Љубав сиротице

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄     ►

ЉУБАВ СИРОТИЦЕ
- ЦРТИЦА ИЗ МОСТАРА -


     Управо јој је кућа била у нашем сокаку, одма трећа врата. Познајем је као себе; а како и не би, кад сам, да кажем, и одрастао с њом?
     Та колико смо пута, као дјеца, иза прољетне кише брчкали су у локвама и једно друго прскали водом!
     Као да је и сад гледам: у малој танкој кошуљици, босоногу и гологлаву, ђе лети за лептиром да га ухвати. А кад би је срећа послужила, њезином радовању не бијаше краја.
     Па ко би се надао, да из оног малог, забрљаног ђетета, постане дивна мирисна ружа, каквој треба пара тражити!
     До душе, Мара Каменковића, Тарса Пелина, Јока Павишина, лијепе су и ваљане, али богме не могу се оне никад сравнити са мојом комшиницом Милком!
     Е, дај два ока да је се нагледају! Као упис! Танка, па мало висока, а окретна као плашљива срна. Таку косу више нећеш виђети; црна као крила гавранова. А кад у неђељу стави мали фесић на главу, и обуче димије од ружичастог кумаша, па изађе пред врата, па се игра жутом наранчом и баца је с руке на руку, е Бога ми, ако си од меса и крви, мораш задрхтати.
     Па иако је врло сиромашна, иако њезин покојни отац не бијаше тако сретан, да наком себе остави својој јединици сретства, која би је обезбједила од труда и брига, она је била задовољна и весела. Сама је зарађивала својим радом и рукама себи и својој мајци хљеб. Као и друге сиротице ишла је у догану (творницу духана) и служила под надницу.
     На њеним малим уснама трептио је вјечито слатки осмијак, а по лијепом облом лицу просипала је зора своје раскошне дражи. Очи црне па свијетле, па кад те њима погледа, душу ти загрли најљепши прољетни сан.
     Сваког јутра искупило би се нас повише пред салепчиницу, а стари Ибрахим точио би нам филџане.
     То није, да смо ми баш тако волили салеп, али ето, туда пролази у догану Милка, па да је видимо.
     Тако једног јутра, био је понеђељак; искупили се ми код Ибрахима и пијемо салеп, док један од нас завика:
     - Ето је!
     Ми сви истрчасмо да је видимо.
     Она прође и скромно нам назва Бога.
     Међу нама бијаше и Симо, син газда-Луке Сивића, кога рачунају на 30.000 форинти.
     Сви смо га вољели, јер се богатством није поносио, а уз то је био прави друг и весељак.
     Он је ово јутро први пут видио Милку и увјерио се што смо му о њој казивали. И чудо божје, како се он промијени! Оборио главу, гледа преда се и шути...
     Ми смо од прилике знали, ко је проузроковао ту промјену. Нијесмо му ништа рекли, само смо шаптали између себе, да га је Милка занијела.
     - Ајд', не будали, рече мени Ристо, то није његова прилика. Он може, ако ће, и Јоку Павишину узети, која носи собом, како кажу, 2000 дуката.
     - Ама немој ти то зборити. Човјек је човјек, а срце је срце. Ко љуби не тражи дуката него ђевојку. Милка, иако је сирота, богата је љепотом и душом. Ако му и не би донијела дуката а она би га обдарила миром и љубављу, а то је, мислим, највише благо једне ђевојке. Та ено, кад се ожени Рајко Ковић са Росом Невићевом, па му донесе мираза преко 2000 дуката, али дан по дан а она поче хасити и сваком у кући заповиједати, док се створи "крвно коло" у кући, те се најпошље мораде одијелити од оца и мајке и сам с њоме живити и угађати њезиној ћуди.
     - Е Бога ми право имаш - одговори Ристо, и тако се растанемо.

  • * *


     Дан је за даном пролазио и газда Лукин Симо све брижнији и брижнији. А једног јутра пуче глас по Мостару, да се Милка Видина удаје за Симу и да је већ испрошена.
     Момци се ужурбали и сваки је о томе говорио: неко је вјеровао а неко не.
     Ја сам се из душе радовао, што ће моја комшиница Милка бити сретна и богата, те одем управо кући њезиној да јој честитам. Ту ти затечем готово све њезине прије: Ану, Савку, Анђу и Ристу. Дошле и оне на честитање. Милка стидљиво стоји, тужна и невесела, а очи као да бјеху од суза поцрвениле.
     - Е, сретно Милко, да Бог да! - рекох јој, а она више шапћући одговори:
     - Фала! и понуди ме кафом.
     Мајка јој је чисто од радости играла, што ће тако весеље дочекати од своје шћери.
     - Сретне си ти главе богме! - рече прија Ана - испијајући кафу.
     - У добри си се час родила! - додаде прија Савка.
     - Таког момка мало која ће имати! - рече Анђа.
     - Богме га нема у цијелом Мостару - придода Риста - ако ћеш богат, богат; ваљан, поштен, па куд ћеш више! -
     Милка је само шутила као да и није чула што се говори. Њезине мисли бијаху на другом мјесту. Њезино срце бијаше рањено. Вијенац, који јој се спремаше на главу, бијаше за њу трње, које јој душу боде највишим мукама.

  • * *


     У кући газда-Луке све се приправља за дан свадбе. А Симо весео, Боже мој, не зна шта ради.
     Иако је било муке и приговора, опет се отац смиловао и допустио му да узме сироту Милку, коју он толико љуби, да му се чињаше е без ње не би могао живити. А с том ђевојком он још ни ријечи не проговори, нити се нађе с њом на само. Није је упитао да ли га воли или не. Мислио је: ја сам богат, па шта ту треба даље; она једва чека тако богатог момка.
     Било је два дана до вјенчања. Милка је била тужна и плачна. Крила се од своје мајке и у самоћи квасила сузама своје лијепо лице, које се бијаше претворило у блиједи јесенски дан. Бесаница је помутила њезине свијетле очи.
     Она је љубила ал' не Симу. У храму њезине душе живљаше најсветија слика, слика сиротог ал' ваљаног момка Здравка, који служаше код газда Илије. Он јој је благо, богатство, новац - љубав.
     Па како ће она да даде руку оном кога не воли, кога не познаје, који јој је тако стран?
     - Ја бих га само унесрећила, шапуташе она сама - јер га не бих никад искрено љубила; ја га морам спасти да не пропадне. Морам му казати и то вечерас, да спасе и мене и себе. Нека се мане оне, која га не може љубити.

  • * *


     Сунце је падало а прољетна вече спуштала се на брда и пољане.
     Симо је био код куће. Сио на софу под мурву, па удара уз шаркију и испија "мехку". И баш кад запјева "Није благо ни сребро ни злато, већ је благо што је срцу драго", а стара Томана, што служи по газдинскијем кућама и доноси с Неретве у бурилима воду, дође, па кријући предаде му једно писмо и удаљи се.
     У писму је стајало:
Поштовани господине!

     
Молим вас, да вечерас у 10 сахата доћете к нама; чекаћу вас пред вратима.

                                                                         С поштовањем
                                                                         Милка.

     Симо ни сањао није, да се спрема грозна бура, која ће му раздувати све снове, сву срећу и радост. По писму није могао ништа сумњати.
     Ноћ је све више грабила и Симо буде тачан.
     Милка га је дочекала на вратима.
     Он је мислио да ће му се у наручје бацити, да ће га то дивно створење загрлити и ватрени му пољубац дати.
     Ал' какво чудо! Милка му хладно пружи руку и погледа га, не погледом љубави, него више погледом одбијања и мртвила.
     - Срећо моја, животе мој, зашто ме не загрлиш? Ваљда се стидиш; па ја ћу тебе! -
     И он рашири руке и полети да је стисне на груди.
     - Ако сте поштен човјек, ни корака напријед. Ја вам забрањујем то, јер на то немате права. Чујте ме, господине, писала сам вам да дођете, али не да ме грлите.
     Моја мајка, којој сва срећа изгледа у новцу, обећала вам је мене дати и ви сте ме испросили код ње и дали аманет. Ја сам је послушала, нијесам јој ријечи рекла, нијесам се шћела непослушном показати. Ви сте ме испросили и ето зарекли сте сватове прекосјутра, а ви још не дођосте, да упитате мене, да ли ја пристајем. Па кад ви то не учињесте, ево учиних ја и дозвах вас да вам све кажем. Ако сте мене код мајке испросили, а ви нијесте моје срце, моју душу и осјећаје. Нијесте, господине, испросили љубав моју, и кажем вам, зато ме немате права ни загрлити, јер ја вас, господине, не љубим! Вијенац, који ми се спрема, није вијенац среће и мира, то је трње које ме боде; то је демон, који ме у понор баца. Ја сам сирота а ви сте богати. Ал' не мислите зато, да новцем можете купит' љубав моју! Ја не осуђујем вашу љубав, тим више што сам ја сиротица, ал' ја је одбијам и не примам! Љубав своју, господине, дала сам другом, а са њоме и себе, и мисли, и душу своју. И више љубави за вас немам, јер с њом нисам раскошна и обилна, да је на више мјеста дијелим... Зато вас молим, одреците се мене; спасите ме! А мислим да имате толико мушког поноса, да не узмете ону, која вас не воли. За љубав мајке своје, да јој не мутим пошљедње дане живота, ја бих вам пружила руку. Али вјерујте, господине, никад... никад вас не бих искрено љубила. Са мном бисте били несретни а и ја с вама. Не вријеђајте се од ових ријечи искрене ђевојке, која хоће да спасе и вас и себе. Дајте ми руку, али руку пријатеља и брата и избавите ме! -
     Тавна је јесенска ноћ, ал' тавније постаде чело Симино. Блиједо је јесенско лишће, ал' је бљеђе било његово лице. Страшна је прољетна бура, ал' је страшнија туга, што му раскида душу и у црну претвори ноћ. Он није знао да ли стоји пред демоном ил' џелатом, који му забада нож у срце или пред земаљским створењем, ил' пред анђелом. Он би је клео, ал' и благосиљао, он би је мрзио ал' и љубио. Његова презрена љубав створи се у дивљег лава, који хоће крваве жртве. А као да му глас савјести шапуташе: "Пред тобом је Бог истине, преклони се пред њиме и послушај га и учини како заповиједа, јер си друкчије пропао..."
     Таван, погружен, тужан и блијед, а више очајничким гласом рече:
     - Ево ти руке, пријатељске руке! Благо оном коме си дала љубав своју! Благо оном - пријатељице - кога ће ова рука грлити! Благо оном, кога ће те очи гледати. Блажен онај, који ће имат' таку сапутницу! Така љубав виша је од новца, виша од круне, скиптра и жезла. Ја одлазим презрен ал' и спасен; тужан ал' и радостан, што ћеш ти бити спокојна и задовољна. Збогом и буди срећна у наручју твоје љубави!...
     Симо је отиш'о а звијезде су ми причале тихим тајанственим шапатом, да је Милка цијеле ноћи плакала. Ал' те сузе не бјеху сузе туге, него сузе радости. Она је цијелу ноћ благосиљала свога пријатеља.

  • * *


     Погледај тамо ону кућицу малу, баш покрај цркве, на коју су пала два бијела голуба; ту радосно Милка пјева своме малом синчићу Брани пјесму о Милошу и Марку; а сретни Здравко својим трудом и радом испунио кућицу сваким изобиљем, те спокојно и мирно живи са својом Милком, а љубе се баш као онај бијели голуб и голубица, што стоје на крову кућице им мале.

19. Јануара 1894.

Извор[уреди]

  • Босанска Вила, 1894, бр. 4-5


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 96 година.