Анахорета
Све више и више, ти куда си хтела
Пођох жаром слепим,
И тимора мојих плануше сва врела
У дугама лепим.
Све шкољке с дна душе где су мора била
Плиме, буре целе,
Све бродове, жале с палмама кô свила,
Сав корал и беле
Албатросе теби принесох на скуте...
И клицах и поја',
Следујући трајно само твоје путе
Као сенка твоја.
Но ти скрену стрму... све дубље у ждрела
У каљугу баре,
Из које се као паучина пела
Риђа струка паре.
Вран гракну... Сад ветар не лепрша на ме
Пламен златни твоје
Косе плаве... Ти си ишчезла, а саме
Овде хриди стоје.
Неке згрчиле се, као роб до роба
Пун бола и треме;
Неке, кô буђави костури из гроба,
Сврх понора стреме.
А тамо где стаза кô змија се краде,
Где црв пање шара,
Уз руине ћуте мемљиве аркаде
И гробишта стара...
Врху саркофага, споменика седи'
Окрњеле поле,
Кô згођени зрном убојници бледи
Посрнули доле.
Пусто... Само, где се уза чемпрес гнио
Лоза жута вије,
Јоште трошна чесма ромори и ти'о
Вода мрамор мије.
Лутам даље... Гледам... Ево мора, жала!
Гле, уз копља трска,
Скрхано корабље мутна пена вала
По пржини прска.
С преломљеним једром још, на хладној плочи
Почађале воде,
Једва две-три лађе виде моје очи
Где пут задњи броде.
Сврх њих у пређама маглина одела,
Гдено потке црне
Све то више расту, кô тифона стрела
Врана јато срне...
И сутон... Но звезда не трепте драгуљи,
Не сја небо лепо,
Само што из магле у ме месец буљи
Као око слепо...
И године теку... А ја јоште, ето,
Из карика ових
Излаза не нађох, пут у ново лето,
У сјај врха нових.
Но чамим и гледам, као стена жала
Крај копаља трска,
Где скрхане лађе мутна пена вала
По пржини прска...