Његова Белка
| Његова Белка Писац: Борисав Станковић |
Ослободисмо Косово и сада идем за Битољ.
Поздрављам вас све. А највише моје вочиће,
па жену Стамену, децу и све остале који питају
за мене.
Твој син:
Светозар Стојановић,
редов прве чете, трећег батаљона,
- Све, све, али само Белку да ми чуваш! - То су му биле последње речи при опроштају са њом, његовом женом, када је изашао из куће и упутио се сеоском запису, крсту, где су га чекали остали његови сељани. И не окрећући се више њој, он је крупним, јаким корацима отишао тамо к њима, који су, исто тако као и он, били обучени за рат: у добра, јака одела од дебелог сукна; са набијеним торбама хране и преобуке, а по недрима и појасима брижљиво ушивеним и сакривеним завежљајима разнога новца: златног, сребрног и папирног, како ће где и у којој вароши затребати. И сви они, са пребаченим, око својих широких рамена и прсију по војничком начину савијеним ћебадима и ћилимовима, сачекивали су се насред села, да би заједнички кренули у варош да приме оружје, шајкаче и шињеле.
Ето, такав је био његов последњи опроштај. Ни загрљај, ни пољубац, а камоли сузе и нарицања. А од свега: ње, жене, деце, куће што можда никада у животу више неће видети, као да то ништа није постојало, већ само та његова јуница, Белка.
Али она је знала да он није такав. Јер синоћ, када му је последњи пут постељу простирала и по њој разастрла нове шаренице, које је сама изаткала, а јастук му покрила оном његовом момачком везеном марамом, којом је била увијена јабука избушена са утиснутим златним дукатима, чиме ју је даривао када ју је запросио, он није никако могао да заспи. Није хтео да се окреће и преврће да не би њу и децу будио и плашио, али је једнако, испружен и осветљен ватром са огњишта, гледао нетремице, широко више себе. Гледао у оне вериге над огњиштем, оне већ почађавале греде и таванице, а около њих по зидовима полице са поређаним судовима, котлићима млека, сира и другога мрса. Све јаче је удисао у себе целу кућу, двориште, штале, стоку. Тако лежећи, кроз мозак гледао је оно гувно више куће које је он тако урадио. То гувно издалека се белело са учвршћеним у средини стожером, око кога се врше пшеница и остали берићет са њива и на чијем врху стоји привезан већ усахли сноп од жита и са по којим клипом од кукуруза. Тај сноп од жита увек се одваја и оставља од сваке жетве као дар божјим тицама да оне ту, када зима дође и снег све затрпа, могу себи наћи хране. И онда полако, да их не би пробудио, бос, у чарапама, сваки час је излазио да тобож надгледа стоку. А у ствари да, обилазећи око куће, последњи пут упије у себе све. Да у своје очи упије чак и оне тамо по брдима и падинама растркане и изоране своје њивице. Јер ће му то што сада у очима и души више понесе, то своје село, кућу, стоку, требати да траје за све време ратовања. И када је мислио да су она и деца дубоко у сну, да се не могу пробудити, он се почео нагињати над децу и љубити их. Одједном, она је осетила како се и до ње спуста његово колено, а више ње како он руку своју меће око њеног рамена и главе. И одупирући се коленом и лактом од ње да је не би пробудио, да га не би осетила, и њу је, своју жену, изљубио, гутајући речи:
- Татини, моји!
И зато она није била увређена онаквим његовим последњим опроштајем. Још мање да би била љубоморна на оно: "Све, све, само ми чувај Белку", јер је знала шта вреди за њега та његова јуница, Белка. То је била прва коју је, поред остале ситне и крупне стоке што је деобом од браће наслеђено, он купио. Од прве продане пшенице она је била купљена. Служио војску у Шумадији и видео како су тамо по равницама велике краве и колико млека дају, па је хтео први он да од таквог соја запати овамо код њих, у брдима, где је стока ситна, кржљава, више дивља него питома. И када му је из вароши једном јављено да се продаје једно такво теле, он је и њу позвао да с њиме пође. И она, обучена, у нову, везену, тешку футу, сукњу, која се при ходу кршила и јако шуштала, забрађена новом шамијом, марамом, и на прсима са обешеним дукатима и осталим низама од старинског новца, пошла је са њиме у варош, као на неку славу и сабор. Он се око Белке није много погађао. Чак је и добру напојницу дао ономе који му је јавио за њу. И док су били по варошком друму и равници, бојећи се да им не умакне, он ју је за улар водио. Али када су замакли овамо, к њима у брда, они су је пустили да она иде испред њих, а њих двоје, држећи се за руке, пратили су је гледајући тај свој први "мал", своју прву тековину. И она се сећа са каквим јој је он, од среће дрхтавим, гласом говорио, показујући на њу испред њих:
- Ено, ви'ш ове њене мале сапи које су јој сада угнуте, да знаш како ће јој се проширити! Па ови њени рошчићи, што јој сада ничу и вире око ушију, да знаш у какве ће се велике, увијене око себе и разгранате рогове развити, да с њима неће моћи на врата код куће улазити! Ви'ш како њеним ножицама она не ступа право, ситно, копајући, као ови наши, брдски, већ полако, савијајући их и избацујући их у страну, јер ће једино тако после, када одрасте, моћи да одржава своје крупно тело, своје тешке рогове и до земље дугачак реп. Колико ће пута она, када се добро напасе, па, долазећи кући, застајати на више места. Одахњиваће од силног трбуха и од набреклих, пуних до колена вимена, која ће јој сметати у ходу и која ће јој се још издалека жутети и руменити као оно кајмак од млека. И зато ће она тада, чим угледа нашу кућу, почети још издалека да муче и да кога позива од нас да што пре дођемо, измуземо је и олакшамо је.
- Да, таква ће она бити! - заборављајући се и окрећући своје срећно лице к њој, настављао је он тада: - Таква и толика ће нам она, наша Белка, бити. А не као ови наши, мали, брдски, жгољави. Сама кожа и кост. Ногом да га опкорачиш. Три дана и ноћи да га напасаш, па опет кад кући долази, а оно главу са оним његовим као нож оштрим, правим, кратким роговима међ ноге, па само чивтета у страну! И џилитај се, скачи. Прескаче ограде, плотове, и кад га већ мотком утераш у авлију и почнеш да музеш, а оно пола проспеш од његовог бацакања.
И онда када би тада Белка случајно застала и, окренувши главу к њима, почела их гледати као питајући их да ли је још тај пут далек који се једнако пење уз брда, он ју је почео, као извињавајући се, храбрити:
- Де, де, неће теби бити рђаво код нас. Нећеш ти бити заједно са оним нашим "џукцима" што се само боду међ собом. И колико год да их човек чисти, а они су увек до сапи умрљани од балеге, а њушке им блатњаве од земље коју рију, јер ништа испред себе, ни сламе, ни сена, не трпе. Не бој се ти. Нећеш ти бити с њима. Ти ћеш бити одвојена. Одвојено сено, одвојену ћеш шталу имати. Бићеш права госпођица. Бићеш најлепша у селу.
Они су доцније и другу стоку куповали, овце, козе, говеда. Око куће су докупљивали земљиште: за баште, за гувно, а особито за амбаре и штале. А сама њихова кућа, као и све нове које су се подизале од оних који су се делили, била је на једном исеченом забрану на крају села. Била је мала, ониска, као неки кош. На четвртастим гредама, које су биле добро у земљу укопане, зидови су њени били од уплетеног прућа, олепљени блатом са помешаном сламом. Цела кућа била је преполовљена надвоје. Мањи део са креветом требао је бити као спаваћа соба, гостинска, а други део била је кујна. Али кујна је била све и сва са оним њеним великим огњиштем и изнад њега тако широком баџом да се и у најтамније ноћи видело небо. Око тога огњишта увек је био наслоњен читав товар, нарамак дрва и разни трупци и троножне столичице за седење. И тако, око тог великог огњишта и у тој утрпаној, утутканој по свима угловима, а опет тако пространој кујни они су живели. А у оној соби у којој су били само сандуци од сукна, платна, разних ћилимова, вуне, предива, стајаћег одела, накита, новаца, њих двоје, још млади и тек са двоје већ поодрасле деце, нису ни осећали потребу да тамо спавају. Јер овамо у кујни, кроз или сасвим отворена или полуотворена врата, испод кућне настрешнице, видела се и капија и двориште. А сама кујна готово је додиривала кровове и зидове штала од стоке, те су се осећали они ту заједно као саставни део са својом стоком и имањем. Једнако су међ њима и дању и ноћу. А када би у соби живели, били би као одвојени. Стока би се као отуђила од њих, не би их више овако волела и слушала. Јер онда не би, као сада, свака овца, коза, крава, готово као какав члан породице слободно преко прага улазили овамо. Само гледајући кога ће од њих, њу или децу, сагледати, оњушити, и онда би се упућивали оном углу кујне где знају да стоје крупице соли. Чак би се које и над огњиштем надносило, као да хоће да види у котлу млеко које се кува, колико и од његова дела ту има. После још слободније излазе и шећу се по дворишту и шталама. Зар би могао њихов мали Зарије, који је тек прошле године проходао, оног њиховог рогоњу, кога се и саме слуге боје, готово го, само у кошуљици, онако бесно да шиба и гони испред себе цичећи:
- Ци, ци!
А рогоња, гледајући га, страхујући да га длаком свога репа по обрашчићима не би ошинуо, увлачи и савија реп и полако, да му испод копита не би какав каменчић или спекнуто парче земље одлетело у његов трбушчић и гола прса, одлази у шталу.
И за прва два рата није било потребе да се чува његова Белка. Али у овом трећем, када непријатељ притисну земљу, она умало није излудела од страха да од целог мала, стоке, сачува бар њу. Све је давала да би подмитила. И последње дукате златне, оне које је у недрима носила, оне исте којим ју је он даривао када је запросио и којима је мислила, ако бог да када син порасте, да тим истим дукатима она своју прву снаху дарива, и то је дала, само да његову Белку спасе. Целог дана су је морали држати сакривену у кујни и соби, уносећи јој сена и сламе и делећи с њом последњу кору хлеба. Само би је ноћу пуштали мало. И за тај страх и трепет око Белке и сама су деца знала. Колико пута, када она не би била код куће, деца чим чују да се на превоју више села, одакле силази пут из вароши, зачује какав топот коња и звецкање оружја, одмах истрче уплашено вичући:
- Белка, унутра!
- Унутра, унутра, Белка!
И макар боси, само у кошуљицама, један за рогове а други за реп, за сапи, почну да је гурају натраг у кујну. Одупирући се својим слабим ногама да је што пре сакрију, са страхом би погледали да горе, на превоју, не виде коњаника са качкетом иза које се сија цев од пушке, а из чијег, оног њеног малог отвора, увек вири грабеж и смрт.
Али тек после, пошто се све однесе, опустоши, тек онда се показа колико вреди та његова Белка. Јер са оним сакривеним, испод самог огњишта укопаним у рупу, кукурузом, и млеком што је почела Белка да им даје, они су били осигурани од глади и смрти која поче на све стране да коси. Особито зими, она им је вредела више него хрпа новаца. Дрва, због посечене горе око села и по путевима и воћњацима, а све из страха од комита, никако се нису могла навући. Старо пруће из потока, полутрули и мокри пањеви, из кога плота по који заостали колац, то је било све за гориво. А сама кућа почела да бива све трошнија. Зидови од оплетена прућа повијали су се од зимских ветрова као какав празан кош. И поред свега њеног упињања, подупирања зидова и прагова, запушивања рупа крпама и осталим стварима, мучно да би она и деца издржали оне љуте циче и зиме које тада настадоше. А с дана у дан све је голије и пустије бивало. По путевима црнели су се редови џунгара од изгорелих дрва од војске; по падинама, косама, присојима као неко разасуто гробље, белели су се остаци од посечених младих шума. Па и само село, куће, кровови кућни, пошто у селу није било мушких, јер оно што је остало било је или побијено или у ропство одведено, све су испуцаније и трошније бивале. Све су се више ка земљи спуштале, једва држећи се о своје распаднуте зидове. Ретко да се изнад кога крова дизао дим, још ређе да се видео какав прозор, украс. Само рупе од улаза и над њима ти њихови срозани кровови. Од живих такође ретко да се ко виђао. Тек по која жена или дете. И убивено, преплашено, једва се вукло од глади. Јер што би се пожњело, одузимало се; што би се оправило и подигло, то се, на први глас, тобож да су се виделе комите, понова рушило и онда побило и оно сто је још било живо. Па чак ни паса ни мачака није било више онако као некада. Немајући хране, почело је цркавати. И по пути, по ђубристима, како се које довукло, лежало је распадајући се и доглођавано од других који су исто тако једва још били живи. И то још неколико од паса и мачака по селу што је живело, било је ваљда само зато да ноћу, урличући на месечину и снег, само још јаче повећава грозоту и пустош.
Али једино овамо код њих било је некако друкчије, топлије. Особито увече. Белка би лежала на оно мало сламе и сена у оном куту у кујни до собе који је највише био заклоњен од кише и ветра. И деца, чим би вечерала, вукући собом своје дуњице и покриваче, одмах би одлазила код ње. И једно наслањајући главу на предње, друго на задње јој ноге, припијала би се уз њен топли трбух. И да видите онда Белку! Осетивши да су деца уз њу, она би се одмах мало протегла, да би што више избацила свој трбух и њиме и колена и ноге дечје грејала. Своје доње, до земље, ноге јаче би подвила иза њихових леђа да би их тако, као у неком загрљају, држала. После и сама би она, мати, дошла и између Белкиних прсију и главе јој легла. Белка целе ноћи не би се мрднула, ни помакла, да их не би тиме можда пробудила. Само, лупкајући репом од задовољства, подизала би сваки час своју главу, и гледајући их оним својим паметним очима, приносила би к њима што ближе своју њушку да их још и јаром из својих ноздрва што јаче утопљава.
Али у последње време, особито лети, за њу, његову жену, та његова Белка била је најдража. Свако вече би долазила к њима у кујну. И пошто, тобож, прегледа да ли су сви на окупу, враћала би се. Али не би ишла у шталу, већ у башту, у врт. И што је најглавније, тамо лежећи она би увек била окренута оном правцу, ка оним брдима и путевима којим је он отишао када је последњи пут пошао у рат. Њу, овамо, тада, не би могло ништа да задржи. Потресена, узрујана, одмах би се и она дизала и долазила и седала до Белке. Белка, као надајући јој се, не би ни главе окретала, већ би се само помакла сапима и задњим ногама, као чинећи јој што боље места до себе. И тада настајало би оно: деца у кујни спавају, она са наслоњеном главом на Белку, а све остало нестаје. И село и толика брда, реке, планине, вароши, све се то губи, тоне, нестаје, већ остаје само кућа њена, а овамо она и Белка, он онамо на бојишту. А да заиста између њих и њега ништа више нема, ето како Белка почиње да диже главу, њуши по ваздуху, као да га тражи. И као да га је нашла, као да је почела осећати мирис прстију оне његове руке којом је миловао по глави и врату када јој је давао шећера, ево како од радости све јаче бије репом, све више издужује и увија своју главу као да лиже прсте те његове руке. И тада би и она поред Белке почела сасвим да се губи. Почела би и сама да осећа како је он заиста ту, дошао. Једном руком милујући Белку, ево нагиње се над њом, наслањајући ону своју другу руку на њено раме. Испрва, као непознат јој је, с муком га разазнаје. Ваљда због војничког шињела, шајкаче, али после, ево - он је, он! Ево исте чакшире у којима је пошао! Ево га, са оним истим јако стегнутим кратким тканицама, појасом, због чега му вита, доња ребра приликом дисања толико одскачу у ширину, да његова прса изгледају још развијенија него што су! Ево над њом сада његово дисање, дах! Зна она тај дах. Није га заборавила. Ево трептања његових очију... И ево како се све више над њом надноси, додирује је, запахује, да она од тога почиње да забацује главу и наглас јеца и плаче:
- Ох! Ох! Доћи ће, доћи ће... ту је он!
И дошао је.
1920.