Љуба ускока Рада

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Љуба ускока Рада

0001 Зацмилио ускок Раде мали
0002 У тамницу Хасанаге Куне,
0003 Ту цмили за седам годинах,
0004 Но га силан Хасанага пита:
0005 „Да што ти је, ускок Раде мали,
0006 Што јутром и вечером цмилиш ─
0007 Али си се, Раде, ужелио
0008 Твоје мајке ал’ вјерене љубе,
0009 Ал’ дружине твојије хајдуках?”
0010 Но му Раде таде бесједио:
0011 „Да ти кажем, силан Хасанага,
0012 Нијесам се, Туре, ужелио
0013 Моје мајке ни вјерене љубе
0014 Ни дружине мојијех хајдука,
0015 Но сам ти се на јаде видио ─
0016 По мене си сужања фатао,
0017 Некога си за блага пуштио,
0018 А некога, Туре, погубио,
0019 Што не врже мене на откупу?”
0020 Но му таде хасан бесједио:
0021 „Прој’ се, јадни ускок Раде мали,
0022 Не могу те из тавнице пуштит’!”
0023 Знаш ли, Раде, није давно било,
0024 Кад удари су триста хајдуках,
0025 Те Ушћупа града похарасте ─
0026 Камо, Раде, моје веље благо
0027 И камо ли два посопца сина
0028 И камо ми и отац и мајка?!”
0029 Но му Раде ријеч бесједио:
0030 „Прој’ се, јадан Хасанага Куна,
0031 Што ме питаш, право ћу ти казат’ ─
0032 Твоје благо по дружини пође,
0033 Оца сам ти на колац набио,
0034 А мајку ти у дуфан попио,
0035 Оба сам ти сина покрстио,
0036 Оба су се закалуђерили,
0037 А булу сам твоју покрстио,
0038 Доскоро је млада жива била,
0039 Па се она, Туре, преставила!”
0040 А таде му Хасан говорио:
0041 „Камо, Раде, мојега бињиша?”
0042 А Раде му таде говорио:
0043 „Што ме, Туре, за бињишу пита,
0044 Њега сам доскоро носио,
0045 Па сам га дао умоје терзије,
0046 Триста ми је ћеса пребучио,
0047 Те дарова триста јараника,
0048 Но ме врзи, Туре, на откупу!”
0049 Хасан му је ријеч говорио:
0050 „Чујеш ли ме, ускок Раде мали,
0051 Дајем ти божу вјеру тврду
0052 Да те никад, Раде, пуштит’ нећу
0053 Док т’ опану ноге до чланова!”
0054 Ма му опет Хасан бесједио:
0055 „Имаш, Раде, двије моме младе ─
0056 Напиши лист књиге бијеле,
0057 Те га пошљи на твоје дворове
0058 Да ти дође сека али љуба,
0059 Таде ћу те из тавнице пуштит’!”
0060 Но Хасана Раде закумио:
0061 „Море, чу ли, Хасанага Куна,
0062 Пода’ мене дивит и артију
0063 Да напишем лист књиге бијеле,
0064 Да је пошљем на моје дворове
0065 Вјерној љуби нек’ се преудаје,
0066 Секи мојој да ми се не нада!”
0067 То Туре на Бога гледало,
0068 Па му даде дивит и артију,
0069 Те написа лист књиге бијеле.
0070 Све гледа Раде на педнжеру,
0071 Ал’ угледа танано Латинче,
0072 Те му даде лист књиге бијеле.
0073 Латинче је на Бога гледало,
0074 Понесе лист књиге бијеле,
0075 Те Латинче по Краји[ни] дура,
0076 Све пита ђе је Раду кула,
0077 По питању нађе му дворове,
0078 Ту му нађе и секу и љубу,
0079 Даде књигу Радовој љубовци.
0080 Кад је млада књигу погледала,
0081 Али виђе што јо’ књига пише,
0082 Топле су је сузе пропануле.
0083 Но ју пита Ружица ђевојка:
0084 „Окле је, снашо, књига допанула ─
0085 Је ли књига од града Лончара,
0086 Од нашега јадна тавничара?”
0087 Све јо’ што је и како је каже,
0088 Па је својој зави говорила:
0089 „Пођи, заво, Петру на на дворове,
0090 Те доведи Петра бенберина,
0091 Е ћемо косе обритвити!”
0092 Скочи млада и за Петра отиде,
0093 Доведе Петра на дворове,
0094 Те им русе косе обритвио,
0095 На делијнску им перчин оставио.
0096 Па се димно младе ођеднуше,
0097 Обукоше танане кошуље,
0098 По кошуљах црвене доламе,
0099 А опасаше свилене појасе,
0100 За појас пушке затакоше,
0101 Засукаше поше јаничарске,
0102 О рамена сабље објесише,
0103 Пригрнуше до земље бињице,
0104 А у руке дуге ћилибаре,
0105 Обље вране коње узјахаше,
0106 Чињаху се цареве делије,
0107 Отидоше младе градовима.
0108 Док дођоше у Лончару граду,
0109 Нагнале су коње на сокаках.
0110 Оно бјеше петак турски светац,
0111 На скупу су Турци у џамију.
0112 Из џамије кад су излазили,
0113 Па им турски селам називаху,
0114 Турци им помоћ прифатаху.
0115 Но говори Радева љубовца:
0116 „А камо ве од Ушћупа Турци,
0117 Кажите ми Хасанагу Куну,
0118 До њега не царе оправио
0119 Цар му се тврдо поздравио ─
0120 Јесмо чули ђе кажују људи
0121 Има сам добра јарамаза,
0122 Да га пошље цару на пешкешу,
0123 Да му на друм каравулу чува!?”
0124 У то доба Хасанага дође
0125 И Турци му све право кажују,
0126 А томе се Хасан подругује:
0127 „Хајте одоле, двије скитачине!
0128 А тако му Бога великога,
0129 Да је царе доша у Ушћупу,
0130 Ја га не бих цару поклонио,
0131 А некмоли вама скитачима,
0132 Ни ћу цара ни његова суда!”
0133 Ка’ то виђе Радова љубовца
0134 С облука је топуз извадила,
0135 Те удари Куну Хасанагу ─
0136 Сави главом до зелене траве.
0137 Јошт млада приудрит’ хоћаше,
0138 Не даду га Турци сератлије:
0139 „Не, за Бога, царева делијо,
0140 Не уби ни Куну Хасанагу,
0141 Нема не ко од кавура бранит’!”
0142 Па скочише, Рада извадише
0143 И њима га Турци поклонише.
0144 Али Раде свијет наружи:
0145 Јес’ му коса, шњом се опашује,
0146 Све хаљине шњега опануле.
0147 Но га вика Радева љубовца:
0148 „Ти, Хасане, цареви хаине,
0149 Брже обритви од Крајине Рада!”
0150 Доведоше два лака бербера,
0151 Косу брију, нокте закидају.
0152 Таде млада бесједила:
0153 „Дајте њему од чоје хаљине!”
0154 Дадоше и, ријеч не чинише.
0155 Ондолен се бјеху подигнуле,
0156 До далек’ их прати Хасанага.
0157 Кад од дома бјеше задалио,
0158 Вјерна љуба Раду намигнула
0159 И даде му сабљу од рамена,
0160 Те посјече Туре Хасанагу,
0161 И одоше зеленом планином.
0162 Таде рече ускок Раде мали:
0163 „А, за Бога, цареве делије,
0164 Немо’те ме цару проказати,
0165 Е посјекох данас Хасанагу!”
0166 Но му младе моме бесједиле:
0167 „А да ли не, Раде, не познајеш?”
0168 Таде Раде супознаде љубу,
0169 С Ружицом се загрлио Раде,
0170 А с љубом се госпоцки упита
0171 И ојдоше здраво на дворове.
0172 То је било, не знам је ли било.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974.