Асан ага и љуба Мандушића Вука

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


5

Асан ага и љуба Мандушића Вука

Bино пију шездесет Турака.
У планини на једној долини,
На долини, на зеленој трави,
С њима пије силан Асан ага:
А кад су се понапили вина,
Проговара шездесет Турака:
„Господару, силан Асан ага!
Ти си лијеп ка'но и ђевојка,
Ожени се, бог те не убио!
Ево у нас, шездесет Турака,
У нас има доста ђевојака,
Па обирај коју ти је драго.“
Ал' говори силан Асан ага:
„Фала вама шездесет Турака!
Ја с' одавна јесам зарекао,
Ако би' се икад оженио,
Ни с' ћевојком, нит' ћу удовицом,
Већ са женом иза жива мужа,
Баш са љубом Мандушића Вука,
Из Котора[1] бијелога града;
Ја ли с њоме, ја л' земљицом црном.“
То изрече на ноге скочио,
Па се меће ђогу на рамена
И поћера сентом и ћенаром,
Право оде у Котору граду.
Када Асан у Котору дође,
Пред бијелу Мандушића кулу,
Видио га Мандушићу Вуче
Са пенџера од бијеле куле.
Проговара силан Асан ага:
„Добро јутро, господару Вуче!"
Ал' говори Мандушићу Вуче:
„Зло ти јутро, силан Асан Ага!
А је су те дон'јели врагови!
Да си соко, па да имаш крила,
Или да си из планине вила,
Не би крила месо изнијела,
Камо л' ноге твојега ђогинa!“
Са страхом му Асан проговара:
„Ох, не збори, господару Вуче!
Не мећи ми име на јунаке:
Ја нијесам силан Асан ага,
Но сам момак Сењанина Ива.
Лијепо те Иво поздравио,
Да сакупиш по Котору момке,
Ево горе у планину Турци,
„Да идемо, да им ударимо;
Него саде али икадаре!"
Мудар био Мандушићу Вуче,
Мудар био, па се преварио
Испалио на кули лубарду.
Искупи се тридесет момака
Бескућника и безобразника,
Коме није жао погинути,
Који нема оца ни матере,
Који нема брата ни сестрице,
Ни љубовце - о грлу синдира.
Отоле се чета подигнула,
У пред четом Мандушићу вуче.
Собом води слугу Милована.
Кад дођоше у једну планину,
Ту су трудни мало починули
И по чашу попили ракије.
Па говори силан Асан ara:
„Господару, Мандушићу Вуче!
Ви ме мало овђе причекајте,
А ја одох срести господара.“
Ал' да видиш силан Асан-агу,
Право оде ка Котору граду,
До бијеле Мандушића куле,
Да зароби Вукову Милицу.
Када Асан у Котору дође,
Угледа га Вукова Милица
Са пенџера од бијеле куле,
По чувењу па га и познаде:
Ал' Милици лоша срећа била:
Бјеху кули отворена врата.
Кад то виђе силан Асан ага,
К'о да га је сунце огријало
У сред глуве црне ноћи пусте,
Па ушета у бијелу кулу
И по кули покупио благо.
Ал' да видиш Вукове Милице
Опалила на кули лубарду,
Не бил' окле помоћ прискочила:
Ал' залуду кад јој не помаже:
Уфати је силан Асан ага
Одведе je пут Удбине равне.
Кад је чуо слуга Миловане
Ђе на Котор пуцају лубарде!
Проговара господару своме
„Господару, Мандушићу Вуче?
Чуј на Котор пуцају лубарде
Ја био рек'о и бих се заклео,
Оно није момак Сењанина,
Већ je главом силан Асан ага.
Одавно ce Aсан зафалио,
Да ће твоју љубу заробити
И да ће ти благо понијети.
Но устани, драги господару!
Да 'ко би га могли доститути!"
Проговара Мандушићу Вуче:
„Мучи, слуro, муком умукнуо!
Свашта ли ти на памет долази.
Ако би ми љубу заробио,
Ја ћу другу бољу набавити;
Ако би ми покупио благо,
Стећ' ћу блага колико ти драго.“
Ал говори слуга Миловане:
„Господару, Мандушићу Вуче!
Плети, вези и куђељу преди,
Ја ћу моју госпу избавити!“
То изрече, на ноге скочио,
Бацио се ђогу у рамена,
Па окрену ка Котору граду,
Кад Милован у Котору дође,
И сазнаде што се догодило,
Упути се право за Асаном;
Али му је лоша срећа била;
Ни Асана ни од њега гласа!
Кад Милован у Удбину дође,
Код бијеле Асанове куле,
Чу у кули шемлук и весеље:
Вино пију шездесет Турака,
С њима пије силан Асан ага,
Вино служи Вукова Милица
Гологлава, као мушка глава.
Ал' да видиш слугу Милована:
Обзире се тамо и овамо,
Докле мале скале налазио,
Па се пење кули на пенџере,
У одају силан Асан-aгe,
А све гледа но одаји пустој,
Не би л' јегод Милу опазио.
Није много тако постојало,
Кад ево ти Вукове Милице,
Мимо пенџер пролазила млада;
Уфати је слуга Миловане,
Уфати је за десницу руку;
Колико је лако уфатио,
При прсте му остануло месо,
Обазре се Вукова Милица,
Ал' од себе не пуштала гласа.
Кад угледа слугу Милована,
Панула му око б'јела врата -
Милована љуби и целива.
Сад да видиш Вукове Милице:
Оде млада у подруме доње,
(Милована ту је оставила),
Па мијеша вино и ракију,
А присипље шећер-медовину,
Те Турцима послужује вино.
Ал' да видиш ојађеле Турке:
Ђе су пили, ту су и заспали;
Ма не спава силан Асан ага,
Но оваку ријеч бесједио:
„О, Милице, љубо моја драга!
Дај ти мени да с' напијем вина.“
Она млада једва и чекала,
Донесе му кондир вина ладна,
Кондир један, за њим и четири.
Напио се силан Асан ara
Напио се, па је и заспао,
Кад то виђе Вукова Милица,
Краде кључе од бијеле куле,
Па на кули отворила врата,
А дозивље слугу Милована:
„Миловане, моја вјерна слуго!
Али саде, али икадаре,
Да бјежимо ка Котору граду!“
Ал' говори слуга Миловане:
„Лако ти је сада побјегнути,
Е нијеси ни гладна ни жедна!
Али није јадном Миловану:
Милован је и гладан и жедан.
Је ли штогод остануло, госпо,
Тамо горе на софри свијетлој
Бих се мало понапио вина.
Проговара Вукова Милица:
„Има доста, моја вјерна слуго,
Него хајде, па да путујемо!“
Кад Милован госпу разумио,
Истрч'о је на горње чардаке,
Ђе су Турци санак боравили:
Нити једе, нити вина пије,
Но од бедре сабљу повадио,
Па у Турке јуриш учинио:
Посијече шездесет Турака, —
Мили Боже на свему ти фала!
„Да је коме погледати било:
Сва је кула у крв огрезнула!
Ал' да видиш јада изненада.
Пробуди се силан Асан ага,
C Милованом па се уфатио,
Счепаше се за кости јуначке,
Носише се тамо и овамо,
Док се пусти таван проломио
И на други оба пропадоше;
Ни ту један другог не пуштају;
У авлију оба изађоше,
По авлији сад се поћераше,
А да видиш силан Асан-агу,
Бјеле су га пјене попануле,
Милована бјеле и крваве;
Кад ето ти Вукове Милице,
Миловану слузи говорила:
„Миловане моја вјерна слуго!
Ја бих рекла и бих се заклела,
Да ј' у тебе срце од јунака,
А у теб' је срце ћевojaчкo!“
Кад то чуо слуга Миловане,
Ману с њиме тамо и овамо,
Асаном је о тле ударио,
Па му стаде ногом под гр'ошце,
А извади Асанова ножа,
Сјури му га у срце јуначко,
Ту је трудан мало починуо,
Па засједе за софру свијетлу.
И заложи, па се напи вина;
А када се добро понапио,
Стаде робит' Асанову кулу,
По кули је покупио благо,
Натовари шет товара блага;
Метнуо је Вукову Милицу,
Метнуо је за се на ђогина,
Увеза је свиленијем пасом,
Па окрену друмом низ планину;
Куд год пође у Котору дође,
На бијелу Мандушића кулу,
Кад га виђе Мандушићу Вуче,
Од смрти се више зачудио.
Ал да видиш слугу Милована
Ђе му 'ваку pијеч бесједио:
„Господару, Мандушићу Вуче!
Ево теби твоје вјерне љубе:
Да ми није од Бога грјехота
А од људи зазор и срамота,
Вјенч'о бих је себи за љубовцу:
Али нећу, но ти сретна била!“
Од тог доба Мандушићу Вуче
Милована добро миловаше:
Бијелу му је оградио кулу
Крај његове, бољу од његове;
Ожени га которком ђевојком.
То је било, Бог зна, је ли било
Нама, браћо, дуго здравље било!

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

  1. Ја мислим, да је казивалац пјесме узео Котор мјесто Котар као што се види напријед из пјесме.

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из околине херцегновске и дубровачке, скупио и за штампу приредио Вељко Радојевић, Издање скупљaчeво Фресно, Кал. 1912., стр. 3-11.