Љубавно писмо

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Коста Трифковић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


ЉУБАВНО ПИСМО
Писац: Коста Трифковић


KostaTrifkovic.jpg

ЉУБАВНО ПИСМО


Шаљива игра у једноме чину


ОСОБЕ


ВАСА ВИДИЋ, лечник

МАРИЈА, његова жена

ЕВИЦА, његова сестра

МИЛАВ, Евичин љубавник

ЛАЗА ДРАЖИЋ, адвокат

СОФИЈА, његова жена

ЈОВАН, Видићев слуга


Збива се у Видићевој кући.


ПРВА ПОЈАВА


(Укусно намештена соба, десно у зачељу наслоњача, а близу ње виси шлафрок).

ЈОВАН

ЈОВАН (ступа у собу): Слуга бити, то је сто пута горе него бити господар. Кад бих се још једаред на свет родио, то би само под тим условом учинио да не будем слуга. Још ме само то теши да читав свет није ништа друго него слуга. Јер, на пример, ко је слуга, тај је већ по себи слуга; мој господар, као лечник, слуга је својих болесника; адвокати, трговци, занатлије, то су слуге својих муштерија; судија је слуга свију процеџија; министар је слуга целога сабора; сабор је слуга својих бирача, бирачи су слуге својих кортеша; кортеши опет служе оном који боље плати; и тако даље и тако даље. Све, дакле, на једно излази и зависи од случаја. Ја сам, на пример, данас случајно баш слуга, а министар је случајно министар, а сутра може случајно министар бити слуга, а ја случајно министар. Слуга сам понизан, кад бих ја био министар! Прво и прво бих се старао за потомство, то јест, дао бих се фотографисати да има спомен од мене; па онда бих се старао за своје ближње, то јест, позвао бих цело министарство на част; па онда бих се старао за остали народ, то јест, начинио бих нов закон о плаћању пореза; па онда бих се, богме, постарао и за себе, то јест, искао бих се да доñем у пензију, па бих лепо, мирно и спокојно живео и давао новац под интерес. Да, да, то би врло лепо било, кад би било; али пошто није, то, Јоване, мани се умствовања и гледај свога посла. Посла? — Ко би радио на такој врућини, и то одмах после ручка? (Гледа на сат). Тек је један и по сат. Господар спава, госпођа спава, госпођица по свој прилици, ако не пише љубавна писма, такође спава, дакле ћеш, Јоване, и ти спавати! (Приђе наслоњачи). Наслоњачо драга, у теби сам сањао више пута о лепшој будућности, у твоја ћу се наручја и сада да бацим. (Седне). Красна комоција овака једна наслоњача. Мора да су је слуге измислиле. Охо, та ја сам у новом капуту. Лепа штедљивост! Да на што је господаров шлафрок?! (Устаје, скида капут и облачи шлафрок). Штедљивост је круна свију осталих врлина, рекао је неки филозоф чије име по свој прилици никад нисам ни чуо. (Седне). Па сада збогом, свете, ја се с тобом праштам; али на кратко време, то јест, док господар по мене не зазвони. А, а! (Зева и заспи)


ДРУГА ПОЈАВА

ЕВИЦА и ЈОВАН


ЕВИЦА (ступи лагано у собу): Јован и то, по своме обичају, у наслоњачи и у братовљевом шлафроку. Сасвим добро, нећу га још пробудити. Прво да видимо шта Милан пише. (Извади писамце и чита). „Слатка моја Евице! Ја ћу доћи тачно у шест сати; али ако желиш да дођем пре, а ти ми јави, јер бих се и онако врло радо опростио једне несносне посете која ми је за после подне пријављена. Како стоји са нашим стварима? Хоће ли наша љубав још дуго остати несносна тајна? Ох, једва чекам да целом свету кажем да те неизмерно љубим. Твој Милан." (Пољуби писмо). Драги мој Милан, како ме воли, како је нестрашив. Ах! А зар ја нисам? Кад бих само смела да се брату исповедим! Већ сам толико пута наумила, па кад већ мислим готово је, а мени се тако нешто стегне овде (показује на грло) да нисам у стању ни речце изустити. А кад би ме брат запитао шта ми је, онда му кажем да ме боли глава, а он ме онда по сата саветује да се чувам од промаје, и да ми неке пилуле које морам да гутам ни крива ни дужна! До сада сам већ због Милана сто двадесет и седам пилула прогутала! Толико жртава није ваљда принела ни Јулија своме Ромеу! Али брзо да му одговорим. Чини ми се кад му пишем да се с њиме разговарам. (Приђе столу и пише писмо). „Драги мој! Твоје сам писмо примила и пољубила. Велиш да ћеш доћи у шест сати, а ако желим пре, да ти јавим. Дакако, што пре то боље! Тако ћеш се бар опростити несносне посете која те очекује. Моји још ништа не знају, зато наша љубав још мора остати тајна. Чувај се, молим те, да се како не одаш. Скорим до виñења. Твоја Евица." Тако, писмо је готово, а сада ћемо да пробудимо постиљон дамура! (Приђе Јовану), Јоване! (Јован хрче). Јоване море!

ЈОВАН: Не дрмајте ме!

ЕВИЦА: Шта је? Шта говориш?

ЈОВАН: Не дрмајте ме, велим, кад се фотографишем.

ЕВИЦА: Шта је? Фотографишеш?

ЈОВАН: Никад мира од навала депутација.

ЕВИЦА: Депутација?

ЈОВАН: Оставите вашу молбу овде, ја ћу већ видети.

ЕВИЦА: Море, Јоване, шта је теби? Зар ти још спаваш? (Дрма га).

ЈОВАН: Хе, министарска се столица јако љуља.

ЕВИЦА (дрма га): Устани кад ти кажем!

ЈОВАН: Одступам, дајте само пензију!

ЕВИЦА: Море, Јоване, зар ти још спаваш?

ЈОВАН (скочи): Спавам? Ја! Дакле то није у истини! О, што сте ме пробудили, госпођице, бар да сте само још мало причекали да добијем пензију за овај месец.

ЕВИЦА: Ово ћеш писмо предати господину Милану.

ЈОВАН: Разумем! (За себе). Кажем ја да није спавала.

ЕВИЦА: Али онако да нико не види.

ЈОВАН: Разумем!

ЕВИЦА: Ево ти писмо. (Пружи му писмо, а Јован узме писмо и пружи другу руку). Разумем! (Да му напитка). Али одмах да си предао, ствар је врло журна! (Оде).


ТРЕЋА ПОЈАВА

ЈОВАН


ЈОВАН: Разумем! (Гледа новац). Само шестак? Цена је јако пала! Код првог је писма била много већа поштарина. Х-ја! Каква поштарина, онаква и пошта. Ко мање плати, тај дуже чека. Да ја зажмурим, не бих ли како дошао до моје пензије (седне у наслоњачу), а писму ваљда неће шкодити ако се мало згреје у моме џепу. (Тури писмо у џеп од шлафрока). Дакле, да продужимо спавање. Где сам оно ... стао? ... (Почне дремати). Да... реч је била о пензији... Држим вас за реч ... господо ... за реч ... (Чује се звоно. — Јован ђипи). Господар!... (Чује се споља Видићев глас: „Јоване") Ево ме, ево! (Брзо скида шлафрок и обуче капут, а писмо остави у шлафроку — чује се опет: „Јоване".) Шта заповедате? Никад мира... (Чује се опет: „Та Јоване") од силних интерпелација! (Пође).


ЧЕТВРТА ПОЈАВА

ВИДИЋ и ЈОВАН


ВИДИЋ (ступи): Зар си ти глув? Морам ли ја десет пута викати? Шта си стао? Где је мој шлафрок? (Јован му дода — Видић га обуче.) Одлази! Па буди тачнији, ако желиш мене служити.

ЈОВАН (за себе): Служићеш и ти мене, само док се ја разболим! (Оде).


ПЕТА ПОЈАВА

ВИДИЋ, затим ДРАЖИЋ


ВИДИЋ (погледа на сат): Два сата и по. Спавао сам дакле читав сат. Баш добро овако мало продремати после ручка. Моја жена зацело још спава, идем да је пробудим. (Пође к вратима).

ДРАЖИЋ (с врата): Сервус, Васо!

ВИДИЋ: О, сервус, Лазо! (Рукују се). Које добро? Али де седи... Хоћеш једну цигару или волиш на лулу?

ДРАЖИЋ: Нећу ништа. Немам времена, морам одмах ићи. Дошао сам само да вам јавим да ће моја жена доћи к вама на после подне.

ВИДИЋ: Томе ће се моја Марија радовати. Идем одмах да јој кажем.

ДРАЖИЋ: Остани само овде. Кажи јој доцније. Имам нешто разговарати с тобом.

ВИДИЋ: Хо, хо! Па је ли што озбиљно?

ДРАЖИЋ: Сасвим озбиљно!... То јест, није баш тако озбиљно, ал' је ипак доста озбиљно.

ВИДИЋ: Лепо, ако те разумем, нек сам хуља!

ДРАЖИЋ: Слушај ... Јесмо ли овде сами?

ВИДИЋ (гледа испод стола): Сасвим сами. Пинч је отишао у другу собу.

ДРАЖИЋ: Теби је увек до лудорије. Слушај, докторе, ја бих те нешто молио.

ВИДИЋ: Прво, да то што ћеш ми рећи не кажем твојој жени.

ДРАЖИЋ: А, то се разуме!

ВИДИЋ: Друго, да то што ћеш ме молити одмах учиним.

ДРАЖИЋ: А, то се разуме!

ВИДИЋ: Треће, да ми у подобном случају на услузи стојиш.

ДРАЖИЋ: И то се разуме!

ВИДИЋ: Дакле знам већ шта је! (Вади буђелар). Изгубио си на фарблу, па хоћеш да ти узајмим новаца.

ДРАЖИЋ: Ни налик!

ВИДИЋ: Онда на шлагеру.

ДРАЖИЋ: Али ни налик, кажем ти, сасвим нешто друго.

ВИДИЋ: Онда не знам шта је.

ДРАЖИЋ: Да си ме слушао, већ би одавно знао.

ВИДИЋ: А ти говори, човече, говори! Не може човек да речи ишчупа из тебе.

ДРАЖИЋ: Лепо, још сам ја крив! Дакле слушај.

ВИДИЋ: Слушам.

ДРАЖИЋ: Теби је познато да сам ја још као нежењен...

ВИДИЋ: Дакле пре три месеца!

ДРАЖИЋ: Тако је!... имао неко мало познанство са госпођом Евицом.

ВИДИЋ: Хоћеш да рекнеш да си водио љубав.

ДРАЖИЋ: Познанство, љубав, како се узме. Дакле, то је било још као нежењен...

ВИДИЋ: Пре три месеца.

ДРАЖИЋ: Па добро, дакле пре три месеца.

ВИДИЋ: Кад си био још нежењен.

ДРАЖИЋ: Ал' хоћеш ли ме пустити до речи?

ВИДИЋ: Ћутим као мушица.

ДРАЖИЋ: Дакле, где смо заостали?

ВИДИЋ: Питао си ме, јесмо ли сами; рекох да јесмо.

ДРАЖИЋ: Добро дакле. Пре три месеца, још као нежењен, водио сам љубав са госпођом Евицом.

ВИДИЋ: Без знања њенога мужа?

ДРАЖИЋ: Ма наравно! Она ми је једаред и писала, онако као што се то већ пише.

ВИДИЋ: „Дражајши Лазо! Ја те љубим!...Ја те обожавам, моја љубав срце верност ... гроб ... смрт."

ДРАЖИЋ: Тако, тако, на ту форму!

ВИДИЋ: „Ти си моја нада, моја утеха, живот мој!"

ДРАЖИЋ: Отприлике тако. Ал' слушај ме даље. Дакле, где сам оно стао?

ВИДИЋ: Питао си ме јесмо л' сами... и ја...

ДРАЖИЋ (срдито): Та мани се лудорија! Дакле, мени је Евица једаред и писала. Х-ја! То је могло онда још бити — сада, богме, сад сам ожењен!

ВИДИЋ: Већ три месеца!

ДРАЖИЋ: Сада тако што не иде! А после, чини ми се да је њен муж нешто и приметио, па пази на сваки њен корак. Једном речи, сада престаје разговор.

ВИДИЋ: Добро, а ти почни што друго!

ДРАЖИЋ (срдито): Боже мој, не мислим ја наш разговор! — Дакле, где сам стао.

ВИДИЋ: Питао си ме ...

ДРАЖИЋ: Не, не, знам већ. Дакле, ономад сам био на беседи и, овамо онамо, у четворци рече ми Евица...

ВИДИЋ: „Господин Дражић, ви бисте ме ..."

ДРАЖИЋ: Да! — „Господин Дражић, ви бисте ме јако обвезали, кад бисте ми моје писмо вратили." — Ако вам могу тиме услугу учинити!

ВИДИЋ: Рекао си ти?

ДРАЖИЋ: Да! Ја ћу га одмах по пошти послати. — „Не, нипошто по пошти!"

ВИДИЋ: Рече она?

ДРАЖИЋ: Да! „Јер мој муж, од неког времена, сва моја писма отвара, већ, ако можете, онако испод руке." У том се фигура сврши, а цело вече затим не имадох прилике запитати је, како разуме она то испод руке. Мислио сам од то доба како да то учиним, док се најпосле нисам сетио тебе! Ти си њен кућевни лечник, је л'?

ВИДИЋ: Ја сам тако срећан!

ДРАЖИЋ: Дакле се нисам преварио! Па сада долазим са својом молбом. (Извади писмо). Ево, то је то писмо, и ја те молим, као свога пријатеља, да га предаш госпођи Евици.

ВИДИЋ: Ја?

ДРАЖИЋ: Ти, да! Кад отидеш њојзи, а ти ћеш јој лепо предати и казаћеш. Шта ћеш јој казати?

ВИДИЋ: Казаћу јој, ево господин Дражић шаље ваше љубавно писмо.

ДРАЖИЋ: Не, нипошто! Кажи јој да јој шаљем облигацију из њене парнице.

ВИДИЋ: Коју је изгубила!

ДРАЖИЋ: Како? Та ја сам јој добио парницу.

ВИДИЋ: Ону, или ову са овом облигацијом?

ДРАЖИЋ: Да, да, имаш право! — Дакле, молим те лепо, немој да заборавиш. Ја сад идем, имам још мало посла, па ћу доцније доћи, дотле ће и моја жена бити овде. Дакле, немој да заборавиш! Па молим те, запечати ово писмо у какву куверту. Ја нисам имао времена, управо бојао сам се да не опази — већ знаш ко.

ВИДИЋ: Немај бриге!

ДРАЖИЋ: Хвала ти, пријатељу! Уосталом, мислим да није нужно казати...

ВИДИЋ: Шта?

ДРАЖИЋ: Да моја жена не мора о томе ништа знати.

ВИДИЋ: А, то се разуме!

ДРАЖИЋ: Да се случајно не заговориш.

ВИДИЋ: Не старај се!

ДРАЖИЋ: Уосталом, ја ти у подобном случају стојим на услузи.

ВИДИЋ: Хвала лепо!

ДРАЖИЋ: Но, но — ми се мушки већ разумемо. А сад збогом! Гледај што пре, ја ћу доћи мало доцније. Збогом! Само пази да не опази моја жена! (Оде).

ВИДИЋ (говори са њим): Немај бриге!


ШЕСТА ПОЈАВА

ВИДИЋ


ВИДИЋ: Хм! Ко би то мислио! Лаза и госпоñа Евица! Да сам данас умро, не бих ни то знао! Хајд већ сад што му драго! (Гледа писмо). Колико уздисаја, колико заклетава и колико ортографичних погрешака нема у овом писму! Хоћу л' да га прочитам? — Нисам љубопитан! Знам напамет шаблоне по којима се пишу таква писма. Хајде, дакле, да га запечатимо печатом вечите заборавности. (Приђе столу и упали свећу и таман да запечати писмо, уђе Марија).


СЕДМА ПОЈАВА

ВИДИЋ и МАРИЈА


МАРИЈА: На здравље спавање, господине мужу! Јесмо ли се испавали?

ВИДИЋ (тргне се и тури писмо у џеп. — За себе): Моја жена!

МАРИЈА (за себе): Нешто је турио у џеп!

ВИДИЋ: Женице драга, јеси ли ти?

МАРИЈА: Мужу драги, а шта ти радиш?

ВИДИЋ: Ја?... Ја? ... Баш ништа!

МАРИЈА (за себе): Крије нешто од мене!

ВИДИЋ (за себе): Сав сам се збунио!

МАРИЈА: А шта ти гори свећа?

ВИДИЋ: Свећа? А где гори? Ха, ха, ха! То је баш смешно, кад на дану гори свећа.

МАРИЈА (за себе): Нешто се ушепртљио! (Наглас). Да ниси печатио писмо?

ВИДИЋ: Ко? Ја? — Боже сачувај! Упалио сам цигару.

МАРИЈА: Та ти не пушиш!

ВИДИЋ: Не пушим? — Имаш право! Ја сам на то сасвим заборавио.

МАРИЈА: Па да што си свећу упалио?

ВИДИЋ: Зашто? — А да, сад се сећам! Хтео сам да видим гори ли добро, јер су сада свеће тако рђаве, тако рђаве, да је то страхота и помислити.

МАРИЈА (за себе): Није ништа истина!

ВИДИЋ (за себе): Једва сам се једаред извукао!

МАРИЈА (за себе): Ја морам дознати шта је у ствари. (Наглас). Није нико био код тебе?

ВИДИЋ: Нико на свету! А, да, јесте, био је овде Дражић. Послала га његова жена да нам каже да ће доћи на после подне! Ха, ха, ха! Леп муж, тај сиромах Лаза!

МАРИЈА: Па шта ти је смешно на њему?

ВИДИЋ: Зар не видиш како га жена држи у корди? Сиромах Лаза, баш је под папучом!

МАРИЈА: То је знак да своју жену воли!

ВИДИЋ: Хоћеш да рекнеш, ваљда, да ја тебе не волим!...

МАРИЈА: То нисам рекла, ал' тек...

ВИДИЋ: Ал' тек би волела да сам и ја под папучом! Зар ти ниси срећна и задовољна?

МАРИЈА: Ја то нисам рекла, ал' тек.

ВИДИЋ: Па шта је, дакле, то ,,ал' тек"?

МАРИЈА: Ништа ... детињарије!

ВИДИЋ: Но, но, мора да је што у ствари! Дед' да видимо, хоћу ли погодити! (Приближи јој се и обгрливши је, гледа јој у очи). Треба ли нова хаљина? (Марија маше да не). Нов шешир? (Она маше да не). Би ли ишла на беседу? (Она маше да не). Дакле шта је?

МАРИЈА: Ништа, казала сам да није ништа! Ја сам срећна и задовољна, ал' тек бих волела...

ВИДИЋ: Но?

МАРИЈА: Да ниси ...

ВИДИЋ: Шта?

МАРИЈА: Лечник!

ВИДИЋ: Тако? А зашто то?

МАРИЈА: Зато што лечник иде да лечи!

ВИДИЋ: Да шта би ти волела да ради лечник?

МАРИЈА: Иде сваког да лечи!

ВИДИЋ: А да кога би ти хтела да лечи?

МАРИЈА: Ја бих хтела да само — мушке лечи.

ВИДИЋ: Тако? Сад смо, дакле, начисто; знамо где боли! Марија, погледај ми у очи, па реци истину: јеси ли ти на мене љубоморна? (Она спусти главу и ћути). Но? На среду са истином: јеси ли љубоморна? (Она маше главом да јесте). Дакле, јесмо! Ту лежи оно „али"! А зашто смо љубоморни, то не знамо ни сами, или ћеш можда рећи зато што ме волиш? (Озбиљно). Драга моја Марија, основи праве, искрене љубави, то су поштовање и поверење. То су два стуба на којима лежи права љубав и што су ти ступци виши, то је и љубав узвишенија. Па, као што не сумњам да ме љубиш и поштујеш, то треба и да имаш поверења у мене, а тиме чиниш срећним и мене и себе, јер је женска онда најсрећнија кад уме другога да усрећи. А знаш ли шта је љубомора? — Љубомора је глас неповерења, а неповерење је црвић који, што већи бива, тим већу јаму копа у поштовању. А нестане ли поштовања и настане ли неповерење, нестане и љубави. Па сад реци, Марија, јеси ли љубоморна на мене?

МАРИЈА (живо): Не, нисам и никада нећу бити!

ВИДИЋ: Онда је све добро! Мир је учињен! Још ћемо само да га потврдимо печатом! (Пољуби је, утом улети Јован).


ОСМА ПОЈАВА

ЈОВАН и пређашњи


ЈОВАН (с врата): Један човек моли да одмах доñете једној болесници.

ВИДИЋ: Ко је болестан?

ЈОВАН: Једна госпођа.

МАРИЈА (нагло): Како се зове?

ЈОВАН: Не знам, није ми казао име.

ВИДИЋ: Ево ме одмах! Марија, дај ми брзо мој капут и шешир!

МАРИЈА (донесе и обуче му га): Зашто га ниси питао? — Увек треба да питаш како се зову болесници.

ЈОВАН: Разумем!

ВИДИЋ: Збогом, дете моје! (Јовану). Хајдемо. (Оду).


ДЕВЕТА ПОЈАВА

МАРИЈА


МАРИЈА: Опет је морала женска да се разболи! Зашто не мушки? Ја не знам има ли сваки доктор толико пацијенткиња, или је то случај само баш код мог мужа! Свака зове њега, као да нема других доктора у вароши! Охо, ја сам канда опет почела бити љубоморна? Не, то не сме бити, то није лепо од вас, драга Марија! Ваш муж вас заиста искрено воли, све вам чини, и више него што би требало. Ви сте, драга Марија, једно неблагодарно створење! Да, да, ја сам тако срећна, тако задовољна! (Замисли се). Само да ми је знати, шта је турио у џеп? Па зашто не бих знала, нисам ли ја његова жена? Муж ништа не треба да таји од своје жене, то би био знак неповерења, а баш је сам казао да је поверење основ праве љубави. (Узме шлафрок и турив руку у џеп, извади писмо). Једно писмо и то без адресе? Шта може бити у њему? Је ли то лепо да га ја отворим? Сад већ морам, не била га извадити! (Отвори га и чита). „Драги мој! Твоје сам писмо примила и пољубила. Велиш да ћеш доћи у шест сати, а ако желим пре, да ти јавим. Дакако, што пре то боље! Тако ћеш се бар опростити несносне посете која те очекује. Моји још ништа не знају, зато наша љубав мора остати тајна. Чувај се, молим те, да се како не одаш. Скорим довиђења. Твоја Евица." Евица! Дакле љубавно писмо од Евице, на њега, мога мужа! Срамота, по сто пута срамота! Мој муж, дакле, мене вара, мене, своју жену која га тако воли! Мој муж, дакле, са другом љубав проводи? Је л' то поштовање? Је л' то поверење? Несносне посете! Њему је несносно кад је у својој кући, са својом женом? Не, то не могу преживети, то је смртни удар за мене! (Падне на канабе и јеца).


ДЕСЕТА ПОЈАВА

МАРИЈА и СОФИЈА


СОФИЈА (улазећи): Добар дан, Марија! Већ сам двапут куцала, па ми се нико не одзива. Али шта видим, твоје су очи пуне суза? (Марија ћути). Шта је? Говори, шта се збило?

МАРИЈА: Ах, ја сам врло несрећна!

СОФИЈА: Ти несрећна! А, зашто то? (Скине шешир и мантил).

МАРИЈА: Зашто? Зато... што су мужеви неверни, издајице, нису вредни да живе!

СОФИЈА: Који мушки, ваљда нису сви?

МАРИЈА: Шта ја знам за друге; ја знам само за свога мужа!

СОФИЈА: Твој муж неверан? То не може бити!

МАРИЈА (пружи јој писмо): Ево, ево читај! Мој муж стоји у љубавној кореспонденцији са госпођом Евицом! Та то је срамно!

СОФИЈА (прегледа писмо): Нечувено!

МАРИЈА: Мене издати?!

СОФИЈА: Тако лепу женицу!

МАРИЈА: И другу волети!

СОФИЈА: Тако матору вештицу!

МАРИЈА: А овамо се претварати да ме љуби!

СОФИЈА: И ти си, сиротица, веровала!

МАРИЈА (срдито): Нећу да знам више за њега!

СОФИЈА: Треба да се раставиш! (Удари у смех).

МАРИЈА: Ти се смејеш? (Софија се смеје даље). Теби је моја несрећа смешна?

СОФИЈА: Драга Марија, опрости, ал' се морам смејати кад те видим тако жалосну због једне маленкости.

МАРИЈА: То је код тебе маленкост?

СОФИЈА: Маленкост — лудорија, како хоћеш!

МАРИЈА: Ја те не разумем!

СОФИЈА: Ко би се још због тога једио!

МАРИЈА: Зар то није доста, кад мој муж мене вара и с другом љубав проводи?

СОФИЈА: То је само знак томе да у његовом срцу има места за две.

МАРИЈА: Ал' то не сме бити!

СОФИЈА: Ал' то ипак бива.

МАРИЈА: Дакле да се задовољим!

СОФИЈА: То ради свака паметна жена.

МАРИЈА: Лепа начела!

СОФИЈА: Нису лепа, ал' су корисна. Већ ме слушај. Кажи ти твоме мужу: „Јеси ли чуо, остави се ти Евице, доста сам ти и ја на врату!" Ако је твој муж паметан, он ће увидети па ће се оканити Евице; ако није, онда је бадава плач и јадиковање.

МАРИЈА: Морам рећи да ме твоје речи нису утешиле. Још сам несрећнија него што сам била!

СОФИЈА: Умирићеш се док поужинамо. Збиља, јеси ли приправила ужину? Да, ти немаш сада чувства за што друго! Мисли су ти сасвим обузете љубавним писмом госпоñе Евице. Ал' ја, богме, ја сам мање сентиментална, а више гладна.

МАРИЈА: Имаш право, ја сам на кафу и заборавила! (Зазвони и Јован уђе). Постави и донеси кафу. (Јован постави и оде).

СОФИЈА: Тако! Ко би се једио на мушке! Нису вредни да човек због њих поквари апетит. Па онда — што се ми више једимо, то се они боље смеју; штавише, онда се највише поносе кад им пребацујемо да су неверни и нестални. Кад их човек гледа како се разбацују, мислио би све су женске очарали, а овамо не могу ни са једном да изађу на крај. Па онда да се још једимо: Охо, слатки моји, можете чекати док се ја разједим! (Јован унесе кафу). Кафа је ту! Хоћеш мало шећера, Марија?

МАРИЈА: Ја нећу ништа!

СОФИЈА: Зар горку кафу?

МАРИЈА: Никакву! Немам глади!

СОФИЈА: Богме немаш право! Како је леп скоруп, па тек овај куглоф! Марија, ја ти кажем, овај ти је кутлоф испао за руком.


ЈЕДАНАЕСТА ПОЈАВА

ДРАЖИЋ и пређашњи


ДРАЖИЋ (улази): Добар дан милостива! — А гле, моје жене, већ је овде.

СОФИЈА: И то има већ скоро по сата.

ДРАЖИЋ: Задржао сам се мало. Васа није код куће?

МАРИЈА (с подсмехом): О, он има врло важна посла. Једна се госпа на смрт разболела!

ДРАЖИЋ: Ви то тако рекосте, као да ништа не верујете!

МАРИЈА (с подсмехом): Ја све верујем, ја сам врло добра душа, мене је врло лако уверити!

ДРАЖИЋ: Милостива, ви ми изгледате раздражени! Смем ли запитати за узрок?

СОФИЈА: Маленкост — Једно љубавно писмо!

ДРАЖИЋ: Љубавно писмо? (За себе). Шта чујем у зао час!

СОФИЈА: Марија нашла једно љубавно писмо!

ДРАЖИЋ: Е, да! (За себе). Језа ме пролази!

СОФИЈА: Где си га, богати, нашла?

МАРИЈА: У шлафроку свога мужа.

ДРАЖИЋ (за себе): Сад ме већ хвата грозница, јер нема сумње да је то моје писмо!

СОФИЈА: Представи себи, нека госпоñа Евица!

ДРАЖИЋ: Никад нисам чуо за то име! (За себе). Како хладнокрвно говори, мислио би човек да не зна ништа! О женске!

СОФИЈА: Бацила се у љубавну кореспонденцију са господином.

ДРАЖИЋ (за себе): Сад ће се свалити гром!

СОФИЈА (лагано): Видећемо.

ДРАЖИЋ (за себе): Шта чујем?

СОФИЈА: По свој прилици да је господин Видић са госпоñом Евицом кореспондовао.

МАРИЈА: О зацело, зацело!

ДРАЖИЋ (за себе): Они дакле држе да је Видић! (Прсне у смех).

МАРИЈА (Заједно): Ви се смејете?

СОФИЈА (Заједно): Ти се смејеш?

ДРАЖИЋ (за себе); А да! (Снужди се уједаред). Ја? — Боже сачувај, ствар баш није нимало смешна!

МАРИЈА: Је л' те да није?

СОФИЈА: О, напротив, врло!

ДРАЖИЋ: Ја држим да муж треба само своју жену да љуби, особито такву, као што сте ви, милостива!

МАРИЈА: То сам и ја мислила!

СОФИЈА: Ја то баш не држим за Свето писмо.

ДРАЖИЋ: Само за своју жену да живи!

МАРИЈА: Тако сам и ја мислила!

СОФИЈА: Хм, хм!

ДРАЖИЋ: А не да своју жену вара! Заиста морам рећи да Васа нема срца!

МАРИЈА: Је л' те да нема? Ви зацело не бисте тако што учинили?

ДРАЖИЋ: А, боже ме сачувај! (За себе). Само сада да добро прођем!

СОФИЈА: Па баш и да учини!

МАРИЈА: Вама је ваша жена најмилија, је л' те?

ДРАЖИЋ: Какво питање? — Нема сумње!

СОФИЈА: Па баш да и није!

МАРИЈА: Ал' мој муж, он не мари за мене! Ја га нисам у стању усрећити, он је — једна издајица!

ДРАЖИЋ: Лола, милостива, права лола!

МАРИЈА: Он је неверник!

ДРАЖИЋ: Бекрија је! Срам га било! Ја му своје пријатељство отказујем! Могао би ме још покварити! (За себе). Сад моја жена ужива!

СОФИЈА: Тако га осућивати због једне маленкости! Немате право.

ДРАЖИЋ: Али, жено!

СОФИЈА: Нема ту „али"; немате право! Сви сте ви мушки једнаки! Ниси ни ти бољи, па се зато не жестим ни најмање!

ДРАЖИЋ: Ти дакле мислиш ...

СОФИЈА: Из тебе, Марија, говори љубомора, а из тебе завист, то је све! Треба бити хладнокрван као ја! Ал' шта ћемо кад је то мало њима дато! Ал' ево иде неко.

МАРИЈА (слуша): То је он!

ДРАЖИЋ: Он? (За себе). Сад ће бити комедије! (Наглас). Жено, да ми идемо кући, знаш како је ... Кућевни призори!

МАРИЈА: Не, не, останите овде, ја вас молим!

ДРАЖИЋ: О, не, то никако! У оваквом је тренутку свако присуство непријатно. Жено, хајдмо кући.

МАРИЈА: Ја вас молим, останите да будете сведок моје несреће и његове лажљиве љубави!

ДРАЖИЋ: Ал' ја ко мислим...

СОФИЈА: Но, сад већ останимо кад нас моли.

ДРАЖИЋ (за себе): Еј, Лазо, сад си, канда, долијао!


ДВАНАЕСТА ПОЈАВА

ВИДИЋ и пређашњи


ВИДИЋ (ступи): Добар дан! Добро нам дошли! — Извините ме што нисам код куће био, ал' дужност је пре свега!

МАРИЈА (за себе): Дужност је пре свега своју жену љубити!

ВИДИЋ (приступи Дражићу): Здраво, Лазо, јеси л' одавно већ овде?

ДРАЖИЋ (хладно): Доста сам рано дошао. Не бисте ли ми, можда, ви умели растумачити мислио би човек да се срдиш на мене! А моја женица, шта ми она ради?

МАРИЈА (за себе): Како је сладак — змија једна!

ВИДИЋ: Но, Марија, зар ти немаш речи за свога мужа?

МАРИЈА (срдито): Немам!

ДРАЖИЋ (за себе): Почиње севати! Ја бих тако волео ићи кући!

ВИДИЋ (зачуђено): Шта је то? — Лаза је хладан, моја жена срдита? (Окрене се Софији). Не бисте ли ми, можда, ви? умели растумачити овај чудновати појав?

СОФИЈА: Заиста, ја не знам да ли сам баш ја за то позвана!

МАРИЈА: Реци му слободно. Молим те, реци му! Ја и тако не могу од... од ... од једа!

ДРАЖИЋ: А не, нипошто, Софија! То се тебе и мене ништа не тиче! Већ слушај ти мене, хајдмо кући!

ВИДИЋ (срдито): Сад ми је већ доста, ил' ми реците шта је ил' ја идем од куће!

СОФИЈА: Па ништа, бога вам, маленкост... једно љубавно писмо!

ДРАЖИЋ: Већ видећеш какво... доцније.. - други пут! Жено, хајдмо кући!

МАРИЈА: Како се чини невешт, то је већ сувише!

ВИДИЋ: До сто врага, шта је сувише?

МАРИЈА: Ти мислиш да ми ништа не знамо!

ВИДИЋ: Шта знате?

СОФИЈА: Дакле да вам ја кажем. Тајна са љубавним писмом од госпође Евице откривена је!

ВИДИЋ: Шта? (Удари у смех).

МАРИЈА: Он се смеје!

ДРАЖИЋ (за себе): Еј, наопако, еј, наопако! (Наглас). Жено, хајдмо кући!

ВИДИЋ (смеје се једнако): Ја ... нисам... крив. Жао ми је... сасвим сам заборавио.

МАРИЈА: Наравно! Такве се ствари не држе у шлафроку!

ВИДИЋ (смеје се): Да, да, у шлафроку! — Тамо сам га и заборавио! Ха, ха, ха!

ДРАЖИЋ (за себе): Еј, наопако! (Наглас). Жено, хајдмо кући!

МАРИЈА: И ти не осећаш никаквог кајања? Немаш никог да молиш за опроштење?

ВИДИЋ (умири се): Истина је! (Приступи Дражићу и пружи му руку). Драги пријатељу, опрости. Моја је заборавност свему крива!

ДРАЖИЋ (отима се): Шта! Ја да ти опростим? Ја ти немам шта опраштати!

ВИДИЋ: Знам ја већ! После ћу и твоју жену молити, али тек морам прво тебе!

МАРИЈА: Шта то значи?

СОФИЈА: (Заједно): Шта то значи?

ВИДИЋ: Знаш, како су ме онако брзо одазвали, сасвим сам заборавио на писмо.

ДРАЖИЋ: Какво писмо? Ја не знам ни за какво писмо!

ВИДИЋ: Та забога, човече, шта кријеш, кад се већ све зна! Ниси ли ти био данас после ручка код мене?

МАРИЈА и СОФИЈА (Заједно): Па онда?

ВИДИЋ: Па ниси ми ти предао оно несрећно писмо да га предам госпођи Евици, јер нећеш више да имаш посла с њоме?

МАРИЈА: Дакле то није твоје писмо?

ВИДИЋ: Дакако да није.

СОФИЈА: И то је писмо мога мужа!

ВИДИЋ: Дакако да је.

МАРИЈА: Требало је, дакле, ти само да га предаш?

ВИДИЋ: Та, дакако?

СОФИЈА: Па сте га заборавили у шлафроку?

ВИДИЋ: Та дакако! Требало је прво да га запечатим, па је на то ушла моја жена и ја га онда сакријем у џеп!

МАРИЈА (падне Видићу око врата): Слатки мој Васо, како сам неправедна била!

СОФИЈА (на Дражића): Виле ушле у тебе, дакле то су твоја писма?

ДРАЖИЋ (погледа на небо): Господе, у твоје руке предајем дух свој!

СОФИЈА: Одговарај! Шта ћутиш, варалицо, издајицо, неверниче, зликовче! Је л' то за једног ожењеног човека који има тако добру жену? Зар се тако држи заклетва верности коју си ми пред олтаром учинио?!

МАРИЈА (која је међутим к себи дошла, смешећи се): Маленкост — лудорија! Ко би се још због тога једио!

СОФИЈА: Шта? Зар то није доста да мој муж мене вара и да с другом проводи љубав!

МАРИЈА: То је само знак да у његовом срцу има места за две!

СОФИЈА: А то не сме бити!

МАРИЈА: Али то ипак бива!

СОФИЈА: Заиста лепа начела!

МАРИЈА: Нису лепа али истинита! Видиш, Софија, ја бих на твоме месту рекла: „Јеси ли чуо, Лазо, остави се ти Евице, доста сам ти и ја на врату."

СОФИЈА: Ја сам најнесрећнија жена на свету! (Плаче).

МАРИЈА: Умирићеш се док те прође прва ватра! (Седне за сто). Хоћеш мало кафе? Куглоф је да не може бољи бити!

СОФИЈА: Нећу ништа! Хоћу да идем! Куда? То не знам, ал' тек идем у свет, доврага, у пакао! (Падне на канапе и плаче).

МАРИЈА: Ко би се једио за мушке? Нису вредни да човек због њих поквари апетит. Па онда што се ми више једимо, то се они све више смеју; штавише, поносе се кад им човек пребаци да су нестални и неверни. Није ли тако, драга Софија?

СОФИЈА (уједаред ђипи, па Лази): Сад таки да си ми рекао: ко је та Евица?

ДРАЖИЋ (за себе): Почиње испит! (Наглас). Евица! Никада нисам ни чуо за њу! Јеси ли ти, можда, Васо брате!

СОФИЈА: Тебе ја питам, тебе! Говори! Откуда ти ово писмо?

ДРАЖИЋ: То писмо! Откуда мени то писмо? А да, то писмо, представи себи само, то сам писмо ја нашао! Да, да, сасвим се добро оећам.. „ Ја сам то писмо нашао.

ВИДИЋ (за себе): Лаже красота!

СОФИЈА: Нашао? А где си га нашао?

ДРАЖИЋ: Где? Чекај, молим те! Где сам ја то писмо нашао?

ВИДИЋ (за себе): И ја сам љубопитан!

ДРАЖИЋ: Да, нашао сам га кад сам ишао Васи да му јавим да ћеш доћи после подне у посету, као што си ми била рекла да јавим, да не би госпођа Марија куд год на друго место отишла, што сам и учинио. Ето нека каже Васа.

СОФИЈА: Писмо, писмо, где си писмо нашао?

ДРАЖИЋ (уплашено): Нашао сам га... нашао сам га ... ту.

СОФИЈА: Ту?

ДРАЖИЋ: Ту!

СОФИЈА: У овој соби?

ДРАЖИЋ: Да, у овој соби!

ВИДИЋ (за себе): Тај лаже!

СОФИЈА: Дакле, то није твоје писмо?

ДРАЖИЋ: Моје? Но то би лепо било, то је увреда за мене!

СОФИЈА: А откуда да се писмо у шлафроку нађе?

ДРАЖИЋ: У шлафроку? (За себе). Шта ћу сада да кажем? (Наглас). У шлафроку се отуда нашло што га је Васа у шлафрок турио. Ето нека каже Васа.

СОФИЈА: А откуда писмо у господина Видића кад си га ти нашао?

ДРАЖИЋ: Откуда? Та, забога, ја сам писмо нашао па сам га предао Васи.

СОФИЈА: Тако? А зашто баш њему?

ЦРАЖИЋ: Што се њега тиче!

ВИДИЋ: Мене? Охо, Лазо!

ДРАЖИЋ: То јест, не толико тебе... колико... колико .. Ко је оно потписан на писму?

СОФИЈА: На писму је потписана Евица.

ДРАЖИЋ: Дакле се Евице тиче.

СВИ: Евице?

ДРАЖИЋ: Да Евице!

ВИДИЋ: Моје сестре?

МАРИЈА: Моје заовице?

ДРАЖИЋ (за себе): Красна мисао! (Наглас). Та дакако! Не зове ли се она Евица?

СВИ: Тако је!

ДРАЖИЋ: Појмите ли, дакле, сад целу ствар? Ја сам нашао једно писмо овде у соби. Потписана Евица! Писмо љубавно! Брат јој најближи! Комедија, скандал, плач, сузе, ето како се писмо нашло у шлафроку? (За себе). Хвала богу, кад сам се извукао!

ВИДИЋ (за себе): Овај уме да лаже!

СОФИЈА: Драги мужу, онда опрости! Ствар онда сасвим друкчије изгледа! Дакако, могла сам се одмах сетити, али ко би помислио — Евица! Хоћеш ли ми опростити?

ДРАЖИЋ: Управо не би требало, ниси заслужила, али ја сам добар човек, па не могу да се на тебе расрдим. (Приђе јој).

МАРИЈА: Евица да пише љубавна писма, то не може бити! Она је тако млада, мирна, ни с ким нема познанства, осим са господином Миланом, а с њиме, кад овамо дође, ни две речи не проговори. Не, то не може бити! Уосталом, можемо је запитати. Да пошљемо по њу.

ДРАЖИЋ: То никако! Ја то не могу допустити! Стидљива млада девојка, па да се пред нама исповеда! То не иде! Већ кад будете насамо с њоме, онда је можете запитати; али пред нама свима, нипошто! (За себе). Само би ми још то требало! (Наглас). Жено, хајдмо кући.

МАРИЈА: Ево је где долази као наручена.

ДРАЖИЋ (за себе): Долази? Пропао сам!


ТРИНАЕСТА ПОЈАВА

ЕВИЦА и пређашњи

ЕВИЦА: Клањам се! (Софији) Љубим руку, милостива! Нисам ни знала да сте овде, иначе бих раније оставила посао. (Гледа на сат. — За себе). Већ је пет сати и по, а њега још нема.

СОФИЈА: Драга Евице, још увек сте доста рано дошли.

ЕВИЦА: То ми је мило, јер то је знак да ћете дуже остати.

ДРАЖИЋ: Варате се, госпођице, јер одмах идемо кући! Није ли тако, женице драга?

СОФИЈА: Видећемо; то зависи од Евице!

ЕВИЦА: Од мене? То ћете још дуго овде остати.

ДРАЖИЋ (за себе): Збогом, надо!

МАРИЈА: Ко зна!

ЕВИЦА: Ја знам, драга снахо, јер ми је друштво милостиве госпе свагда пријатно било.

МАРИЈА: Хм! хм! А шта ти је још пријатно?

ЕВИЦА: Какво питање! Има толико пријатних ствари, да би тешко било све набрајати. (За себе). Још га нема!

МАРИЈА: На пример — љубав.

ЕВИЦА: За љубав не знам да ли је пријатна. (За себе). Шта ће то да значи?

МАРИЈА: Ипак бих рекла да знаш! Евице, погледај ми у очи!

ЕВИЦА: Али, снахо!

МАРИЈА: Реци ми истину, јеси ли ти кадгод у твоме веку писала писмо?

ЕВИЦА: Дакако! Брату кад сам била у васпиталишту, па онда својим другарицама, па онда кад сам учитељици честитала Нову годину, имендан.

МАРИЈА: Али осим тога, онако друго писмо.

ЕВИЦА: Друго? (За себе). Сва стрепим!

МАРИЈА: Да, друго, што но кажу љубавно писмо.

ЕВИЦА: Драга снахо, какво питање!

МАРИЈА: На пример — ово писмо! (Покаже писмо).

ЕВИЦА (за себе): Пропала сам!

МАРИЈА: Ти си збуњена, ти ништа не говориш?

ЕВИЦА: Драга снахо .. то писмо, истина је... ја сам писала... али само ради вежбања у стилизацији, јер је наша учитељка рекла да се увек ваља вежбати у писању писама.

ДРАЖИЋ (за себе): Шта је то сад? Ова признаје!

ВИДИЋ: Сад већ нисам доста паметан!

МАРИЈА: Тако! Дакле га ниси никоме писала?

ЕВИЦА: Никоме! (За себе). Боже, чисто ми је зло!

МАРИЈА: Ниси ни у кога заљубљена?

ЕВИЦА: Али, драга снахо!

МАРИЈА: И нико у тебе?

ЕВИЦА: Какве мисли!

МАРИЈА: Е добро, одмах ћемо видети писмо. (Узме и чита писмо). „Драги мој! Пишеш ми да ћеш доћи у шест сати" и тако даље. „А ако желиш пре да ти јавим" и тако даље. (Говори). Ово се писмо, као што се чини, изгубило. Дакле није ништа јављено, и по томе ће се доћи тачно у шест сати. (Погледа на сат). Још само два минута, па ће бити шест.

ЕВИЦА (за себе): Пропала сам!

МАРИЈА: Ако нико не дође, онда имаш ти право, али ако напротив (сат избија. — Марија броји). Један.. два ... три ... четири ... пет ... шест!


ЧЕТРНАЕСТА ПОЈАВА

МИЛАН, ЈОВАН и пређашњи


МИЛАН: Слуга сам понизан! (Сви у смех. — Евица плаче. — За себе). Сви се смеју, а Евица плаче! Шта ће то да значи? (Наглас). Извините моју смелост! Прошавши случајно поред куће, чујем сладак смех те сам узео слободу доћи на који тренутак. (Јован му прихвата штап и шешир — а све нешто тражи по патосу).

СВИ (смеју се): Случајно!

МИЛАН: Да, случајно, и сада благосиљам случај који ме је довео у овако весело друштво. Али ви, госпођице, ви се канда не смејете? Смем ли питати за узрок? ... (Евица ћути). Опростите, али ја нисам у стању да растумачим што може бити повод овоме целоме појаву.

ВИДИЋ: Драги мој Милане, целом је појаву повод једна маленкост, а то је једно писамце.

ЈОВАН (за себе): Писамце!

ВИДИЋ: Које се случајно изгубило, и које се случајно и нашло.

ЈОВАН: Дакле нашло се? А ја сам га толико тражио!

ВИДИЋ: Шта је? Шта булазниш?

ЈОВАН: Опростите, господине, али ја сам једно писмо изгубио, па га ево тражим већ четири сата.

СВИ: Писмо?

ЈОВАН: Да, писмо које сам добио да предам господину Милану, али од кога, то нећу казати.

СВИ (смеју се)

МИЛАН (за себе): Све се зна!

ЈОВАН: Па онда сам то писмо добио баш кад сам спавао и тако сам га турио у џеп од шлафрока...

ВИДИЋ: Од шлафрока?

ЈОВАН: Опростите, господине, али ја кад год спавам у наслоњачи...

МАРИЈА: У наслоњачи?

ЈОВАН: Онда увек обучем господинов шлафрок да не покварим либерије.

МАРИЈА: Сад је, дакле, све јасно!

СОФИЈА: Сад и ја све разумем!

ВИДИЋ (за себе): Ја сада тек не разумем ништа! А ти? (Пита Лазу).

ДРАЖИЋ: Ни речи, јер је оно заиста Евичино писмо, али где је моје?

МАРИЈА: Драги мој Васо, шала је добро измишљена, ја ћу је добро упамтити! Она ме је занавек излечила од љубоморе!

СОФИЈА: Тако исто и мене, драги мој Лазо! Него што се ти знаш претварати!

ВИДИЋ: Но, хвала богу, кад сте се једаред уверили о верности ваших мужева! Сада ми, ваљда, жено, нећеш више визитирати шлафрок?

МАРИЈА: Никад више.

ВИДИЋ: А ти га дај овамо, и онако сам се од овога чуда сав угрејао!

МАРИЈА: Ево, драги Васо! (Донесе му шлафрок).

ВИДИЋ (примајући шлафрок, Лази): Хуља био, ако од целога штогод разумем, јер ја се сасвим добро сећам да сам твоје писмо турио у џеп од шлафрока, и то, ако се не варам, баш у десни џеп (тури руку у џеп), ево овде! (Продере се). Шта је то, та ево писма!

ДРАЖИЋ (истргне му писмо из руке): Ћути, ако знаш шта је бог!

МАРИЈА (смеје се): Можете слободно!

СОФИЈА (смеје се): Нећете нас лако преварити!

ВИДИЋ: Онда је све у реду!

МАРИЈА: А шта ћемо са осуñенима? (Показује на Милана и Евицу).

ВИДИЋ: Они ће се узети, јер то мора бити при крају сваке шаљиве игре!


ЗАВЕСА ПАДА


Извори[уреди]

  • Коста Трифковић, Комедије и драмолети, Српска књижевност, Драма. књ.6. Нолит, 1987.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Коста Трифковић, умро 1875, пре 145 година.