Њој (Омер-бег Сулејманпашић)
| Њој Писац: Омер-бег Сулејманпашић |
Пјева славуј, тихо пјева,
злату своме пјесму шаље,
али пјесма лакокрила
ту не стаје, лети даље.
И ко знаде чул’ га она
у сумрачне часе ове,
јер док пјесмом прижељкује,
њега пјесма на бој зове.
Питала си једном
кад си пјесму чула:
Што ли ми је пјесма
слађа од булбула?
Твоје очи дивне,
твој поглед ватрени
и Србинство наше -
јер је даше мени!
Кад затруби бојна труба
за слободу да се гине
отићи ћу, злато моје,
за спас наше Отаџбине.
Ал’ ћу и тад мислит на те
посред крви и мејдана:
погинем ли уздах један
с бојних ће ти стићи страна.
Силна је љубав наша,
ко сунце жарко што је,
оно нам чедо даде,
те споји и нас двоје.
У куту среће наше
ви сте ми пјесму дали:
Ти, чедо, Српство мило;
једини идеали!
|