Али-паша и Златија

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Али-паша и Златија

Књигу пише паша Али-паша,
Те је шаље младу Ибрахиму:
"Ибрахиме, на гласу заиме!
"Распреми ми дворе и хареме,
"Ето мене у конак код тебе." 5
Књигу учи млади Ибрахиме,
Књигу учи, сузе пролијева.
Пита њега Златија ђевојка:
"О мој брате, млади Ибрахиме!
"Оклен тебе књига шаровита, 10
"Те је тако пуста жаловита?" —
"Прођи ме се, мила секо моја!
"Ова књига паше Али-паше,
"Да распремим дворе и хареме,
"Ето паше у нас на конаку; 15
"А ја немам брата ни рођака,
"Немам с киме пашу дочекати."
"Вели њему Златија ђевојка:
"Ласно ћемо пашу дочекати,
"А робиње вечеру скувати." 20
Распремише дворе и хареме.
У то доба паша Али-паша.
А да видиш Златије ђевојке!
Диже с лица бакам и бјелило,
Ђевојачко свлачи одијело, 25
Па обуче мушко одијело,
Начини се, што мога најљепше,
Свак би реко, да је мушка глава,
Па појаха коња претилога,
Поћера га око б'јеле куле, 30
Сама себе име изабира,
Изабрала Шеин-челебија,
Па ето је паши у одају,
Сједе млада паши уз кољено.
А кад бјеше вакат од вечере, 35
Вечераше, и соФру дигоше,
Па одоше вактом у ложницу,
Сваки оде у своју одају,
А Златија на бијелу кулу.
Кад свануло и грануло сунце, 40
Изнијеше господскога ручка.
Јошт да вели паша Али-паша:
"Ибрахиме, на гласу заиме!
"Камо тебе Шеин-челебија?" —
"Отиш'о је у лов у планину." 45
Вели њему паша Али-паша:
"Ја ти нећу из твог двора поћи,
"3нат' ми сиђет' три бијела дана,
"Док не дође Шеин-челебија."
Кад то виђе млади Ибрахиме, 50
Он отиде секи у одају:
"О Златијо, мила моја секо!
"Неће паша да од нас отиде,
"Док не види Шеин-челебију."
Кад Златија саслуша ријечи, 55
Она свуче женско одијело,
А обуче рухо од јунака,
Па посједе дебела дорина,
Оћера га неколико пута
Око куле и око авлије, 60
Те озноји себе и дорина,
Доћера га паши пред ахаре,
Па ето је паши у одају,
Она сједе паши уз кољено.
Узе паша срмали јаглука, 65
Па му с чела знојак утираше,
Златку гледа, овако говори;
"Јеси ли се добро уморио,
"Уморио, Шеин-челебијо?"
Ту Златији лоша срећа била, 70
С чела јој се калпак потурио,
Просуше се ситне плетенице.
Кад то виђе паша Али-паша,
Побоље је себе пригрлио,
Па јој б'јело лице обљубио, 75
Одведе је себе за љубовцу.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 585-587.