Адам и берберин први људи/13

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРВА РАДЊА
◄   ДВАНАЕСТАТА ПОЈАВА ТРИНАЕСТА ПОЈАВА ПРВА ПОЈАВА   ►

ТРИНАЕСТА ПОЈАВА
 
Официна. Љуба и Жарковић. Глађеновић улази.

ГЛАЂЕНОВИЋ: Баш добро, штоси ту имам ти нешто а ла гранде казати.
ЖАРКОВИЋ: Шта си тако налицкан?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Испросио сам Милеву. Сад баш отуд долазим. Принципал ми је казао да се моја жеља прима, само још да се за кратко време стрпим. Лаћман сутра машира, сретан му пут, путуј игумане. Но, сад мало стрпљења. И почекај, морам одма' Милеви „липсприф" писати, и то немачки, јер она то најволије. Од официра је научила. (Узме дивит и хартије, седне па пише, па онда чита) “Libe frailn Mileva. Zu erstmol, wi ich si gsen hop, i hop si kern kopt, und main herz hot um inna geklopft. I hop si ser kern libe Frailn, i was das si ti Soldaten kern hom, ober der lajtinant wird furt, ter komt nit mer Zuruk. Ter Voter was a tas i si kern hop, i pin subjekt won i inna hairat, wern leben wi a Kanarinfogl. Sagns einmal jo, und ales is fertig, i kisse si unt plaio mit ine in hailign gajst kis ti hant, Gyoka Gladenovics subjekt in erste ofizin, pai hern Svilokosics, adie.8 (Цаг напише атресу у запечати) An ti frailn, Mileva Svilokosics Madmoisel. Naisaz.9
ГЛАЂЕНОВИЋ: Је л' добро?
ЖАРКОВИЋ: Врло добро.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Љубо, ево ти писмо, на вребај и протури кроз Милевин “шалон" споља.
ЉУБА: То ће одма' бити. (Узме писмо и оде)
ГЛАЂЕНОВИЋ: Тако ћу лепо све то израдити да ће се све чудити. Кад се оженим, ићи ћу до по године с Милевом у Пешту да слушам курс, а ти можеш доћи на моје место као први субјект. Гавра је и онако већ у Пешти, Љуба је већ ослобођен, а рад је да иде, хоћеш ли?
ЖАРКОВИЋ: Не би згорег било, премда мени ни код удовице није зло. Ал' знаш шта ме мрзи - то је што ми се сувише умиљава и двори. Најлепши залогај мора бити мој, па се преда мном једнако лицка, а не смем ни на једну собарицу да погледам. Нема ти горе него кад те женска претерано воле, на сваки ти корак пази. Боље је кад женска мало више на себе држи. Онда је тек примамљива а не као моја принципалица, чију претерану доброту, морам да ју изгустирам; шта ће ми све оно: слатки мој, шећерни мој Жарковићу. Све држим да се једаред морам као шећер растопити. Зато би' волео малко слободнији живот. Овде би таман било за мене, никоме обвезан.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Је ли да сам лепо лаћмана изиграо, тако стоји ствар на чисто, као Саликино око.
ЖАРКОВИЋ: А како сад стојиш са принципалицом?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Мало боље. Знаш, у таким стварима она не сме млого шмрцати; како он каже, онако мора да буде.
ЉУБА (уђе): Ја сам предао. Кад сам кроз шалон протурио, а Милева ме видила, па ме звала унутра, ваљда је мислила да је од лаћмана. Писмо је прочитала, накривила уста, па се смеши. Принципалица је ту била, и кад је сазнала шта је у писму, казала јој је да грубо не одговара, да не расрди принципала. Шиље у писму одговор. Примите писмо.
ГЛАЂЕНОВИЋ (Прими писмо, чита): Herrn Gladenovics subjekt. „Lieber Gladenovics! Sie bieten mir an ihre Neigung, danke schon, das ist charmant von ihnen. Aber mein Herz ist ganz gebrochen, ich kann mich im Momente Niemanden anschliessen, - Gott wird auch fiir meine Zukunft sorgen, und meinem Herzen Ruhe gonnen, sie aber lieber Gjoko, werden sie sich zufrieden stellen, wenn ich ihnen dafiir sage - nur Dank. E. S."10
ГЛАЂЕНОВИЋ: Шта судиш, шта је ово. Жарковић „Липсприф".
ЉУБА: Већ ако то није прави липсприф, онда не знам шта је.
ГЛАЂЕНОВИЋ: „Либер Глађеновић", „либер Ђоко", то није ништа друго већ „липсприф". Љубо разгласи по целој вароши да сам од Милеве добио „липсприф". Свакоме кунту о томе приповедај. И Жарковићу свуд разгласи, кажи до три месеца су сватови, ти ћеш ми бити девер.
ЖАРКОВИЋ: Јошт ћу данас навече „Код златног бурета" на знање дати.
ЉУБА: Ја сад идем, па ћу на сваком ћошку познатима јавити. Хајд'мо! (Оду)
ГЛАЂЕНОВИЋ: Идите, ја морам о сватовима да штудирам. (завеса се спусти)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Игњатовић, умро 1889, пре 130 година.