Анархизам: За шта се стварно залаже

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ема ГОЛДМАН
АНАРХИЗАМ: ЗА ШТА СЕ СТВАРНО ЗАЛАЖЕ


Историја људског раста и развоја је истовремено и историја очајничке борбе сваке нове идеје која наговештава долазак нове зоре. У свом истрајном држању за традицију, Старо се никад није устручавало да користи најпрљавије и најокрутније методе да заустави долазак Новог, у ком год облику или периоду оно покушавало да се афирмише. Не треба ни да идемо у далеку прошлост да бисмо схватили/е енормност отпора и тешкоћа које су се налазиле на путу сваке напредне идеје. Справе за мучење су још увек око нас, као и осуђеничка одећа и друштвени гнев, сви заједно у завери против духа који достојанствено маршира напред.

Анархизам није могао да се нада да ће избећи судбину свих осталих иновативних идеја. Заиста, као најреволуционарнији и најбескомпромиснији иноватор, анархизам мора и треба да се суочи са комбинацијом незнања и злобе света који жели да реконструише.

Да бисмо само површно обратили/е пажњу на све што је речено и учињено против анархизма, било би потребно написати целу књигу. Зато ћу се ја осврнути само на две главне примедбе. Кроз тај осврт, покушаћу и да осветлим за шта се анархизам стварно залаже.

Чудан феномен код супротстављања анархизму јесте тај, што се осветљава веза између такозване интелигенције и незнања. Ипак, то није толико чудно ако узмемо у обзир релативност свих ствари. Карактеристика неуке масе јесте да она не захтева знање или толеранцију. Вођена, као и увек, пуким нагоном, њени разлози су као код детета. “Зашто?” “Зато.” Ипак, супротстављање необразованог/е анархизму заслужује исти третман као и супротстављање интелигентне особе.

Које су, дакле, примедбе? Прво, анархизам је непрактичан, иако леп идеал. Друго, анархизам се залаже за насиље и уништавање и зато мора бити одбачен као лош и опасан. Ни интелигентна особа ни неуке масе не суде на основу темељног познавања теме него или по гласинама или по погрешној интерпретацији.

Практична шема, каже Оскар Вајлд, јесте или она која већ постоји или она која би могла да се оствари у постојећим условима, али управо су постојећи услови за приговор и свака шема која би могла прихватити такве услове јесте погрешна и глупа. Према томе, прави критеријум практичног није у томе да ли је она практична или глупа; он је пре у томе да ли шема има довољно виталности да напусти стагнирајуће воде старог и изгради и одржи нови живот. У светлу овог концепта, анархизам је заиста практичан. Више него било која друга идеја, он помаже да се уклони погрешно и глупо; више него било која друга идеја, он гради и одржава нови живот.

Емоције неуке особе константно се држе у напетости најкрвавијим причама о анархизму. Ништа није претерано срамотно да би било употребљено против ове филозофије и њених представница/ка. Због тога анархизам непромишљенима представља исто што и пословично лоша особа детету—црно чудовиште које гута све пред собом; укратко, деструкцију и насиље.

Деструкција и насиље! Како да обична особа зна да је незнање најнасилнији елемент у друштву, да је његова моћ деструкције управо оно против чега се анархизам бори? Нити је свесна да анархизам, чији су корени део природних сила, не уништава здраво ткиво него паразитске израслине које се хране животном есенцијом друштва. Он само чисти земљу од корова тако да она коначно може да дâ здраве плодове.

Неко је једном рекао да је потребно мање менталног напора за осуђивање него за мишљење. Раширена ментална равнодушност, толико доминантна у друштву, доказује да је ово заиста истина. Уместо да зарони у дубину било које идеје, да истражи њену суштину и значење, већина људи ће их или осуђивати или ће се поуздати у неке површне или једностране дефиниције небитног.

Анархизам захтева од особе да мисли, да истражује, да анализира сваки предлог, али да капацитет мозга просечне/ог читатељке/читаоца не би био преоптерећен, ја ћу такође започети дефиницијом коју ћу касније елаборирати.

АНАРХИЗАМ: филозофија новог друштвеног уређења заснована на слободи неограниченој законима које су људи направили; теорија да се сваки облик владавине заснива на насиљу и да је зато она погрешна и штетна, као и непотребна.

Ново друштвено уређење се заснива, наравно, на материјалистичкој основи живота; и док се сви/е анархисти/киње слажу да је основно зло данашњице оно економско, они/е држе и до тога да је решење тог зла у разматрању сваке сфере живота—индивидуалне, као и колективне; унутрашњих, као и спољашњих сфера.

Темељан преглед историје људског развоја довешће два елемента у оштар међусобни сукоб; елементе које тек почињемо да разумевамо, не као непознате један другом, него блиско повезане и заиста хармоничне, само ако се ставе у одговарајућу средину: индивидуални и друштвени инстинкт. Индивидуа и друштво су водили немилосрдну и крваву битку годинама, свако од њих тежећи супериорности, јер је свако од њих било слепо за вредност и значај оног другог. Индивидуални и друштвени инстинкти—први, најјачи фактор за индивидуално настојање, за раст, аспирацију, самоостварење; други, једнако важан фактор за заједничку корист и друштвену добробит.

Објашњење за олујну побуну унутар индивидуе и између ње и њеног окружења, не треба далеко тражити. Примитивна особа, неспособна да разуме своје постојање, а још мање јединство целог живота, осећа се потпуно зависном од слепих, скривених сила увек спремних да је исмевају и ругају јој се. Из тог става израстају религиозни концепти људског бића као зрна прашине зависног од супериорних сила на врху, које се могу задовољити само потпуном предајом. Све ране приче се заснивају на тој идеји, која је касније и лајт-мотив библијских легенди и која говори о вези људског бића са богом, државом, друштвом. Увек исти мотив, људско биће је ништа, силе су све. Значи, Јехова ће подносити људско биће само под условом потпуне предаје. Људско биће може имати сву славу на земљи, али не сме постати свесно себе. Држава, друштво и морални закони певају исти рефрен: људско биће може имати сву славу на земљи, али не сме постати свесно себе.

Анархизам је једина филозофија која људском бићу доноси свест о себи, што подразумева да бог, држава и друштво не постоје, да су њихова обећања ништавна и испразна, јер она могу бити испуњена само потчињавањем људског бића. Анархизам је, према томе, учитељ животног јединства; не само у природи, него и у људском бићу. Не постоји конфликт између индивидуалног и друштвеног инстинкта, ништа више него између срца и плућа: једно, посуда у којој се налази драгоцена животна есенција; друго, складиште елемената који одржавају есенцију чистом и јаком. Индивидуа је срце друштва које одржава есенцију друштвеног живота; друштво су плућа која дистрибуирају елемент који одржава животну есенцију—тј. индивидуу—чврстом и јаком.

“Једина вредна ствар на свету,” каже Емерсон, “јесте активна душа; то свака особа има у себи. Активна душа види апсолутну истину и говори истину и ствара.” Другим речима, индивидуални инстинкт је једина вредна ствар на свету. То је истинска душа која види и оживљава истину, из које ће доћи још већа истина—препорођена душа друштва.

Анархизам је велики ослободилац људског бића од фантома који су га држали заробљеног; он је судија и помиритељ двеју сила за индивидуалну и друштвену хармонију. Да би достигао то јединство, анархизам је објавио рат опасним утицајима који су до сада спречавали хармонично мешање индивидуалних и друштвених инстинката, индивидуе и друштва.

Религија, господарица људског ума; Власништво, господар људских потреба; Влада, господарица људског понашања, представљају упориште људског ропства и свих страхота које оно захтева. Религија! Како она доминира људским умом, како она понижава и деградира људску душу. Бог је све, човек је ништа, каже религија. А из тог "ништа", бог је створио краљевство, тако деспотско, тако тиранско, тако окрутно, тако ужасно строго да ништа осим мрака, суза и крви није владало светом од његовог почетка. Анархизам диже људско биће на побуну против овог црног чудовишта. Уништи своје менталне окове, каже анархизам људском бићу, јер док не мислиш и не просуђујеш сам/а за себе, нећеш се ослободити доминације таме, највеће препреке сваком напретку.

Власништво, господар људских потреба, онај који пориче људима право да задовоље своје потребе. У прошлости је власништво захтевало божанско право, долазило људском бићу са истим рефреном као и религија, “Жртвуј! Одреци се! Приложи!” Дух анархизма је подигао људско биће из клечећег положаја. Оно сада стоји усправно, лицем окренутим светлости. Научило је да види неутољиву, прождрљиву, харајућу природу власништва и спрема се да убије чудовиште.

“Власништво је пљачка”, рекао је велики француски анархиста Прудон. Да, али без ризика и опасности за пљачкаша. Монополизирајући акумулиране напоре људског бића, власништво му је опљачкало његово право по рођењу и учинило га сиромахом и изгнаником. Власништво нема чак ни истрошен изговор да људско биће не производи довољно да задовољи све потребе. Сваки/а студент/киња економије зна да продуктивност рада током протеклих неколико декада далеко надмашује нормалне захтеве. Али шта су нормални захтеви за ненормалне институције? Једини захтев који власништво препознаје јесте његов властити прождрљиви апетит за већим богатством, јер богатство значи моћ; моћ да потчини, да уништи, да искористи, моћ да пороби, да злоставља, да деградира. Америка се посебно размеће својом великом моћи, својим огромним националним богатством. Јадна Америка, од какве је користи сво њено богатство ако су индивидуе које чине нацију бедно сиромашне? Ако живе у беди, прљавштини, криминалу, без наде и радости; бескућничка, беземљашка војска сачињена од људских жртава.

Опште је познато да уколико добит неког посла не прелази трошкове, банкрот је неизбежан. Али они који се баве производњом богатства још нису научили ову лекцију. Сваке године трошкови производње у људским животима расту (50 000 убијених, 100 000 рањених у Америци, само прошле године) и зарада за масе које помажу у стварању богатства, све се више смањује. Ипак, Америка је и даље слепа за неизбежан банкрот нашег производног бизниса. Али није ово једини злочин у последње време. Још је фаталнији злочин претварања произвођача у обичан део машине, са мање воље и одлуке од његовог господара од челика и гвожђа. Људском бићу су украдени не само производи његовог рада, него и моћ слободне иницијативе, оригиналности и интерес или страст за ствари које прави.

Право богатство је у корисним и лепим стварима, у стварима које помажу да се креирају јака, лепа тела и окружења инспиришућа за живот. Али ако је људско биће осуђено да намотава памук на калем или да копа угаљ или да гради путеве током тридесет година свог живота, не може да се говори о богатству. Оно што он/а даје свету само су сиве и грозне ствари које рефлектују глупо и грозно постојање—преслаб/а да живи, превише кукавица да умре. Чудно је рећи, али има људи који величају ову умртвљујућу методу централизоване производње као највеличанственије достигнуће нашег доба. Уопште им не успева да схвате да је, ако наставимо да служимо машинама, наше ропство потпуније него што је било ропство краљу. Не желе да знају да централизација није само посмртно звоно слободи, него и здрављу и лепоти, уметности и науци, свему ономе што је немогуће у механичкој атмосфери.

Анархизам не може а да се не одрекне овакве методе производње; његов циљ је најслободнији могући израз свих скривених могућности индивидуе. Оскар Вајлд дефинише савршену личност као “ону која се развија у савршеним условима, која није рањена, осакаћена или у опасности.” Савршена личност, према томе, могућа је само у друштвеном уређењу у коме је људско биће слободно да одабере начин рада, услове рада и слободу да ради. То је она/ј коме је прављење стола, грађење куће или обрађивање земље оно што је сликање уметници/ку и откриће научнику/ци—резултат инспирације, интензивне чежње и дубоког интересовања за посао као креативне силе. Пошто је то идеал анархизма, његови економски уговори морају да се састоје од волонтерских производних и дистрибутивних савеза који ће се развијати у слободарски комунизам, као најбољи начин производње са најмањим губитком људске енергије. Анархизам, ипак, препознаје и право индивидуе, или већег броја индивидуа, да увек промене начин рада у складу са својим укусима и жељама.

Пошто је овакво испољавање људске енергије могуће само у потпуној индивидуалној и друштвеној слободи, анархизам усмерава своје снаге против треће и највеће противнице сваке друштвене једнакости—Државе, организоване власти или статутарног закона—господарице људског понашања.

Као што је религија упрљала људски ум и као што је власништво, или монопол над стварима, потчинило и угушило људске потребе, тако је држава заробила људски дух диктирајући правила у свакој сфери понашања. “Свака влада је, у суштини,” каже Емерсон, “тиранија”. Није важно да ли је то влада по божанском праву или владавина већине. У свакој инстанци њен циљ је апсолутна потчињеност индивидуе.

Позивајући се на америчку владу, највећи амерички анархиста Дејвид Торо је рекао: “Шта је влада него традиција, мада скорашња, која настоји да се неоштећена пренесе потомству, али тако да свака инстанца изгуби свој интегритет; она нема виталност ни моћ ни једне живе особе. Закон никада није створио особу која је праведнија; а поштовањем оваквог закона, чак и они/е добронамерни/е свакодневно постају службеници/ице неправде.”

И заиста, кључна особина владе је неправда. С ароганцијом и самодовољношћу краља који не може да погреши, влада награђује, суди, осуђује и кажњава најбезначајније увреде, одржавајући се помоћу највеће од свих увреда—уништењем индивидуалне слободе. Тако је Оуида у праву када тврди да “се држава само труди да улије у друштво оне вредности по којима ће се њене заповести слушати, а ризнице пунити. Њено највеће постигнуће јесте свођење људске врсте на сатни механизам. У таквој атмосфери све оне финије и деликатније слободе, које захтевају посебан третман и просторно ширење, неизбежно пресуше и изумру. Држава захтева машине за плаћање пореза које имају неограничен рок трајања, ризнице у којима никада нема дефицита, и друштво—монотоно, послушно, безбојно, бездушно, које се понизно креће као стадо оваца покрај ауто-пута између два зида.”

Ипак, чак би и стадо оваца пружило отпор шиканирању од стране државе ако не прихвата корумпиране, тиранске и опресивне методе којима се она служи за постизање својих циљева. Због тога Бакуњин одбацује државу као синоним капитулације слободе индивидуе или мањина—деструкције друштвене везе, смањивања или чак потпуног порицања живота као таквог, зарад властитог повећања. Држава је олтар политичке слободе и, као религиозни олтар, постоји у сврху људског жртвовања.

У ствари, тешко да постоји модеран/а мислилац/тељка која/и се не слаже да је влада, организована власт или држава неопходна само да одржи или заштити власништво и монопол. Ефикасност је доказала само у тој функцији.

Чак и Џорџ Бернард Шо, који се нада чуду од државе под фабијанизмом, ипак признаје да је “она тренутно огромна машина за пљачку и поробљавање сиромашних грубом силом”. С обзиром на то, тешко је видети зашто паметан уводничар жели да подржи државу пошто сиромаштво престане да постоји.

На жалост, још увек постоји велики број људи који су истрајни у фаталном веровању да влада почива на природним законима, да одржава друштвени ред и хармонију, да смањује криминал и да спречава лењу особу да одере своје друштво. Требало би због тога испитати ове аргументе.

Природни закон је онај фактор у људском бићу, који се сам афирмише слободно и спонтано, без икакве спољашње силе, у хармонији са захтевима природе. На пример, захтев за храном, сексуалним задовољством, за светлом, ваздухом и вежбањем јесте природни закон. Али за његово изражавање није потребна машинерија владе, није потребна батина, пушка, лисице или затвор. Послушност оваквим законима, ако се то може назвати послушношћу, захтева само спонтаност и слободну могућност. Да се владе не одржавају кроз такве хармоничне факторе доказано је ужасним поретком насиља, силе и принуде који све владе користе да би опстале. Зато је Блекстоун у праву када каже: “Људски закони су погрешни јер су у супротности са законима природе.”

Ако не говоримо о реду који је настао у Варшави после покоља над хиљадама људи, тешко је владама приписати било какву способност за ред или друштвену хармонију. Ред изведен из потчињености и одржаван терором није сигурна гаранција; ипак, то је једини “ред” који су владе икада одржале. Истинска друштвена хармонија природно расте из солидарности интереса. У друштву у ком они/е који/е стално раде никад ништа немају, док они/е који/е никад не раде уживају у свему, солидарност интереса не постоји; отуда је друштвена хармонија само мит. Једини начин на који се организована власт суочава са овом озбиљном ситуацијом јесте указивањем још већих привилегија онима који већ имају монопол над земљом и даљим поробљавањем маса лишених наследства. Тако је читав арсенал владе - закони, полиција, војници, судови, законодавна тела, затвори—напорно ангажован у “хармонизацији” антагонистичких елемената у друштву.

Најапсурднији изговор власти и закона јесте да они служе да би се смањио криминал. Изузимајући чињеницу да је сама држава највећи криминалац, јер крши сваки писани и природни закон, краде у облику пореза, убија у облику рата и смртне казне, дошло је до потпуног застоја у борби против криминала. Потпуно је заказала у уништавању или бар умањивању страшног зла које је сама створила.

Криминал није ништа друго него погрешно усмерена енергија. Све док свака институција данашњице, економска, политичка, друштвена и морална, кује заверу да људску енергију усмери према погрешним каналима; све док је већина људи ван себе јер раде ствари које мрзе да раде, и живе живот кога се гнушају, криминал ће бити неизбежан и сви закони могу само да повећају, а никако да уклоне криминал. Шта друштво, онакво какво данас постоји, зна о процесу очајања, сиромаштва, ужаса, застрашујуће борбе, који људска душа мора да прође на путу до криминала и понижености. Како би она/ј ко познаје овај ужасан процес могао/ла да не види истину у овим речима Пeтра Кропоткина:

“Они/е који/е ће одмерити однос између предности које се приписују закону и казни и њиховом деградирајућем ефекту на човечанство; они/е који/е ће проценити бујицу изопачености којом доушници засипају људско друштво а које чак и судије фаворизују, а владе добро плаћају под изговором да помажу разоткривању криминала; они/ који/е ће ући унутар затворских зидова и тамо видети шта људска бића постају када су лишена слободе, када су препуштена бризи чувара, псовкама, окрутним речима, хиљадама пробадајућих понижења, сложиће се с нама да је цео затворски и казнени апарат ужас који мора бити окончан.”

Застрашујући утицај закона на лењу особу је превише апсурдан да би заслуживао разматрање. Кад би друштво било ослобођено расипања и трошка одржавања лење класе и исто тако скупог личног обезбеђења које ова лења класа захтева, друштвени сто би био обилан за свакога, укључујући чак и повремено лење особе. Осим тога, добро је узети у обзир да лењост произилази или из посебних привилегија или физичких и менталних поремећаја. Наш садашњи луди систем производње подржава обоје и запањујући је феномен да људи сада уопште хоће да раде. Анархизам жели да ослободи рад његових умртвљујућих, заглупљујућих аспеката, његовог мрака и принуде. Жели да рад учини оруђем задовољства, снаге, боје, праве хармоније, тако да и најсиромашнија особа може у раду да нађе рекреацију и наду.

Да би се постигло овакво уређење живота, влада, са својим неправедним, произвољним, репресивним мерама, мора бити уклоњена. У најбољем случају, она намеће један модел живота, без обзира на индивидуалне и друштвене различитости и потребе. Уништавањем владе и уредби прописаних законом, анархизам предлаже спасавање самопоштовања и независности индивидуе од свих ограничења и инвазија од стране власти. Само у слободи људско биће може да израсте потпуно. Само у слободи ће научити да мисли и да се креће и да дâ најбоље од себе. Само ће у слободи схватити стварну снагу друштвених веза које повезују људе и које су стварна основа нормалног друштвеног живота.

Али шта је са људском природом? Да ли она може да се промени? И ако не може, да ли ће она истрајати под анархизмом?

Јадна људска природо, какви страшни злочини су почињени у твоје име! Свака будала, од краља до полицајца, од тупог пастора до дилетантна у науци без визије, даје себи за право да ауторитативно говори о људској природи. Што је већи ментални шарлатан, недвосмисленије је његово инсистирање на порочности и слабостима људске природе. Ипак, како било ко може данас да говори о томе, док су све те душе у затвору, сва та срца упрљана, рањена и осакаћена?

Џон Бароуз је тврдио да су експериментална истраживања на животињама у заробљеништву потпуно бескорисна. Њихов карактер, њихове навике, њихове жеље су потпуно промењене када су одвојене од свог станишта у пољу или шуми. Кад је људска душа заробљена у тесном простору, свакодневно нагоњена на потчињеност, како можемо говорити о њеним потенцијалима?

Слобода, напредак, могућност и, изнад свега, мир и одмор, сами могу да нас науче о стварно доминантним факторима људске природе и свим њеним дивним могућностима.

Анархизам се, према томе, заиста залаже за ослобођење људског ума од доминације религије, за ослобођење људског тела од доминације власништва, за ослобођење од окова и ограничења владе. Анархизам се залаже за друштвено уређење засновано на слободном удруживању индивидуа у сврху производње стварног друштвеног добра, уређење које ће гарантовати сваком људском бићу слободан приступ земљи и пуно уживање животних потрепштина, у складу са личним жељама, укусима и наклоностима.

Ово није луда фантазија или лудило ума. То је закључак до кога су дошли/е интелигентни/е мушкарци и жене широм света, закључак који је резултат непосредног и студиозног посматрања тенденција модерног друштва: индивидуалне слободе и економске једнакости, нераздвојних сила потребних за рађање доброг и истинитог у људском бићу.

А сада о методама. Анархизам није, као што би неки/е могли/е претпоставити, теорија будућности која би се остварила кроз божанску инспирацију. То је жива сила у процесима нашег живота која константно ствара нове услове. Методе анархизма, према томе, не укључују строги програм који треба да се оствари под свим околностима. Методе морају да израсту из економских потреба сваког места и климе и из захтева интелекта и темперамента сваке индивидуе. Тих, миран карактер какав је био Толстојев желеће друге методе за друштвену реконструкцију него жестока, преплављујућа личност Михаила Бакуњина или Петра Кропоткина. Исто тако, мора бити очигледно да ће економске и политичке потребе Русије диктирати драстичније мере него оне у Енглеској и Америци. Анархизам се не залаже за милитаристички дрил и униформност; он се, међутим, залаже за дух побуне, у било ком облику, против свега што спречава људски раст. Сви/е анархисти/киње се слажу у овоме, као што се слажу у свом противљењу политичкој машинерији као средству доношења велике друштвене промене.

“Гласање”, каже Торо, “је врста играња, као коцкање или бекгемон, играње са исправним и погрешним; његова обавеза никада не превазилази његову целисходност. Чак и гласање за праву ствар значи не чинити ништа за њу. Мудра особа неће оставити исправу ствар милости шансе нити жели да она преовлада путем моћи већине.” Непосредно испитивање политичке машинерије и њених достигнућа потврдиће логику Тороа.

Шта показује историја парламентаризма? Ништа осим неуспеха и пораза, ни једну једину реформу која би умањила економски и друштвени стрес код људи. Донети су закони за побољшање и заштиту рада. Ипак, прошле године је доказано да је Илиноис, са најстрожим законима за заштиту рудника, имао најгоре несреће у рудницима. У државама у којима преовлађују закони о раду деце, експлоатација деце је на врхунцу, иако овде радници/е имају све политичке могућности, капитализам је достигао најбестиднији зенит.

Чак и да раднице/и имају своје представнице/ке, око чега наши добри социјалистички политичари праве буку, какве су шансе да они/е буду искрени/е и да заслужују поверење? Треба имати на уму начин на који политика функционише, да би се схватило да је њена стаза поплочана добрим намерама пуна замки: коришћење веза, сплеткарење, ласкање, лагање, варање; то је, у ствари, превара у сваком облику помоћу кога политички претендент може постићи успех. Томе треба додати и потпуну деморализацију карактера и убеђења, док не остане ништа што би некога навело да се било чему нада од тако оронуле особе. Људи су стално и изнова били довољно глупи да верују и подржавају до последњег новчића славољубиве политичаре, да би на крају били издани и преварени.

Може се рећи да особа од интегритета никада не би подлегла корупцији у политичком млину. Можда и не би; али таква особа би била потпуно онемогућена да изврши било какав утицај у корист рада, као што се заиста и показало у бројним случајевима. Држава је економска господарица над својим слугама. Добри људи, ако такви постоје, остали би или одани својим политичким веровањима и изгубили економску подршку, или би се држали свог економског господара и били потпуно неспособни да ураде и најмање добро. Политичка арена не оставља алтернативу, особа мора бити или глупа или битанга.

Политичко сујеверје још увек држи превласт над срцима и умовима маса, али истински/е заљубљеници/е у слободу неће да имају више ништа с тим. Уместо тога, они/е верују Стирнеру који каже да људско биће има онолико слободе колико жели да узме. Анархизам се зато залаже за директну акцију, за отворен пркос и отпор свим законима и ограничењима, економским, друштвеним и моралним. Али пркос и отпор су илегални. У њима лежи спас људског бића. Све што је илегално захтева интегритет, самопоуздање и храброст. Укратко, захтева слободне, независне духове “људи који су људи и имају кичму која се не да савити”.

Универзално право гласа, само по себи, свој опстанак дугује директној акцији. Да очеви америчке револуције нису имали дух побуне и пркоса, њихово потомство би још увек носило краљев капут. Да није било директне акције Џона Брауна и његових другова, Америка би још увек трговала црнцима. Истина, трговина белцима још увек траје, али и то ће морати да буде укинуто директном акцијом. Синдикализам, економска арена модерних гладијатора, дугује своје постојање директној акцији. Тек су недавно закон и влада покушали да униште синдикални покрет и осудили поборнике/це људског права на организовање на затвор због завере. Да су се борил/е за своју ствар преклињањем, судским заступањем и компромисима, синдикализам би данас био незнатан. У Француској, Шпанији, Италији, Русији, чак и у Енглеској (сведочимо о растућој побуни енглеских радничких синдиката), директна, револуционарна, економска акција је постала тако јака сила у борби за индустријску слободу, да чини да свет схвати изванредну важност моћи рада. Општи штрајк, највиши израз свести радника/ца, био је исмејан у Америци тек недавно. Данас сваки велики штрајк, да би победио, мора схватити значај општег солидарног протеста.

Директна акција, која је своју ефектност доказала у економским редовима, једнако је делотворна и у окружењу индивидуе. Стотине сила повређују њено биће и једино ће је истрајан отпор коначно ослободити. Директна акција против ауторитета у продавници, директна акција против ауторитета закона, директна акција против надирућег, наметљивог ауторитета моралног кода јесте логична, доследна метода анархизма.

Зар то неће водити револуцији? Заиста, хоће. Ни једна стварна друштвена промена није успостављена без револуције. Људи или нису упознати са својом историјом или још нису научили да револуција није ништа друго него мисао пренета у акцију.

Анархизам, велики подстрекач мисли, данас прожима сваку област људског деловања. Наука, уметност, књижевност, драма, напор за економским побољшањем, у ствари свако индивидуално и друштвено противљење постојећој неуређености ствари, осветљено је духовним светлом анархизма. То је филозофија суверенитета индивидуе. То је теорија друштвене хармоније. То је велика, силна, живећа истина која реконструише свет и која ће увести Свануће.