Јунаштво Љутице Богдана
Коња кује Љутица Богдане,
Коња кује, своју мајку куне
Што му није брата породила,
Или брата, или милу секу.
„Да си мени брата породила; 5
Брат би мени коња подржао,
Сека би ми чавле додавала."
Проговара остарјела мајка:
„О мој сине, Љутица Богдане!
Ја сам теби брата породила, 10
Ја сам теби секу породила;
Кад се била на Сријему војска,
Турци су ти кулу поробили,
Стара баба твога погубили,
А стару ти мајку потиснули, 15
Милутина брата погубили,
Милу секу они заробили.“
То вријеме дуго не трајало,
Док ето ти књиге књигоноше;
Носи књигу у десници руци 20
Старици се приближио руци,
Па јој даде ситну књигу малу.
Прими књигу остарјела мајка,
Распучила, па је проучила.
Књига бјеше миле шћери њене, 25
Миле шћери, китне Анђелије,
И у књизи ’вако укитила:
„О старице, мила моја мајко!
Да ти знадеш, како Турчин љуби
Ти би својв дворе оставила, 30
Душмана би мене избавила."
Кад то виђе остарјела мајка,
Она проли сузе низ образе.
За том књигом другу накитила,
Овако је у њој укитила: 35
„Шћери моја, китна Анђелијо!
Душмана би тебе избавила,
Ал’ не смијем, ода сина мога;
Мога сина, Љутице Богдана,
Мога сина, а твојега брата. 40
Кад би знао Љутица Богдане,
Он би мене живу распорио;
А свез’о ме коњма за репове."
Кад је дошла књига Анђелији,
Књигу штије, грозне сузе лије 45
Па је другу она накитила,
И у књиги ’вако укитила:
„Пошљи мени брата у Првиће,
Ја ћу њега ласно погубити."
Кад је старој књига долазила, 50
Распучпла, па је отворила,
А кад виђе шта јој књига каже,
Она зове мила свога сина;
Мила сина — Љутицу Богдана.
„О мој сине Љутица Богдане! 55
Ето нама ситне књиге мале;
Ситне књиге миле секе твоје,
Миле секе, китне Анђелије.
Тебе зове сека у Првиће,
Од како смо с’, каже, удомили, 60
Нико није дошо у Првиће.“
Сада зове тебе у Првиће,
Кад то зачу Љутица Богдане,
Проговара Љутица Богдане:
„Како ћу јој отић’ у Првиће, 65
Са зетом се трипут састануо,
Сва три иута, ја се завадно?“ —
Проговара остарјела мајка:
„О мој сине, Љутица Богдане!
Твоја сека јесте милостива; 70
Са зетом ће тебе помирити."
Проговара Љутица Богдане:
„Скувај мени лаке брашљенице,
А пошаљи слугу Милутина,
Да м’ опреми сивога ждралина." 75
Када га је дивно опремила,
Опремила остарјела мајка,
А Милутин коња доводио.
Приведе га студену камену:
Па с’ камена ждралу на рамена. 80
Далеко га мајка испратила,
И с’ њиме се дивно поздравила:
„Ајде збогом, мој милосни сине,
Душмани ти под ногама били;
Као коњ’ма под копитам’ чавли.“ 85
Отален се Богдан подигнуо.
Па он оде друмом широкијем.
Кад је дош’о до турске Удбине,
Далеко га сека угледала,
Мало ближе пред њег ишетала. 90
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље.
Проговара китна Анђелија:
„О, мој брате, Љутица Богдане!
Како нам је наша стара мајка?“ 95
Проговара Љутица Богдане:
„Добро јесте наша стара мајка;
Је л’ код куће орјатин војвода?“
Проговара китна Анђелија:
„Отишо је у лов на планину, 100
Да он лови лова летошкога;
Неће доћн за три б’јела дана!“
Одведе га на бијелу кулу,
Даде њему пива и једива;
Све мијеша вино и ракију, 105
Док се напи Љутица Богдане!
Ђе је пио, ту је и заспао.
Ја да видиш кује Анђелије!
Она узе тешке букагије,
Па му веже и ноге и руке, 110
А на главу тешку лисичину,
Да не може собом ни кренути.
Па ми иде на бијелу кулу,
Па на пенџер наслонила главу.
Она гледа пољем широкијем, 115
Ђе ћ’ угледат’ свога господара.
То вријеме дуго не трајало,
Пробуди се Љутица Богдане,
Кад свезане и ноге и руке,
А на глави тешка лисичина. 120
Одмах ми се јаду досјетио!
Кад угледа китна Анђелија,
Кад угледа орјатин војводу,
Далеко га куја угледала;
Мало ближе пред њег’ ишетала. 125
Руке шире у лице се љубе,
Коња прима, за здравље га пита.
Па говори китна Анђелија:
„Је си ли се мором уморио,
Јеси ли ми лова уловио, 130
Јеси л’ коња свога уморио?
Ја сам бољег лова уловила,
Брата мога, душманина твога!“
Проговара орјатин војвода;
„Ајд’ отален китна Анђелијо! 135
Да ти ’наког уловиш јунака!!
Удари је руком по образу,
Како ми је лахко ударио;
Три јој зуба у грло слећела,
А трн јој се ко на води крећу; 140
Сви остали, у јаду остали.
Проговара китна Анђелија:
„Ако ми се драги, не вјерујеш,
А ти ајде у горње чардаке.
Па ћеш виђет’ Љутицу Богдана, 145
Свезане му и ноге и руке,
А на глави тешка лисичнна!“
Од’ отален орјатин војвода
Па ето га на горње чардаке.
Кад угледа Љутицу Богдана, 150
Проговара орјатин војвода:
„Шта ту радиш курвино копиле?“
Десном га је ногом ударио,
Под пазухо, у сису лијеву.
Ражљути се Љутица Богдане; 155
Осова му и оца и мајку.
Ражљути се орјатин војвода,
Трже сабљу, да му ’с’јече главу.
Проговара Љутица Богдане:
„О, мој зете, орјатин војводо! 160
Не крвави своју бјелу кулу.
Пред кулом ме ти ножем погуби!“
Послуша га орјатин војвода.
Пред бијелу изведе га кулу,
Трже сабљу да му с’јече главу, 165
Проговара Љутица Богдане:
„О, мој зете, орјатин војводо!
Води мене на сред поља равна,
Ђе но гледа мало н велико,
И дијете од седам година, 170
Онђе мени осијеци главу,
Послуша га орјатин војвода,
Па га води на сред поља равна,
Ђе 'но види мало и велико,
И дијете од седам година. 175
Трже сабљу да му с’јече главу!
Проговара Љутица Богдане:
„О, мој зете, орјатин војводо!
Не крвав’ ми зелену доламу,
Не крвави свилену кошуљу; 180
Јер је јазук крвавит’ одјело;
Свлачи с’ мене дивно одијело,
Па га подај посестрићу моме,
Нек’ га носи, нека се поноси!“
Послуша га орјатин војвода. 185
Свуче с’ њега дивно одијело.
Док с’ Љутица руку опростио,
Па он узе сабљу оковану,
Па је узе у десницу руку,
Сабљом ману, ос’јече му главу! 190
Па узима коња орјатина,
Преобуче његово од’јело;
Па се баци коњу иа рамена
Па он оде кули орјатовој.
Далеко га Анђа угледала, 195
Мало ближе пред њег’ ишетала.
Коња прима, за здравље га пита,
Па говори китна Анђелија:
„Јеси ли се мором уморио,
Јеси л’ свога коња уморио, 200
Душманина јеси л’ погубио?“
Проговара Љутица Богдане:
„Ја се н’јесам мором уморио,
Н'јесам свога коња уморио,
Душманина свога погубио, 205
Душманина, твога пријатеља!
Кад то виђе китна Анђелија,
Утече му у бијелу кулу,
Па изиђе у горње одаје,
Заграђује дрвљем и камењем, 210
Да не дође Љутица Богдане.
У то дође Љутица Богдане.
У врата је ногом ударио,
Сама му се врата отворила,
Ето ти га у горње чардаке! 215
Он ту нађе секу Анђелију.
Она цвили кано гуја љута,
Ја да видиш Љутице Богдана!
Он потеже крвава анџара,
Б’јеле јој је превезао дојке, 220
А кроз дојке, прометаше руке.
Извади јој оба ока црна;
Па их метну у џеп, у доламу.
Па узима оно чедо мало,
Мало чедо под небеса баца, 225
Дочекује на ноже анџара
И овако тио проговара:
„Ти ми н’јеси ништа, чедо, криво
Ал’ од врага, нек не буде трага!"
Он се врати у бијелу кулу. 230
Па по кули све покупи благо,
Па изнесе пред бијелу кулу
Онда с’ врати у бијелу кулу.
На сред куле ватру наложио,
За собом је врата затворио, 235
Да се не би штета учинила.
Па он узе дванест кириџија,
Па им даде силовито благо
Да му гоне пребијелој кули.
Отален се Богдан подигнуо, 240
И он оде до Сријема свога.
Кад је дошо до Сријема б’јела.
Далеко га мајка угдедала,
Мало ближе пред њег’ ишетала.
Руке шире у лице се љубе, 245
За јуначко питају се здравље.
„Добро дошо, мој милосни сине!
Јеси ли се мором уморио,
Јеси л’ свога коња уморио,
Како ми је китна Анђелија?“ 250
Проговара Љутица Богдане:
„Добро јесте китна Анђелија.
Она те је дивно поздравила,
И послала до двије јабуке.
Метну руку у џеп од доламе, 255
Па извади оба ока црна,
Па их даде остарјелој мајци.
„Ево теби, остарјела мајко!“
Кад то виђс остарјела мајка;
Она кука кано кукавица, 260
А превија кано ластавица.
Проговара Љутица Богдане:
„Да не гледам од Бога греоте,
Да ми н’јеси мој родитељ стари
И теби би оба извадио!“ 265
Ја то било, ја лн није било.
Н’јесам био, нити винца пио,
Па ти н’јесам ни купуса јео!
Чуо јесам од Срб’ Ерцеговца!
У Сарајеву, 27. септембра 1887.
Прибиљежио:
Васа М. Ћуковић, Сарајлија учитељ.
