Љубавића дозивала мајка:
— Љубовићу, драго дијете моје,
окапа ти пред двором пшеница!
— Нека капље, мила мајко моја,
нека капље, да би окапала! 5
И моје је срце окапало
за дјевојиком Ивковића Косом.
Опет њему мајка говорила:
— Ти отиђи Невесињу равну,
купи мобу и у моби Косу, 10
нека жању бјелицу пшеницу.
Сакупио голему мобињу
и пред њима Ивковића Косу.
Ваздан жела голема мобиња,
ваздан жела, ваздан препјевала, 15
ал’ не пјева Ивковића Коса.
Проговара беже Љубовићу:
— Робињице, по богу сестрице,
деде реци Ивковића Коси,
нек запјева танко, гласовито. 20
Нема дома бега Љубовића,
отишо је у лов у планину,
неће доћи за три бијела дана.
Кад запјева Ивковаћа Коса,
кад запјева танко, гласовито, 25
под њим се је кула задрмала
и у кули рафи у долафу,
у њем живо срце поиграло.
Опет рече беже Љубовићу:
— Робињице, по богу сестрице, 30
измами је на високу кулу.
Нема дома бега Љубовића
отишо је у лов у планину,
неће доћи за три бијела дана.
Робиња је бега послушала, 35
измамила Ивковића Косу.
Кад је беже Косу угледао,
око ње је кулу затворио,
љубио је три бијела дана.
Кад четврти данак освануо 40
вјенчао је себи за љубовцу.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 762-763.
