Кад каури Дувно поробише,
Мало Дувно и широку Лику,
Много ли ти робље заробише,
Много робље, тридес' дјевојака
И пред њима Атлагића Фату, 5
Јауклију Велагића Ахме.
Робље води каурска војвода;
Кад су били мору на јалију,
Стаде каур робље одмарати;
Оде Фата абдест узимати. 10
Сину лице баш к'о жарко сунце,
Испод грла јасна мјесечина.
Говори јој каурска војвода:
„Узми, Фато, турски абдест на се,
Код мене га узимати нећеш. 15
Већ имаш ли пуно руха, Фато,
Ја имадем пуно рода, злато,
Мореш ли ми вас род даривати?"
Говорила љепотица Фата:
„А, не лудуј, каурска војводо, 20
Сад ће доћи Велагићу Ахмо,
Па ће тебе Ахмо даривати:
„Из пушака — мекијех крушака,
Иза паса — мача зеленога!"
У тој ријечи у којој бијаху, 25
Зелени се лузи замаглише,
А из магле ниче коњаниче,
Вас у срми и у суху злату.
Кад га виђе каурска војвода,
Он поскочи на ноге лагане, 30
Па посједе дебела шарина,
За се баци љепотицу Фату:
Три пута је опасао пасом,
А четврти од сабље кајасом,
Плетенице себи око врата, 35
Па побјеже што год икад може.
Потјера га Велагићу Ахмо,
На ђогату ко на горској вили.
Када га је Ахмо достигао,
Од бедре је сабљу потегао, 40
Па говори љепотици Фати:
„Срце, душо, љепотице Фато!
Макни главу с десна на лијево,
Да погубим каурског војводу."
Ал говори љепотица Фата: 45
„А, бога ми, Велагићу Ахмо,
Ја не могу ни макнути главом,
Каур ми је узо плетенице,
Замото их себи око врата!"
Кад то чуо Велагичу Ахмо, 50
На коња је хурџум учинио,
Пред војводу коња протјерао,
Па потегну сабљу димискију
И погуби каурског војводу.
