране док се не уставише на грању једног стабла усред врта.
— Исусе мој, шта ли је оно? — запита сам себе Бакоња избуљивши очи.
Види да је дугачки тичји реп, а на његову крају, на сјајним перима, у златним кружићима, њекакве модре пјеге. У тај мах ушета у башту фра-Тетка, па кад је био под дрветом, гакну она тица врху њега, а он дохвати грумен земље и баци је нада се, те слети тица и поче трчати незграпнијем дугим ногама, а како трчи, повија јој се танки врат и на глави мала перјаница. Од њекуда притрчаше к њој њекакве сиве и кусасте кокоши, које чињаху: гр-гргр-гр.
Бакоња уђе у кујину.
— Молија бих вас, шјор-Грго, за једну рич — рече Бакоња, па се и нехотице облизну, погледавши на печење.
— Шта ћеш, дите?
— Како се зове она тица златна репа? Ено је у вртлу.
— Оно је пајун. Ајде, сад.
— А оне друге кусасте?
— Оно су вараунке. Ајде, сад.
— Пајуни и вараунке — понови Бакоња, сједнувши опет. — Све је овди чудно, све! Због оног сам пајуна добија јутрос ћушку од стрица! А јето овди је и кувар у вратарским хаљинама, а кажу да није вратар! А откуд они галијоти знаду надимке ћаћи, матери и осталима? Да им то није Стипан казâ? Зар је Стипан галијот?
С том тешком сумњом Бакоња преклони главу и заспа на клупи.
Након пола часа пробуди га врдање у фратарској трпезарији. Они су чатили молитву, па почеше покретати столице, па се зачу звецкање посуђа и онда мрмољење кроз нос. Бакоња се примаче вратима и видје она два ђакона пред налоњом: један чати, други прати очима. Послије њеколико, онај други поче да чати, а први да гледа, док гвардијан не забобоњи њешто, нашто се ђакони поклонише па и они сједоше за сто.
— Мали Јерковићу! — викну га кувар, сједајући у прочеље друге трпезе, те Бакоњу посади до себе, а она тројица ђачића мало се одмакоше. Бакоња приону својски. Јадник се не бјеше омрсио богзна откад, а још тога дана пјешачио четири часа. Како ли се угодно изненади кад му, послије добра комада говеђине, шјорГрго поднесе печење и салате, па онда једну крушку, па пуну чашу вина.
У фратарској трпезарији час би се дигла граја, час би се смијали и шаптали, док опет заврдаше столицама, опет зачаврљаше молитву, па изађоше.
Грго оде у кујину, а Бакоња се дошуња за њим, па рече умиљато:
— Ако шта заповидате да вам помогнем, шјор-Грго.
— Ја видим да си ти добро дите, да си зафалан — рече кувар дирнут. — Али данас ми нећеш помагати, јер си уморан, него опет ајде легни на клупу, пошто је стриц отишао да се одмара. Посли, ја ћу те разбудити и повести да видиш цркву.
Бакоња се поврати у ђачку трпезарију.
— Ма ти кâ да не бегенишеш ово наше вино — рече онај ђачић који га је и дотле задиркивао, показујући на Бакоњин тек начети дио. Он нагну чашом, али послије једнога гутљаја лице му се згрчи и очи му засузише, те заману чашом и удари њом по глави варалицу.
Она двојица скочише на Бакоњу, али снажни Кушмељић залијепи шаком једнога и другога у тињи час.
Грго допаде.
— Шта је!? Зашта се тучете?
Бакоња му пружи чашу, а кад Грга примириса и познаде да су му паприку ставили, викну:
— Ђаволски синови, зар се тако дочекује друг, а? Добро си учинија, Јерковићу! Ако те туже не бој се, извући ће они дебљи крај... Излазите одма, или ћу сад ка гвардијану.
Кад они одоше, Грго даде Бакоњи средине хљеба да жваће, па га свјетова да легне, што Бакоња и учини одмах, па брзо заспа, иако му се још не бјеху осушиле сузе на образима.
Грго га остави тако пуна два часа, па га онда одведе у цркву.
Бакоњи се учини да је на језеро ступио, тако сијаху црвене и плаве плоче од пода, а тако исто и мраморне стубице испред седам олтара. А шта је то према позлаћеним стубовима, свијећњацима, криволетима, кандилима, према сликама и киповима што плијењаху поглед са свију страна! На крајевима бијелијех трпежњака вишаху ружичасте чипке. Грго му обрати пажњу на хор, гдје сијаху цијеви на оргуљама као да бијаху од сухога злата.
Из цркве, Грго га одведе у коњушницу гдје су гризла четири добра седланика и четири товарна. Ту се прилично дуго забавише, јер су коњи били велика љубав Бакоњина. Из коњушнице сврнуше у наслон, који је тога маха био празан, али му Грго каза да је то мјесто за шест крава музара. Одатле обиђоше млин, гдје се Бакоња упозна са млинарем и ковачем, који увијек друговаху. Вигањ је био на њеколико корака одатле. Најзад отидоше у нову мађупницу.
Њекада су слуге јеле у манастиру, али прије десетак година фратри саградише за наличјем манастирским кућу за млађе. Бјеше то доста пространа зграда, подијељена на троје; средина бјеше ограђена ниским зидом, при дну кога бијаше камени коломат за сједење; при једној стијени приграђена бијаше једна пећ за хљеб; насред пода бијаху два гвоздена пријеклада, гдје је горјела ватра. Са страна те средње зграде бијаху двије клијети: спремница и мљечар. Цијела се кућа зваше новом мађупницом. У старој мађупници у манастиру зими се гријаху фратри, као год што стари мљечар придадоше ка ризници.
Све то Грго потанко исприча новоме ђаку и још много штошта, а особито како он долази јутром и вечером да дијели млађима оброке. То је установљено прије десет година, и то бјеше врло добро по мишљењу Гргову, јер тако млађи, без велике потребе не уносе ноге у манастир.
Бакоња је све то слушао њекако расијано, откад у новој мађупници чу њеки разговор између двојице слугу, који лежаху те се и не мрднуше кад кувар уђе. Бакоња је јасно чуо гдје један од оних рече:
— Богати, ко је овај клапчић са Балеганом? (дакле, шјор-Гргу зову Балеганом.) — рече у себи Бакоња.
Кад је било доба вечерњи, Кушмељић се приби у кут црквени. „Благослов“ (вечерњу), служаше фра-Вртиреп. Осталих шест редовника сједијаху са страна великог олтара; два ђакона клечаху мало даље; од три ђачића један бијаше у стихару, а двојица послуживаху. Дакле, није било нарочитог звонара ни црквењака. Одједном забрујаше оргуље, те се Кушмељићу коса накостријеши, јер дотле не бјеше чуо те свирке. Он се обрну да види ко то свира, кад али Тетка сједи испред цијеви и решета главом.
Вечера прође истијем редом као и ручак. Другови га и не гледаху, а камоли да би га задиркивали. Стрико Балеган намигну Бакоњи, као да хоћаше рећи: „Виш да добре шаке помажу и у манастиру, више него памет!“
Послије вечере Наћвар зовну Балегана:
— А, Грго, а ди је оно моје дите? Вире ми, ја га и заборавија бија. Је ли галијотâ шта?
— Није, дујо, крижа ми, него, колико ми се чини, баш је мудро дите.
— Таа-ко! Е, е „нова нева свака је ваљана!“ доведи га посли к меника.
Балеган одведе Бакоњу у средњи тријем, гдје је Наћвар имао своје двије собе као и сви остали фратари. У предњој бјеше велики орман књига, четири наслоњаче, диван, а по стјенама њеколико слика и један часовник са утезима. Кроз друга врата видјела се Наћварева ложница, у којој такође клопоташе један часовник истога облика као и први. Кувар изнесе из те собе у предњу једну пустину, покривач и кожни подглавач, које предаде Бакоњи. Док је то радио, он и фратар говораху талијански.
— Таа-ко! — рече најзад Брне зијехајући. — Изуј се прид камаром, па ћеш онда ту лећи, а сутра зором узми онај суд и донеси воде са чесме. То јест, најприје ћеш одзвонити будионицу, па ћеш на воду. А казаће ти Грго ди је чесма. А сад лаку ноћ! — Брне се затвори.
Грго оста још мало да поучи дијете, па отиде.
Бакоња се хитно прекрсти, духну у свијећу и одмах заспа као заклан.
Шта ли се све није врзло по његову мозгу те ноћи? Непознати крајеви, сељаци на путу, стари господин сиједе браде и његов сухи друг, бурмут, ријека, галебови, паунови, лађа, возари, манастир, црква, оргуље, млин, вињаг, добро јело, паприка у вину...
У потоњу Бакоња снијеваше све љепше и љепше. Баш усни е они ђаци с којима се био добили крила па лете по „ајеру“ и њега носе, а он их преклиње да му кажу своје надимке. Па онда још око њега лете, „пајунови и вараунке“, па од њекуда долети и фраТетка, сједећи на облаку и куцајући прстима по зупцима од оргуље. Сва та мјешавина летијаше навише, навише, а за њом летијаше онај болешљиви ђакон, врло тужан што не може да их стигне, и баш кад хоћаху да зађу за њеки румени облак, разбуди Бакоњу треска у соби и стричев глас:
— Дижи се, магарчино! Јеси ли се у Зврљеву навикâ да спаваш до ово доба, магаре од магарета!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 116 година.
|