Ајдук Стојан
Горо ле, горо зелена,
колко си, горо зелена,
још толко да си лисната
че имам брата ајдука
да га потера не фата. 5
Јоште му сестра говори,
уз друм иде голема потера
и тера брата Стојана.
Црне му врвце собули,
беле му руће врзали 10
дотераше га на сред село,
турише га живога на кол.
Стојан си од кол говори:
„О, леле мене до бога
Колко је село Плевен-град 15
половин моја родбина
никој ми воду не даде".
Тој чула сестра Тодора.
Отиде рано на пазар,
купила купче за динар, 20
налила воду за ћенар,
однела брату Стојану.
Стојан си од кол говори:
„Сестро Тодоро, Тодоро,
колко те окам за воду 25
више те окам да ти кажем.
Знаш ли њиву голему,
у њиву дрво високо
и код дрво бел камен.
Код камен благо стаљано 30
и знано и незнано,
и мерено и немерено.
С мајку да га ископате
и право да га поделите,
на мајку више да дадеш. 35
Да сам мајку слушал
не би до кол'ц дош'л".
Тагај Стојан воду пијеше.
Вода низ кол'ц истече.[1]
