Југ Богдан своју љубу продао

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Југ Богдан своју љубу продао

Братјо моја, а дружино моја!
На добро вам јутро освануло,
На бољему сунце огрануло!—
Није шала, братјо моја драга:
У Богдана девет виноградах,5
И још девет зелених ливадах;
Сви хардови вином напуњени
А ливаде трава покривала;
Све му лозе лиепо изцвиетале,
Све појате сиеном напуњене. 10
Залуд' њему девет виноградах,
Залуду му зелене ливаде,
Јер се Богдан тежко задужио:
Задужио три товара блага;
Па дужници њега окупили, 15
Да продаје дворе и тимаре,
Да продаје девет виноградах,
Да продаје зелене ливаде,
Да им броји три товара блага.
Па се јунак верло замислио, 20
Све ти мисли, што ће и како ће;
Све он мисли на једну смислио:
Да он води остариелу мајку.
Да ју води у нову чаршиу,
Да ју даје за велику циену, 25
Неби ли се јунак оддужио.
Кад зачула остариела мајка,
Она проли сузе низ образе,
Па је сину тужно бесиедила:
„Да мој сине! млађан Југ Богдане, 30
Кад сам млада тебе породила,
Сви рођаци мени бесиедили,
Да сам изрод, биедна, породила,
Породила неваљала сина,
Кои ће ми пуно додијати, 35
Наше славно племе оцернити;
Па мој синко, да од Бога нађеш!
Ти се гласи подалеко чули;
За то чули од мејдана момци,
Па ће ти се, болан , наругати — 40
Гдие продаде остариелу мајку!
То се чуло у краини није,
Да је синак матер продавао.! —
Прој се тога ала и белаја,
Непродаји остариеле мајке, 45
Ти нечини у роду срамоте;
Веч продаји своју виерну љубу
Јер ће тебе оженити мајка."
Кад Богдане риечи разабрао,
Он дозивље своју виерну љубу, 50
Па је љуби тихо говорио:
„Мећи на се од злата хаљине
Из под врата бисерли ђердане —
Вриеме дошло, удават' се ваља,
Ваља ми те, љубо, продавати" 55
То изусти, горке сузе пусти.
Кад се љуба лиепо опремила,
Њу ми Богдан за ручицу прима,
Па ју води у нову чаршиу,
Њу ми циени у велику циену. — 60
Туд' пролази царев хазнадаре,
Па Богдану риеч бесиедио:
Пошто робље? незнана делио!
Која циена робу кићеному?"
Богдан њему лиепо одговара: 65
„Циена њему: хиљаду цекинах."
Хазнадаре опет проговара:
„Стери, море, твоју кабаницу,
Да ти бројим хиљаду цекинах."
Па се јунак пребројио бише — 70
Заниле га очи на попреко,
А на оно племенито робље,
Преброји с' у хиљаду цекинах:
Узе Богдан двие хиљаде рушпах,
Оде јунак двору биелому. 75
Тежко ти се јунак разставио
Од онога робља племенита,
Кога бише за невољу дао,
Продо, брате, у невољи тежкој.
Хазнадаре робље одводио; 80
Кад је било на первом конаку,
Обоје су ишли у ложницу. —
Мили Боже, на свему ти фала!
Ведро небо са четири стране
Поклопише церни облакови; 85
Божје вриеме ударило бише,
Туча, брате, од четири литре;
Каква туча, братјо, упадаше,
Од крововах шимља одпадаше.
Поплаши се царев хазнадаре, 90
Па робињи тихо бесиедио:
Бора теби! моја робињице,
Кажи право, тако била здраво,
Имаш кога ти од свога рода?"
Робиња му право казивала: 95
„Ја сам једна сиротица права,
Од мог рода ја нејмам никога,
Послие једног брата рођенога:
Млада њега заробише Турци,
Па сам скоро гласе разумила, 100
Да је посто царев хазнадаре."
Кад он таке разабрао риечи,
Онда њојзи тихо бесиедио:
„По чему би познавала брата?"
„„Ја бих њега лахко познавала: 105
Он имаде под оком мадежа;
Код мишице на лиевој руци,
Он имаде од ране биљега,
Што су њега биљежили Турци.""
Били знала за његово име? 110
„„Име њему малушан Перица.""
Секо моја, сриећа ли је твоја,
Сриећа твоја, а и моја, секо! —
Диже калпак са очиух церних,
Угледа се мадеж под очима; 115
Загернуо уз руке рукаве,
Угледа се биљег од мишице.
Кад сестрица брата познавала:
Руке шири, Богу зафаљује,
Брата свога у чело циелује. 120
По говори царев хазнадаре:
„Прости Боже! што сам пољубио
У незнању, рођену сестрицу;
Ако јесам и љубио секу
Њој срамоте учинио нисам." 125
Па ју води за биелу руку,
Поклони је младом Југ Богдану,
Још му даје хиљаду дукатах,
Нек' се јунак ослободи дуга,
Нек' недаје љубе за дугове. — 130
Ето писма, братјо моја драга!
Кому мила и миља му била,
Кому мерзка и мержа му биал!
Нек милује, што је њему драго,
Дат ћу њему гусле и гудало, 135
Нека пиева, што је њему драго.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Народне пиесме босанске и херцеговачке, скупио Иван Фрањо Јукић Бањолучанин и Љубомир Херцеговац (Фр. гр. Мартић), издао О. Филип Кунић Купрјешанин; свезак перви, пиесме јуначке; у Осиеку 1858; тиском ц. к. повл. тискарне Драг. Лехмана и другара. Стр. 76-80