Јунаштво Старине Новака
Вино пије Старина Новаче
У пространу гору Романију
Са својијем братом Радивојем,
Служи вино Новаковић Грујо.
Кад с’ јунаци вина напојише,
Онда вели дели-Радивоје:
"Ђе гођ који мејдан задобисмо,
"Свак бесједи: задоби Новаче,
"Не задоби дели-Радивоје.
"То ја, брате, трпљети не могу.
"Но изљези мени на мејдана,
"Да видимо, брате од матере,
"Ко је бољи јунак на мејдану."
А бесједи Старина Новаче:
"О мој брате, дели-Радивоје,
"Изашо би тебе на мејдана,
"Ал’ од Бога велика греота
"Да брат брату на мејдан изађе,
"А од људи покор и срамота.
"Но сам чуо Дрину валовиту,
"Покрај Дрине Звијезду планину
"У Србији земљи поноситој,
"На планини несито језеро,
"У језеру троглава аждаја,
"Она ждере коње оседлане
"И јунаке младе оружане.
"Да идемо, брате Радивоје,
"Да чекамо неситу аждају,
"А у земљу ноге закопамо,
"Закопамо ноге до кољена,
"Како, брате, побјећ’ не моремо
"Крај језера до воде студене."
То рекоше, на ноге скочише,
Пријеђоше брда и долине,
Док дођоше Дрини валовитој,
Пријеђоше Дрину воду ладну
На Звијезду високу планину.
Кад дођоше до језера тија,
Код језера ноге укопаше,
Укопаше ноге до кољена,
А Грујица стоји иза леђа,
Па чикнуше неситу аждају.
Када зачу несита аждаја,
Љуто жвижди несита аждаја,
Сво језеро собом замутила,
Помоли се сила стрековита.
Кад је виђе дели-Радивоје,
Он не гледа да чека аждају,
Него вади ноге обадвије,
Па побјеже у гору зелену,
И за њиме дијете Грујица.
На Новака удари аждаја,
Дочека је Старина Новаче,
Па је наглом сабљом ударио,
Сломи сабљу на две половине,
А аждаја увати Новака
По довату и свилен’ појасу.
Новак виче дијете Грујицу:
"Ђе си, сине, дијете Грујица,
"Прождрије ме несита аждаја,
"Увати ме, сине, по појасу,
"Но ми тури твоју сабљу наглу."
Поврати се дијете Грујица,
Вади сабљу, тура је Новаку,
Момак тура, добро не дотура,
Прије сабљу вода уграбила.
Опет виче Старина Новаче:
"Мили сине, дијете Грујица,
"Баци стара мача зеленога,
"Увати ме несита аждаја,
"Увати ме, сине, до пазуха."
Грујо тура мача зеленога,
Уграби га Старина Новаче,
Па удара неситу аждају,
Док јој двије осијече главе.
Сад да видиш муке и невоље,
Ону трећу посјећи не може,
Јербо га је тврдо уватила
По довату и свилен’ појасу,
У чељусти рухо замотано,
Не море је погубит’ Новаче,
Него пара неситу аждају,
У зло доба одс’јече јој главу.
Оће Новак, весела му мајка,
Њему мајка, а мене дружина,
Који писо о том добро знаде,
Јоште ближе он кућу имаде
Код Звијезде високе планине,
Све по њојзи дивокозе скачу,
Ту језеро и сада имаде.
