Асан-ага и његова љуба

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


 

Асан-ага и његова љуба

(Из Сиња).

Асан-ага с љубом бесидио
У по ноћи на меку душеку:
„Мал-кадуна, вирна љубо моја!
„Али роди, али у род оди;
„Али ћу се ја оженит' другом." 5
А она му млада одговара:
„Гди ћу родит', кад ми Бог не даде?"
А кад аго ричи разумио,
Оде јунак, испроси дивојку,
И одоше свати по дивојку. 10
Здраво свати дошли до дивојке,
И здраво се натраг повратили;
Кад су дошли двору на погледе,
Асан-ага брата дозивао:
„КаранФиле, мој мили брајене! 15
„Ајде наприд прид свима сватовим',
„Пак погуби вирну љубу моју,
„Љубу моју, а невисту твоју;
„Ако ли је ти погубит' не ћеш,
„Ја ћу, брате, погубити тебе." 20
На ино се њему не могаше,
Већ он иде да погуби неку.
Далеко га нека угледала,
Још је даље[1] придањ ишетала,
За здравље се шњиме упитала: 25
„Добро доша', мој драги дивере!"
Срдито јој дивер одговара:
„Уклони се, неко моја, с пута.
„Жесток коњиц да те не сатаре,
„Бритка ђорда да те не обриже, 30
„Зао девер да те не окара."
Ал' се млада јаду оситила,
Пак диверу своме говорила:
„Нут', дивере, мој златни прстене!
„Не сици ме по свилену пасу, 35
„Већ ме сици по биломе врату;
„Јера ми је чедо под појасом."
Тако она тијо говорећи,
Чедо мало паде на земљицу,
Мало чедо, једна мушка глава. 40
А кад види млађани дивере,
Одма брату на муштулук трчи:
„Мен' муштулук, мој мили брајене!
„Мен' муштулук, теби чедо мало,
„Чедо мало, једна мушка глава!" 45
А кад братац ричи разумио,
Липо братац брата даривао:
Дарова му коња испод себе,
И дивојку, коју води за се;
Узе љу6у под десно пазуо, 50
Дите мало у скут од доламе,
Пака јој је јунак говорио:
„Лежи туне, драга душо моја.
„Јер си ми се врло уморила
„Свом диверу пирак справљајући, 55
„Мени мало чедо рађајући."

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

  1. Ово се често можо чути у нашијем народнијем пјесмама, и чини ми се, да је против разума (јер није могла даље предањ ишетати; него га је угледала); али то значи, да је врло далеко прадањ ишетала.

Извор[уреди]

Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 636-637.