Анђелија/1

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄   Насловна   ►

(Предсобље. У позадини старински окрњени стубови, два прозора и велика врата на свод. С лијеве стране, нешто дубље, степенице које воде у горњи бој двора. На истој страни сприједа, старински оџак са огњиштем, а близу њега један тешки храстови астал на коме гори лојана сцијећа посађена у жути чирак од туча. С лијеве стране у дну, до стубова, једна собна врата и једна сприједа. О десном зиду виси разно оружје и оклопи. Испод оиружја старинска клупа. Напољу је предосвитно доба, но још мјесец није зашао, те се кроз прозоре пробијају и просипају бијели сањиви зраци. Од часа до часа однекуда чује се глас буљине.)

Анђелија:
(Излази на предња десна врата, сва изнурена од потајне душевне борбе.)

Све залуду... Нигдје мира
Ја не нађох златне кључе...
(Хвата се за чело.)
Ах... к'о да ми све синџира
Тврди колут чело туче...

 Како за час, к'о зле коби,
 Уморне се очи склопе,
 С нова чујем по свој соби
 К'о шум њене мрске стопе...

 Она, понос браће своје,
 У овоме двору влада...
 Пред њом само руже стоје,
 А преда мном трња јâдâ...

 Је ли било гозбе јоште
 Кад не сједе уз господу?!...
 Она браћи сјај милоште,
 А ја?... Ја сам прах на поду...

 Све гроздове мог бехара
 Раскид'о је тај црв груби,
 Па и Ратка, барјактара,
 Себи мами, њега љуби...

 Она не зна, витез они
 Моме срцу да је мио,
 Њему да ме вјечно гони
 Моје жудње пламен цио...

 Она не зна да га волим
 У лудилу и у жару...
 И за њ само да се молим
 Своме Богу и олтару...

 Она не зна, к'о трн сами
 Да ме оштра љубав пара
 И на страшне путе мами...

 (На улазним вратима зачује се куцање.
Анђелија се тргне и приближи се вратима.)

 Ко је?

Ивка:
 (иза врата)
 Ја сам, Ивка стара.

Анђелија:
 (Као да се сјети.)
 А да, ти си!
 (Отвори врата и поштапајући се уљегне Ивка.)
 Ходи! Ходи!

Ивка:
Што ме позва?

Анђелија:
 (окрећући се да ко не би чуо.)
 Ти ме води
 Или паклу или Богу!
 Још се само у те нада
 Срце ово...

Ивка:
 Све што могу,
 Учинићу, жено млада!...

Анђелија:
 (окрећући се да не чује когод.)
 Ти знаш чине сваке?

Ивка:
 Знадем,
 Но по вољи вишње силе,
 Сваки савјет што ја дадем
 Небеске су жеље миле...

Анђелија:
 (узимајући за руку Ивку.)
 О чуј ону која проси!
 Смакни огањ што ме пржи,
 Вихор јадâ што ме носи
 Од вихора свију бржи!...

Ивка:
 Огањ?!... Вихор?!... Реци боље!

Анђелија:
 Ову неман што ме бије,
 Ову авет што ме коље
 И у срце нокте рије -
 Ову мржњу, чудовиште,
Што к'о болник помоћ иште...

Ивка:
 Мржњу?!...

Анђелија:
 Мржњу што ме кињи!...
 Ову ватру мукâ сињи'!

Ивка:
 Не буни се! Ходи ближе,
 Па ми причај све по реду!
 Ја знам лијек што све диже
 С душе маглу и биједу...

Анђелија:
 (загрли Ивку.)
 Је ли вјера, Ивко, збори?!

Ивка:
 Кунем ти се као мати!

Анђелија:
 Нико неће ништа знати?

Ивка:
 Онога ми тамо гори!
 (Дигне руку.)

Анђелија:
 Збиља?... Ивко, да л' се закле
 Са дна душе, срца свога?
Ивка:
 Попут кама нијемога
 Бићу, шћери!... Вјеруј као
 Сестри својој!...

Анђелија:
 (Окреће се и гледа наоколо да нема кога.)
 Слушај дакле!...
 Ти знаш сестру Павла мога?

Ивка:
 Ко Јелицу не би знао?!

Анђелија:
 Због ње... због ње... Ивко... Због ње...
 (Ухвати се за прси.)

Ивка:
 (Као чудећи се.)
 Због Јелице?!... Шта ти ради?

Анђелија:
 Убија ми живот млади...

Ивка:
 О њој само добро зборе...

Анђелија:
 Јест... добра је... сваком добра...
 Али за ме нема горе...
 Она моје руже побра...

Ивка:
 Руже?!...

Анђелија:
 Руже среће, мира!...
 Све дарове зорâ плави'!...
 Мој је живот сужањ прави,
Што све слуша звек синџира...

Ивка:
Шта ти скриви!

Анђелија:
 Свако доба,
 Јетко, тешко и све теже,
 Овдје (хвата се за прси) Ивко, нокте грубе
 Боде, рије и све реже...

Ивка:
 Кажи јасно...

Анђелија:
 (Окрећући се да види нема ли кога.)
Чуј! Њу оба,
 Оба брата силно љубе...

Ивка:
 (за се)
 То је, дакле!...

Анђелија:
 Благом својим
 Сви је зову, пазе на њу...
 Док у кутут ја све стојим
 К'о буљина на свом пању...

Ивка:
 (врти главом.)
 Ружно, ружно!...

Анђелија:
 Је л' пир који,
 Њу сједају уз господу!...
 Свуда она прва стоји,
 А ја?... Ја сам прах на поду...

Ивка:
 Проклетница!

Анђелија:
 Змија сама,
Што ми трује врело крви
 И стегама кости слама...

Ивка:
 Вјешта буди, па је смрви!...

Анђелија:
 Како, кад је браћа воле?!
 Без ње им се ум помéте!...
 Призивљу је, мазе, моле
 И милују к'о дијете...

 Поклонâ јој носе скупи'
 А у мени боли грме...
 Најпошље јој Павле купи
 Нож од злата и од срме...

 Зажели ли само нешто,
 Поговора за то није!
 Па шта могу?!

Ивка:
 Мудро, вјешто,
 Па код браће омрази је...

Анђелија:
 Залуду су и ти пути!...
 Кушала сам... (метне прст на уста.) Али ћути!...

Ивка:
 Бићу попут кама станца.

Анђелија:
 На ливади једном збодох
 Војводина коња вранца...

Ивка:
 (Упадајући у ријеч.)
На њу рече?...

Анђелија:
 Павлу одох
 И завапих: "Павле јао,
 На зло сестру миловао
 И сјед'о је у врх стола,
 Сестра ти је врâна збола!"

 Но Јела се клети поче
 И то Павлу доста било,
 И дар, појас златне плочê,
 У њезино баца крило...


Ивка:
 Можда носи биље неко,
 Па је стога браћи драга?!

Анђелија:
 Не знам, Ивко, нож је сјек'о!
 С ње ми оде живот, снага!

Ивка:
 Зар никакве немаш моћи
 Како би је с пута макла?!

Анђелија:
 (Очајно)
 Немам... Ето, једне ноћи.
 И сокола нашег закла'.

 Павлу рекох: "Павле јао,
 На зло Јелу миловао
 И на зло се тобом клела,
 Сокола ти смаче Јела!...

 Но она се клети стаде
 И то брату доста било,
 Па јој златну гривну даде
 И у њено баци крило...

 С тога, ето, у горчини,
 Ноћу, дању, копним млада...
 О помози! реци! чини!
 У теби је сва ми нада!

Ивка:
Жеља моја стиже мети...
 Мудро, Ивко, па освети
 Своје боле, своје јаде!...
 (Уздахне)
 Њен ми отац клетву даде,
 Па превари... образ узе...
 На мој вапај оста нијем...
 Над породом његовијем
 Нек' се врши моје сузе
 Клетва дуга
 (Погледа гори.)
 Прости, Боже!...
 (Окрене се Анђелији.)
 Учинићу што се може
 К'о што дјеци чини мати...

Анђелија:
Чини!... Ти ме, ти упути!
 Ишти блага! Штогод буде
 Ивка шћела, ја ћу дати!...

Ивка:
 Нећу ништа...
 (Окреће се да не би бахнуо когод.)
 Само... ћути...
 (Меће прст на уста.)

Анђелија:
 Бићу попут хладне груде!

Ивка:
 Смијеш ли се заклет'?

Анђелија:
 Смијем!
 И кунем се Богом свијем!

Ивка:
 Добро... Сада слушај боље:
 Све што ћу ти сада рећи,
 То ми шапће Онај гори!
 Без Његове ништа воље
 На земљи се неће стећи!...
 Вјерујеш ли?...

Анђелија:
 Само збори,
 Научи ме, Ивко мудра,
 И угаси овај пламен!
 (Хвата се за прси.)

Ивка:
 Сад на пос'о... Један прамен
 Одрежи ми твојих кудрâ...

Анђелија:
 Одмах!... одмах!...
 (Отрчи и узме ножице са стола,
и одстриже прамен косе.)

Ивка:
 (за се)
 Ти ме прати
 О Сатано!

Анђелија:
 (пружи јој прамен косе.)
 Ево, на ти!...

Ивка:
 (Узме Анђелију за руку и одведе је
пред оџак и погледа горе.)

 Боже, буди наш друг трећи!

 (Извади из џепа неко кресиво и
чучнувши покрај огњишта загледује га.)

 Све што букне пламен већи
 Милости су срџбе веће!...
 Све се ближе
 Пољу стиже -
Златној жетви плодне среће!

 (Уз пратњу мистичних звукова музике
почне кресати и зборити слиједеће,
што само она до краја разумије.)

 Креши, креши!
 Искре, сјајте!
 Огњу, продри!
 Устај, бодри!
 Брзо, брзо, чини, леши!
 Вишњом вољом пут нам дајте!

 (При пошљедњим ријечима, уз чудесно хујање
и тутњаву, на огњишту букне јак црвен
пламен и у њему покаже се људска лубања.)

Анђелија:
 (Врисне, устукне назад и покрије лице рукама.)
 Јао!...

Ивка:
 С чега да се прèдâ?!
 Није ништа!... није ништа!...

Анђелија:
 Ух!... Како ме страшно гледа
 Та лубања са огњишта!...

Ивка:
Што се бојиш кости ове
 Лик су само јаве нове
 Вјечног жића иза гроба...

Анђелија:
 Страх ме хвата и тегоба!...

Ивка:
 Буди мирна! буди смјела...
 Сад ћу прамен огњу дати,
 Па што судба рећи хтјела
 Брзо ћемо, брзо знати...

 (Баци у пламен острижак Анђелијине косе,
који уз мистичне крештаве звукове музике изгори,
а затим се одмах уз лобању јави једна
устријемљена зелена змија.)

Анђелија:
 (Одскочи на страну, поново врисне
и покрије лице рукама.)

 Змија! змија!

Ивка:
 (Не осврћући се на Анђелију, збори за се.)

 Тако! тако!
 Сви су чини сад на броју
 И Сатана и мој пак'о!...

Анђелија:
 (показује прстом на змију.)

Што ће змија?! Гледај, ено!

Ивка:
 (утјешљиво)
 Она само, млада жено,
 Значи љуту мржњу твоју.

Анђелија:
 Сва се мрзнем, Ивко драга,
 Као да ми треба мријет'!...

Ивка:
 Не буни се! Росни цвијет
 Пошље мразних ниче корâ...
 Поштуј судбу што нам вели:
 Преко змија ићи мора
 Онај који циљу жели...
 (Удара једним прутићем по огњишту.)
 Доста, доста, чини моји!
 Уставите живо врело!
 (Погледа гори.)
 Твоје жеље моје дјело,
 С благословом, Вишњи, споји!
 (На огњишту нестане свијех мађија.)

Анђелија:
 Студена ме мину страва!
 Свршила си?!...

Ивка:
 (Устајући као зловољно.)
 Богу слава.
 Јесам... Али...
 (Замисли се и врти главом.)

Анђелија:
 О не ћути!
 Кажи, шта нам судба збори,
 Који ли су наши пути?...

Ивка:
 (уздахне)
 Тешки... мрачни... оштри... љути...
 И од грдне змије гори...

Анђелија:
 (зачуђено)
 Како?!

Ивка:
 С њима сви су јади...
 Не смијем ти ништа рећи...
 Пути кобни... Али, знади,
 Они најзад воде срећи...

Анђелија:
 (обрадована)
 Камо моја срећа, камо?!
 Збори, Ивко!

Ивка:
 Ја се бојим...
 Претрнућеш...

Анђелија:
 Казуј само,
 На све спремна давно стојим!
 Опрости ме ових мука!...

Ивка:
 (као жалећи је)
 Невољнице моја пука!...
 Мораш тонут' у ријеци,
 У дубини силних жртвâ,
 Док завадиш с Јелом браћу...

Анђелија:
 (хватајући се за прси.)
 Ево меса па сијеци!
 Бићу као спила мртва!...

Ивка:
 То је мало!...

Анђелија:
 Око, даћу,
 Нек, дубоко буде зјало!...

Ивка:
 Још је мало!...

Анђелија:
 Још је мало?!
 Па шта могу више дати?!...

Ивка:
 (Разгледа около да се когод прикрио није,
па се онда примакне Анђелији
и говори јој тише на ухо.)

 Мораш чедо жртвовати...

Анђелија:
 (тргне се сва запрепашћена.)
 Своје чедо?! Ко то збори?!
Жена, демон?... Ко то смије?!
 То је порок од свих гори,
 Од свих црњи!

Ивка:
 (смјешкајући се лукаво)
 Није, није...
 Небеса нас тако уче...

Анђелија:
 Како?!...

Ивка:
 Слушај! Клас, што јуче
 Собом сазда Бог и дâде,
 Данас ништи зрном тучê...

 Топли цвијет препун блага
 Сунцем храни, росом поји,
 Па наједном убија га
 Хладним мразом срџбâ своји'...

 Па Бог је ли игда био
 Грешан с тога?!... Мисли боље!...
 Ја ти рекох што је хтио
 Глас Његове свете воље...

Анђелија:
 О, шта ти је на ум пало?!
 Ко ти грозну мис'о заче?!
 Ја не могу!...

Ивка:
 (Гледајући пажљиво около, извади из
џепа једну бочицу у којој је нека
слатка течност и пружи је Анђелији.)

 Кушај мало,
 Па ће срце бити јаче...

Анђелија:
 (са неповјерењем узме бочицу и гледа је.)
Шта је ово?

Ивка:
 Мелем прави!
 Лијек сваке људске ране!
 Извор вилâ, што бол дави!
 Гдје кап једна цигла кане
 Ту се ружа среће њише...

Анђелија:
 Ја то нигда нисам пила...

Ивка:
 Да си једном, нигда више
 Не би тако слаба била...

Анђелија:
 Збиља, Ивко?
 (Анђелија отвори бочицу и пије.)

Ивка:
 (милује Анђелију по лицу.)
 Снаго млада,
 Вјеруј! кушај!...

Анђелија:
 (задовољно смијући се говори за се.)
 Тако! тако!
 Свака капља разум свлада...
 Свака капља носи пак'о...

Анђелија:
 (притискајући њедра руком.)
 Како снажи! Како прија!

Ивка:
 Рекох ли ти тако и ја?!
 (Прими од Анђелије бочицу и метне је у џеп.)

Анђелија:
 Извор вилâ?

Ивка:
 Свето врело
 Испод зв'језда, са врх горе...
 Сад на пос'о пођи смјело,
 Јер су близу пјесме зоре!

Анђелија:
 (мисли се и ломи.)
 Па шта оно рече, је ли?...

Ивка:
 Оно што су бози хтјели!
 То ти треба једном знати -
 Мораш чедо жртвовати!

Анђелија:
 Јао! јао!

Ивка:
 (ухвати је за руку.)
 Ја ти хтјед'о
 Пружит' мира царство дуго,
 А ти цвилиш!... Једно чедо...
 Изгубиш ли, биће друго...

Анђелија:
 Па како ћу?

Ивка:
 Стани чвршће!
Што ти тако тјело дршће,
 К'о заробљен тић у руци?!
 Не скањуј се, шћери! Ради!

Анђелија:
 (још у бунилу и неодлучна.)
Шта?

Ивка:
 (шапће)
 Јеличин нож укради...

Анђелија:
 Па шта онда?

Ивка:
 (окрећући се лукаво и гледајући у буџаке.)
 Њим превуци
 Испод грла чеду...

Анђелија:
 (тргне се сва запрепашћена.)
 Леле!

Ивка:
Што у вјечној гинеш страви?!
 Нек' ти буду мисли смјеле!
 (Опет узме Анђелију за руку.)
 Слушај!... Затим Јели стави
 Под узглавље нож...

Анђелија:
 (тргне руку са презрењем гледајући Ивку.)
 О куку!
 Зар гријеха, вјечну муку
 Све да носим, змијо, је ли?!
 Акрепи те гладни јели!

Ивка:
 (као увријеђено.)
 Ја ти савјет давах дуго,
 А сад нећу једне више...

Анђелија:
 С очију ми бјежи, куго!
 (Зграби је за рамена и изгура на врата.)

Ивка:
 (вјешто се поврати и прикрије за један стуб и повирује.)
 Грми, грми... Биће кише...

Анђелија:
 (узбуђено)
Шта ми рече поган стара?!
 Бог је клео! Бог је клео!

Ивка:
 (смијући се вири на публику.)
 Извор вилâ чуда ствара!
 Он на очи меће вео...

Анђелија:
 (понавља ријечи Ивкине)
 "Испод грла нож превуци
Чеду своме"... Јао! јао!
 (Покрије лице рукама.)

Ивка:
 (једнако вири иза стуба и за се
одговара на ријечи Анђелијине.)

 У мојој си ипак руци!
 Све залуду.

Анђелија:
 Ко би клао
 Сина свога?!

Ивка:
 Ти ћеш клати!...

Анђелија:
 Ко би гријех уз'о на се?!

Ивка:
 Мати! Мати!...

Анђелија:
 Бог нека ме тога спасе!

Ивка:
 Неће! неће!

Анђелија:
 (послије извјесне паузе тргне се и мисли.)

 Но та жива
 Мржња изнад мржња свијех,
 Више мучи, виша бива,
 Но најцрњи земни гријех...

 Као жедна звијер нека
Што јој пламти душа тупа,
 У засједи све ме чека
 И мојом се крвљу купа...

 Јела... С ње ме огњи прже!...
 Мрска ли је, гадна, груба!...

Ивка:
 Све је коло пакла брже -
Већ се чује црна труба!...

Анђелија:
 Она дому сва милошта!...
 А ја?... Трунак!...

Ивка:
 Тако! тако!

Анђелија:
 (лупне ногом)
 Нек' се сурва и стропошта,
 Ма ја пошла и у пак'о!...

Ивка:
 Извор вилâ чуда ствара!...
 Он на очи меће вео...

Анђелија:
 (мисли се)
Шта ми оно рече стара?

Ивка:
 Расте, расте огањ врео...

Анђелија:
 "Топли цвијет препун блага
 Сунцем пита, росом поји,
 Па наједном убија га
 Хладним ледом срџба своји'"...

 "Па Бог је ли игда био
 Грешан с тога?!... Мисли боље!...
 Ја ти рекох шта је хтио,
 Глас његове свете воље."

Ивка:
 (радосно)
 Тако! Биће шта ја хтједо'!
 Мреже моје - поље дуго,
 Лове... лове...

Анђелија:
 (Једнако мислећи на Ивкине ријечи.)
 "Једно чедо
 Изгубиш ли, биће друго."

Ивка:
 Већ Сатана с њом се споји!

Анђелија:
 (одважно)
Чега више да се плашим?!
 То је воља Оног, који
 Над главама лебди нашим!...

Ивка:
 Коса звони смртних њива -
 Биће жетве... ја то знадем!...
 Биће... биће...

Анђелија:
 (Стоји пред доњим вратима десне стране
што воде у Јеличину собу и прислушкује.)

 Тврдо спава...
 Идем да јој нож украдем...

 (Полако и са страхом отвори врата
и уљегне у собу.)

Ивка:
 (Изађе иза стуба и уз пратњу мистичних звукова збори)

 Креши! креши!
 Искре, сјајте!
 Огњу, продри!
 Устај, бодри!
 Брзо, брзо, чини, леши!
 Вишњом вољом пут јој дајте!...
 Ха!... Ха!... Ха!... Ха!...
 (Сакрије се опет за стуб и вири.)

Анђелија:
 (Враћа се и држи нож Јеличин гледајући га.)
 Ту је!...

Ивка:
 (вирећи на Анђелију)
 Већ се пакла бразда
 За њом види...

Анђелија:
 (Стала пред врата горње своје собе,
хоће да уљегне, али се бори и опет натраг трза
и затим полако сјети се Ивкиних ријечи.)

 "Клас што јуче
 Собом даде Бог и сазда,
 Данас ништи зрном туче"...

 (Уљегне у собу. Тајанствени шум прохуји као задах
смрти. Затим се чују болни и црни звукови, који изражавају
ужасан час погибије дјетиње. Свијећа се на асталу
угаси сама. Кроз прозоре већ је пробила зора
и по окнима као да пада крв.)

Ивка:
 (Изађе иза стубова и с пакленим смијехом
гледа према вратима Анђелијине собе.)

 Кољи! Та крв тако прија!...
 (Хвата се за прси.)
 И твој отац мене закла...
 Остави ме... И сад и ја
 С њим ћу бити у сред пакла!...
 Ха... ха... ха... ха...
 (Оде на излазна врата, ту се прикрије и поново вири.)

Анђелија:
 (Изгледа као полулуда с укоченим очима,
 у којима се већ види грижа савјести, гледа крвави нож.)

Крв... крв... Сина... сина прекла'!...
 Тешко мени шта се стече!...
 О гријеха, срама, јада!
 Гдје ћу сада?!... Гдје ћу сада,
 У проклетству, црној страви?!...
 Како оно Ивка рече?!
 (Сјети се једва.)
 "Под узглавље нож јој стави".
 То је рекла... то је рекла...

 (Сва дршћући отвори полако врата
Јеличине собе и уљегне.)

Ивка:
 (Изаће на пола бине и паклено се засмије.)
 Нек' свак држи у памети:
 Извор вилâ чудо ствара!...
 Освета је стигла мети!
 А сад бјежи, бјежи, стара!
 (Оде нагло на излазна врата и затвори их.)

Анђелија:
 (Као смрт блиједа, исколачених очију, сва
усплахирена изађе из Јеличине собе и затвори
врата и потрчи уза степенице и виче.)

 Господару! Павле, јао!
 На твој кров је облак пао!
 Павле! Павле! Јао! Јао!

 (Врати се са степеница очекујући на Павла, док се
међутим одмах на њезино запомагање у горњем
боју двора чује журба и хитни кораци.)

Војвода Павле:
 (Са Радулом, Маргитом, Мирчетом, и мноштвом слуга
 и слушкиња дотрчи низа степенице.)

 Анђелијо, шта је теби?!

Анђелија:
 (чупајући косе.)
 Десно ти се крило преби!...
 На зло сестру миловао
 И милост јој доносио!...

Војвода Павле:
 Како?!

Анђелија:
 О чуј, Павле мио,
 О чуј кобне гласе пакла:
 Јелица ти сина закла!

Војвода Павле:
 (Сав се затресе и проблиједи.)
Што то рече?!

Анђелија:
 Своје јаде
 И гром што нам на дом паде!
 У кољевци, рано жива.
 Син ти, ено, мртав снива...
 Твоји двори ватром горе...
 Сад су они глуха јама
 И гробиште...

Маргита:
 (која је са свима осталим на кобну вијест
била запрепашћена, покрије лице рукама.)

 Тешко нама!...

Радул:
 Страшна часа!... Страшне зоре!...

Војвода Павле:
 (Стоји као скамењен и страшним
очајним погледом гледа на Анђелију.)

 Јела?!... Јела?!... Велиш Јела?!...

Анђелија:
 Она, Павле! Крв је клела!

Војвода Павле:
 (као да још не вјерују кобној вијести.)

 Она велиш, је ли?!

Анђелија:
 Она!

Маргита:
 (склопи руке и гледа горе)
 Царе силни с јасног Трона,
 Склони сваки удес худи!

Радул:
 Бог нека јој за то суди!

Сви:
 (осим Анђелије, Радула и војводе Павла)
 Ко је крив Бог нек' му суди!

Војвода Павле:
 (хватајући се за косе, јурне у дјетињу собу.)
 Мој син мртав!... Стуб мој пао!...

Радул:
 Какав удес црн и зао!

Маргита:
 Срце ће ми с бола пући!
 (јеца)

Анђелија:
Чедо моје! тицо моја
Што ми сваке зоре поја
 Радост милу!... Леле кући!...
 Њојзи јутрос гавран лети!...

Маргита:
 Ја се кунем: Јела није!
 Ја знам њену душу сјајну!

Војвода Павле:
 (изађе из собе, донесе колијевку
и спусти је пред окупљене.)
 Погледајте!

Маргита:
 (са Радулом, слугама и слушкињама
наднесе се над колијевку и зајеца.)

 Боже свети!

 (Све слуге и слушкиње плачу и тару сузе.)

Мирчета:
 (клекне и гледа гори плачући)

 О ти, с кога сунце грије,
 Откри ову кобну тајну!

Сви:
 (осим Радула, Анђелије и војводе Павла)
 Откри ову кобну тајну!
 И чуј срцâ вапај дуги!

Војвода Павле:
 (који је међутим клечао уз колијевку
 гледајући мртва сина, окрене се Анђелији
и устане.)

 Јела?!... Јела?!...

Анђелија:
 Нико други!
 Кунем ти се небом свијем!
 Но ако те сумња дави,
 Хајде види нож крвави
 Под узглављу њезинијем!

 (Војвода Павле као ван себе
одјури у Јеличину собу.)

Радул:
 (очајно и болно.)
 Јела?! Она?! Понос дома?!...
 О страхоте! клетве! грома!

Анђелија:
 Милошта је наша смела!...

Маргита:
 Сва зла божја казна чека!
 Но с тим колом није Јела!
 Ја се кунем, Јела није!
 Ту је само звијер нека
Што крваве нокте крије!

Анђелија:
 Ти је браниш?! моји јади
 Не боле те нити косе!...

Маргита:
 Не браним је. Али знади
 Да је чиста к'о кап росе!

Војвода Павле:
 (виче из собе Јеличине)

 Амо! амо! Ти од свијех
 Гора, црња!

 (Изађе вукући једном руком Јелицу, а
другом држећи крвав нож.)

Гледај гријех!
 Свој! О гледај чудовиште!

 (Према колијевци гурне Јелицу која посрне.)

Јелица:
 (која не може да појми шта се с њоме
збива, погледа на колијевку и врисне.)

 Јао, брате! Шта је ово?!

Војвода Павле:
 Твој нож што га демон сков'о!...
 Крв невина што крв иште!...

Анђелија:
 Теци, моја сузо, теци!

Јелица:
 Гдје сам ово, гдје ли бивам?!
 Је ли јава или снивам?!...
 Не знам ништа! Павле реци!

Војвода Павле:
 То је час твог црног дана,
 Твоје смрти хладно крило!...
Што сокола и мог врâна
 Тајно смакну просто било!

 Но што мога сина закла,
 Мога сина, Бог те клао?!

Јелица:
 Твога сина?! Јао! јао!
 Ко ти рече, гдје је, ко је?!
 Свог Милојка, очи своје,
 Јела смакла... Јела смакла!...
 (Плаче и сва се од бола тресе.)

Анђелија:
 Ти! О нек' те вјечно прате
 Клетве моје!

Јелица:
 (Сва забезекнута погледа у Анђелију
па онда у Павла.)

 Нисам, брате,
 Љубави ми!

Војвода Павле:
 (показујући крвави нож.)
Нож свједочи,
 И крв ова што се точи
 Овдје гледај!
 (Покаже руком на колијевку и
замахне ножем да убоде Јелицу.)

Маргита:
 (прискочи и задржи руку Павлову.)
 Не крв нову!
 Имај срца! не гријеши.
 (погледа гори)
 О ти, Боже, раздријеши
 Сплетке ове, тајну ову!

Јелица:
 (клекне, склопи руке и подигне очи.)
 Боже, откри духа злога,
 Овај злочин од свих гори!

Војвода Павле:
 Злочин, који с ножа твога
 О злочинству твоме збори!

Радул:
 Вољасмо те срцем свијем,
 А ти љубав крвљу врати,
 Бог нека ти за то плати!

Анђелија:
 Ти ми, змијо, сина узе!

Јелица:
 (гледа гори)
 Боже, што си тако нијем?!

Војвода Павле:
 Нашто вапај лажне сузе?!
 Твоје смрти коњиц рже!

Маргита:
Шта ћеш, Павле?!

Мирчета:
 Леле нама!

Маргита:
 О не буди попут кама!

Војвода Павле:
 Гдје сте слуге?! Амо брже!
 Конопом је вежте крутим!
 За репове коњ'ма љутим!
 Нек' је низ то пусто поље
 Растргају! Брже боље!

Маргита:
 (подигне очи)
 Гдје си, Боже?! Маглу гони!
 И невине ти заклони!

Сви:
 (осим војводе Павла, Радула, и Анђелије клекну и моле.)

 Гдје си, Боже?! Маглу гони!
 И невине ти заклони!

Мирчета:
 (тарући сузе, стане пред војводу Павла.)

 Зар крв сестре?! Ко то смије,
 Господару?!

Војвода Павле:
 Крв!

Анђелија:
 Крв само!

Јелица:
 Павле брате!
 (Потрчи Павлу да га загрли.)

Војвода Павле:
 (одмахне гњевно руком.)
 Тамо, тамо!

Јелица:
 (потрчи Радулу, мислећи на његову заштиту.)
 О, Радуле!

Радул:
 (мрко је гледајући.)
 Даље! даље!
 Паклу! гдје те пак'о шаље!

Јелица:
 (сва блиједа изнурена потрчи Анђелији.)
 Анђелијо!

Анђелија:
 Не зови ме!
 Не спомињи моје име!
 Одаљи се, црна сјени!

Јелица:
 (сва поражена клоне у наручје Маргити.)
 О Маргито, тешко мени!
 (Маргита је љуби и с њоме јеца.)

Мирчета:
 (Војводи Павлу и Радулу)
 О тако вам хљеба соли!
 Не чините грешну муку!

Војвода Павле:
 (Мирчети и осталим слугама)
 Водите је!
 (Лупне ногом о под.)

Маргита:
 Куку! куку!

Војвода Павле:
 (хватајући се за мач, погледа слуге)
 Или ће вам глава доли!

Јелица:
 (гледајући кроз сузе браћу, док су
се около ње искупиле снуждене слуге
да је на губилиште воде.)
 Збогом браћо!

Маргита:
 Јао! јао!
 (јеца и држи Јелицу за руку.)

Јелица:
 Мир и срећу Бог вам дао!...
 Ја са ове грешне груде
 Своме Оцу идем чиста!
 А судија казна Христа
 Клеветнику мом нек' буде!...
 (загрли и љуби Маргиту која једнако
јеца, као и све слуге и слушкиње.)

 Збогом!... Среће и покоја
 Свуд те златне тице среле!...

Војвода Павле:
 (гњевно лупне ногом, погледа на слуге
и хвата се за мач.)
Водите је!
 (Мирчета са осталим слугама отргне
Јелицу из загрљаја Маргитина и одвуче је напоље.)

Маргита:
 (чупајући косе гледа за Јелицом и виче.)
 Леле!... леле!...
 Јело моја!... Јело моја!...
 (Слушкиње плачући и бринушући
сузе оду уза степенице.)

Радул:
 (Маргити)
 Зар жалити треба ону
 Која душу крвљу скврни?!...

Војвода Павле:
 (очајно)
 О мој доме, јаде црни!...

Маргита:
 Ваше душе у крв тону
 А Јела је света, чиста!
 К'о под росом цвијет рани,
 К'о пошљедња суза Христа!...

Анђелија:
Чу ли, Павле?!... Још је брани?!...

Војвода Павле:
 Крива није?! Бунцаш само!
 Ко ти рече?!

Маргита:
 (показујући руком на небо)
 Онај тамо!
 Њене сузе сунца пуне -
 Кап којом се цвијет куне...

Војвода Павле:
 (показујући јој нож Јеличин)
 А гле гвожђе што се мије
 Крвљу чеда?!

Анђелија:
 (као жалећи себе упада у ријеч)
Јадна мати!

Маргита:
 Видим... Али Јела није!

Војвода Павле:
 Јела није?!... Онда ко је?!

Маргита:
 Не знам. Ал' ће Онај знати!
 У Њега су очи двоје!...
 (Чудесни шум прође по предсобљу и
Анђелији се причује као да је њезин
син Милојко зове "Мама, мама!"
те врисне и покрије лице рукама.)

Војвода Павле:
 (прискочи јој и ухвати је за руку.)
 Анђелијо, шта је било?

Радул:
Шта је снахо?!

Анђелија:
 (тарући чело)
 Не знам сама...
 (за се)
 Мога пакла тешко крило...
 Вјечни понор, мрак и тама...

Маргита:
 (која је међутим јецајући клекла уз
колијевку и наднијела се над мрфвтог Милојка.)

 О како си клон'о, свео!
 Ко невину крв ти узе,
 Бог га клео, Бог га клео!

Војвода Павле:
 (бришући сузе)
 И вапаји наше сузе!...

Маргита:
 Он не им'о нигда мира!
 Нигда среће, нигда станка!
 Црна клетва без престанка
 Све га тукла, к'о синџира
 Колут љути!...

 (Анђелији се поново причује глас дјетињи и врисне.)

Војвода Павле:
 (притрчи Анђелији и пипа је по челу.)

Шта те плаши?!

Анђелија:
 (збуњено)
 Ништа... Чедо, јади наши...
 Тешки боли моје ране...

Радул:
 (бришући сузе)
 Зна Маргита, зна да гане...

Гроздана:
 (са Ружицом и мноштвом сељака и сељанака
дотрча споља сва усплахирена
и задувана машући руком.)

 Амо! амо! па гледајте,
Чудо изнад чуда свије'!

Војвода Павле:
 Какво чудо?!

Ружица:
Чудо, знајте,
 Каквог нигда било није!

Анђелија:
 (за се хватајући се за чело.)
 Како ми се свијест мути!

Војвода Павле:
 (Гроздани)
Шта је, цуро? збори боље!

Гроздана:
 Кад Јелицу низ то поље
 Растргоше коњи љути -
Гдје кап њене крви кану,
 Све лучама златним грану,
 К'о звијезда да се просу!
 И к'о чисти снијег рани
 Свуд прекрили и све осу!...
 (Сви на ову вијест остану запрепашћени и заципљени.)

Анђелија:
 (као луда у грозној грижи савјести збори за се.)

 Вјечне казне гласи грокте!
 Ух!... како ме све по коси
 С неба сузе Јеле прже!...
 О сотоно, амо бржê!...
 У срце ми зариј нокте
 Па га своме паклу носи!...

Маргита:
 (скрушено гледа гори)
 Правда света правди стиже!

Гроздана:
 (наставља свој говор)
 А гдје собом паде Јела
 Мраморна се црква диже!...

Анђелија:
 (за се, све цептећи)
 Гдје су громи?! Гдје стријеле?!

Ружица:
 К'о стопљена срма чиста,
 Сва се црква сјајем блиста!

Војвода Павле:
 (пренеражен овим чудом изгледа као ван себе)
 То је варка!

Сви:
 (Сељаци и сељанке)
 Није! Није!
 Свуд пред црквом златне плоче!

Маргита:
 Цркво света, зле огласи!

Гроздана:
 (одлазећи журно са дружином
окреће се и маше руком)
 Амо! амо!

Гласови с поља:
 Вјечни оче,
 Помилуј нас ти и спаси!

Војвода Павле:
 Ништа више не знам... јао...
 Мрак ме хвата... мрак је пао...

Анђелија:
 (поражена чудесним догађајима и
грижом савјести, клекне пред војводу Павла.)

 Не, не могу крити више!
 Као пљусак црне кише,
 (Хвата се за прси)
 Овдје црна савјест пљушти...
 Пљушти и к'о поток сушти
 Поплавља ми душе поље...
 Павле! Павле, за мач боље!
 Ево срца па прободи!
 За мач, Павле! Ходи! Ходи!

Војвода Павле:
 (као ван себе)
Што то збориш?!

Анђелија:
Чуј ријечи
 Глас што тако кобно јечи
 Из понора мога пакла:
 Ја... ја... Павле... чедо закла'!
 (сви се ужасну.)

Војвода Павле:
 Ти?!

Анђелија:
 Ја, Павле! нико други!
 Ја - црн отров што просуше
 Оштри зуби змија дуги'...

Војвода Павле:
 Грдне жене! грдне душе!
 Ти?!...

Анђелија:
 Ја... моје руке гнусне...
 За мач! нека крв ми пљусне
 И поштрапа црно т'јело!...

Маргита:
(јеца)
Моја Јело... моја Јело...

Војвода Павле:
И ти бјеше моја љуба,
Тако гадна, тако груба?!
(зајеца и покрије лице рукама)

Маргита и Радул:
Помилуј нас вјечни Боже!

Војвода Павле:
То, што само звијер може.
Ти си могла, ружна мати!

Радул:
Ту крв ништа неће спрати!...

Војвода Павле:
(вас разбарушен и устријемљен)
Што... што смаче лудо чедо?!

Анђелија:
Оцрнити Јелу хтјед'о
Јер завидна бијах слави
Младости јој и љепоте...
Ја крвави нож јој стави'
Под узглавље...

Радул:
(гнушајући се)
О страхоте!

Анђелија:
(пузајући пред војводу Павла)
У вреле ме баци кључе...
Гдје је џелат? Џелат камо?
На ломачу нек ме вуче...

Војвода Павле:
Не приступај,змијо, амо!
Погледом ме немој бости!
Све пузала и крв пила!
Твоја њедра и срж кости
Акрепима легло била!...

Анђелија:
Куни! куни и прокуни!
Нек' паклене слете таме!
Сви простори нека пуни
Буду вјечне муке за ме!...

Војвода Павле:
О, Маргито, шта ћу?! гдје ћу?!
(јеца)
Убих сестру... убих срећу...
Своје срце ожалости'...

Маргита и Радул:
Цркво света, крв опрости...

Војвода Павле:
(клекне уз колијевку јецајући)
Што не летиш, тићу мио?
Ко ти златна сломи крила?

Гроздана:
(која је међутим потлеушице лежала, подигне главу, наслони се једном руком о под, па разбарушена и изгребана лица и исколаченихочију гледа на војводу Павла.)
Мајка...

Војвода Павле:
Ко је крвник био?!

Гроздана:
Мајка била... мајка била...

Маргита:
(гледајући на војводу Павла и колијевку, јеца.)

К'о да Бога видим виш' њи'
Како плаче... Леле, Јело!...

Гласови с поља:
Помилуј нас, Боже вишњи!...

Војвода Павле:
(Маргити и Радулу)
Хајдмо... с болом срца свога
Да приклоним грешно чело
На праг храма чудеснога!...

(Са Маргитом и Радулом пође на излазна врата. Анђелија гледајући за њима врисне и стропошта се на под. Војвода Павле окрене се и стане.)

Пишти змијо!... Нигда Они
(показујући руком гори)
Не поглед'о оком у те!
Крв невина нек те гони
У све часе на све путе!...
(Са Маргитом и Радулом изађе.)

Анђелија:
(Очајна, разбарушене косе, изгребана и крвава лица наслони се на руку и гледа као луда око себе.)

Проп'о је свијет и свуда је празна тама...
А ја још живим... Још змија пуже сама...

Хор анђела:
Нигда и нигда, у вјечности свој,
Простити неће небо гријех твој!

(Уз чудесни блијесак и мистични шум, позадине нестане и укаже се поље. У дну поља, на десној страни, види се бијела црква чудесно освијетљена. Пред црквом клечи мноштво мушког и женског сеоског пука. Клечећи, на праг црквени војвода Павле скрушено оборио чело, а до њега Маргита и Радул. Лијево од цркве раван сва осута чистим сребрним љиљанима.)

Хор пука:
Молитве наше прими, Боже, глас!
Пошљи нам - срећу, утјеху и спас!

Анђелија:
(У часу кад позадине нестане, скочи сва забезекнута и ухвати се рукама за главу и зачуђено гледа као у сну и кад угледа цркву потрчи и склопи руке.)

О света цркво, смилуј се, смилуј на ме!
И пошљи сунца нек' моје озари таме!

Глас из цркве:
Не иди!... На те вјечна клетва и срам!
Не скврни Богом даровани храм!

Анђелија:
(застане и сва у бјеснилу и лудилу зарије поново нокте у лице.)

Амо! сви амо, ви моји паклени јади
Сотоно дођи и црну душу ми вади,
Гдје гријех црни к'о црне змије се смот'о!
Ходи је зграби и у свој баци кот'о!
Потакни главње велике мучења свије',
На њима нека вјечно кључа и врије -
Вјечно и вјечно...

(На црквеном прозору укаже се дух Јеличин. Анђелија клекне и склопи руке према духу.)

О чиста и света сјени,
Приступи амо и грешној суди мени!
Крвници својој ходи смрт црну јави!
(Зарије нокте у грло и стане се давити.)
Ходи ме кољи... кољи... дави... задави!...
Ходи! и казну праведну змији дај!...
И гнусној... мајци... нек' гнусни буде крај!...

(Задављена пане, а на том мјесту створи се црно језеро. "По језеру вранац коњиц плива, а за њиме злаћана колијевка; на кољевци соко тица сива, у кољевци оно мушко чедо, под грлом му рука материна, а у руци теткини ножеви.".)

Хор народа:
Молитве наше, Боже, прими глас!
Пошљи нам срећу утјеху и спас!
(Са црквеног прозора нестане духа Јеличиног.)

1911.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 95 година.