Јовљевић Видак и од Задра Тодоре
Ферман пише цар Отмановићу
У Стамболу у својему граду,
А шаље га од Босне везиру
По имену паши Синан-паши.
Овако му царе ферман пише:
"Синан-пашо, моја вјерна лало!
"Ево има доба неколико
"Да ми силне даве додијаше
"И крвави чести ерзовали
"На некаква горскога хајдука,
"Силна влаха Јовљевић-Видака,
"Да се влашче јесте одметнуло
"Су његово тридесет хајдука,
"Робље води, а сијече главе,
"А плијени из планинах овце,
"А запада у тијесне кланце,
"Те отима карван трговцима,
"Препродава у равно приморје.
"Знади добро, Босански везире,
"Таки зулум више трпјет’ нећу,
"Но тек примиш сићана фермана,
"Уфати ми Видака хајдука
"И пошљи га мене у Стамболу.
"Ако л’ ми га ти не пошљеш жива,
"Кунем ти се, а вјеру ти давам,
"У Босни га господоват’ нећеш,
"Твојом ћеш га главом зам’јенити."
Кад је таки ферман начинио,
Опреми га земљом и ћенаром.
Куд гођ ишо, у Босну је сишо,
Док допаде на пашине руке.
Кад је паша ферман прифатио,
На њему је печат распучио,
Низ јазију очи оборио,
Ферман учи, а љуто се мучи.
И кад виђе што му султан пише,
Удари се руком по кољену.
Колико се лако ударио,
Прскоше му везене чакшире,
Не би аршин чохе закрпило,
И јуначко месо до чашице:
"Авај, рече, до Бога милога!
"Ко ћ’ уватит’ под облаке ждрала?
"Ко ли свезат’ од горе хајдука?"
Али му се ино не могаше,
Но све мисли што ће и како ће,
Да како би савладо Видака
Ал’ на вјеру, али на пријевару.
Све мислио на једну смислио,
Па довати књиге без јазије,
И мурећеп чим се књиге пишу,
Па написа књигу шаровиту,
Те је шиље у приморје равно
А на руке од Задра Тодору.
Оваку му паша књигу пише:
"Чуј, Тодоре, главни пријатељу!
"Гледај како, а ти можеш лако,
"Уфати ми хајдука Видака
"Јал’ на вјеру али на јунаштво.
"И пошљи га мени у Травнику
"Везанијех рука наопако,
"Тражи блага колико ти драго,
"И дарове какве тебе драго,
"До сад сам те звао пријатељем,
"А по сада Богом побратимом."
Кад је паша књигу начинио,
Одасла је од Задра Тодору
По некакву слуги Усејину.
У млађега поговора нема,
Књигу прими, брже у приморје.
Брзо момче до у Задар сишло
У дворове Задранин-Тодора,
Па изиде уз танчицу кулу,
Без изума у одају уђе,
Ђено Тодор каву испијаше.
Трипут му се момче преклонило,
Док приступи Тодоровој руци,
Целива му руке и кољено,
На кољено књигу оставио.
Учи Тодор књигу шаровиту,
И кад виђе што му паша пише,
Слакоми се на благо и даре,
Па је момче натраг опремио.
Нит’ му рече да ће, ни да неће,
Но довати дивит и хартију,
Па он пише књигу на кољено,
Те је шаље Јовљевић-Видаку.
Оваку му књигу нашарао:
"О Видаче, горска харамбашо!
"Давно сам те чуо по јунаштву,
"Мислим бићеш и ти за ме чуо,
«Лудо ми се чедо намјерило,
"Лудо чедо, ал’ је мушка глава,
"Ја те зовем за крштена кума,
"Да будемо главни пријатељи."
Па он шиље књигу по мезилски.
Кад је момче књигу прифатило,
Дофати се поља и планине,
Котаре је равне прелазило;
Довати се удбинских планина,
Куд гођ хита за Видака пита,
Док га нађе у гори зеленој
Су његово тридесет хајдука,
Ђе дијеле шићар од Турака.
Поклони се с паса до кољена,
И вади му књигу из њедара.
Прими Видак књигу и учи је,
Питају га тридесет хајдука:
"Оклен књига, нашој чети главо?
"Ко је шаље, шта ли у њој пише?"
Видак њима по истини каже.
А кад чуше сви тридест хајдука,
Завикаше што им грло дава:
"Не, Видаче, наша харамбашо!
"Ти не иди од Задра Тодору,
"Може бити какве пријеваре.
"Латини су мудри и паметни,
"Могли би те лако преварити."
Насмија се Видак харамбаша,
Те дружини својој бесједио:
"Шта сте луди и тако страшиви?
"Ђе ће мене Тодор преварити,
"Преварити на крштено кумство?
"А ја волим главом погинути,
"Но с’ одрећи кумства крштенога.
"Јер сам Богу емин учинио,
"Да се никад не одречем кумства."
Младо момче Бога вјеровало,
Па окрочи претила дорина,
Право оде Задру у приморје.
Не шће собом друга ниједнога,
Него Бога и себе самога.
Лако иде, брж’ у Задар сиђе
До бијеле Тодорове куле,
Те он скочи са коња на траву
Као соко с врха од планине
Кад угледа јато препелица,
Па приметну дизген пр’о јабуке,
Сам се дорин по авлији вода,
Погледује свога господара,
Ногом копа, а ушима стриже,
Те му не да у кулу уићи.
Видак њега по очима туче,
Па улеће уз танчицу кулу.
Сусрете га од Задра Тодоре,
Руке шире у образ се љубе,
Један другом селам приватише,
Питају се за здравље јуначко,
Уведе га у шикли одају,
Изнесоше млађи посластице,
Испијају кафу и ракију.
Од шта вакат од тог и вријеме,
Сунце зађе, а ноћ настанула,
Кад ево ти госпоцке вечере,
Служе вино двије вјерне слуге;
Који служи од Задра Тодора,
Он му пружа вино каквоно је,
А ко служи несретна Видака,
Он му пружа црвенику вина
Са свакијем биљем пом’јешано
А највише траве афијуна;
Заспа Видак кад му не би вр’јеме
За трпезом као да је мртав.
Кад то виђе од Задра Тодоре,
Он поскочи на ноге лагане,
Те на млађе оком намигнуо,
Донесоше свилене гајтане,
Свезаше му руке наопако,
Слуге вежу, а Тодор притеже,
А на ноге љуте букагије,
Слуге кују, Тодор прикујива.
Кад у јутру јутро освануло,
Виђе Видак што је и како је.
Па завика грлом јуначкијем:
"Еј Тодоре, црн’ ти образ био!
"Еј Тодоре, вјеро па невјеро!
"Тако ли се варају јунаци
"И на кумство и на вјери тврдој,
"Убио те Бог и вјера Божја!
"А уздам се у Бога јакога
"И у моје тридесет хајдука,
"Да ће мене брзо осветити."
То зачуо од Задра Тодоре,
Не смје њега шиљат’ у Травнику
Да г’ хајдуци не избаве жива,
Но га посла цару у Стамболу
Свезанијех и рука и нога,
Шњиме шиље многе пратиоце.
Док су дошли к цару у Стамболу,
Када царе упази Видака,
Видак му се клања и преклања,
Дванаест се пута поклонио,
Док царевој руци приступио,
Целива му руку и кољено,
И саџаду ђе султан сиђаше,
Па одступи и трипут преклопи.
Весели се цар Отмановићу,
Па бесједи Видак-харамбаши:
"Силно влашче, Видаче хајдуче!
"Што те питам право да ми кажеш:
"Што одметну тебе у хајдуке,
"Што толике погради зулуме?" -
"Хоћу, царе, земљи господаре!
"А кад тебе нећу да коме ћу?
"Нагнала ме тешка сиротиња:
"Куће немам, а баштине немам,
"Него имам старе родитеље,
"Једно клесто а друго сакато,
"Те их раним и ода зла браним,
"А јошт ћу ти више јаде казат’
"Што одврже мене у хајдуке:
"Турски зулум не могах сносити
"Ни твојега од Босне везира,
"Прште рају, глобе неправедно,
"Па ев’ има двадесет година
"Да четујем да се љебом раним,
"Као хајдук у празној планини,
"Зулуме сам многе поградио,
"И знам да сам Богу згријешио.
"Твоја сабља, ево моје главе,
"Чини, царе, што је тебе драго."
Султан њега и слуша и гледа,
Па Видаку тако Говорио:
"Јошт ми кажи, хајдуче Видаче!
"Како тебе савладаше жива
"Код твојијех тридесет хајдука,
"Колико ти друга погибоше,
"Јал’ колико изгину Турака
"Док су тебе савезали руке?"
Циче Видак као змија љута,
Па овако цару проговара:
"Не питај ме, мој честити царе!
"Не би ране нити мртве главе,
"Но на вјеру мене преварише,
"Превари ме од Задра Тодоре,
"Позва мене на крштено кумство.
"А ја вјеран Богу и закону,
"Опи мене на његовој кули,
"Савеза ми и ноге и руке,
"И спућена тебе опремио.
"Ја не жалим што ћу погинути,
"Једном ваља мријет’ свакојако,
"Али жалим што ижалит’ нећу
"Што вјеровах Задранин-Тодору,
"И што идем с овога свијета
"Без замјене моје русе главе."
Ражали се цар-Отмановићу,
Те он не хће погубит’ Видака,
Већ га тури у мрачној тамници.
То вријеме за дуго не било,
Ни година ни по ње пунано,
Ова жалост пође по свијету,
Подиже се из Босне поносне
Многи Турци, буле и сироте,
Право иду у Стамболу граду,
Давом чине Видака хајдука:
"Аман, царе, огријано сунце!
"Дај нам правду, ако Бога знадеш!
"На Видака од горе хајдука.
(Неки вели: погуби ми баба,
Други кажу: пос’јече ми сина,
Вичу буле: нама господаре,
А сироте: браћу нам јединке,
Остадосмо бутум кукавице
Саморане без мушкијех глава
Од крвника Видак-харамбаше.)
"Сијеци га, не пушти га жива,
"Сву је нашу земљу узаптио."
Слуша царе, не вели ријечи,
Но на млађе ријеч истурио:
"Довед’те ми Видака хајдука."
Када Видак на даву испаде,
Пита њега цар Отмановићу:
"Је л’ истина, влашка харамбашо!
"Што ми кажу многе давуџије?! -
"Истина је, мој честити царе,
"Вјера моја тако ми помогла!
"Ништа тебе заашати нећу,
"Јер ћу, видим, брзо умирати,
"Па ако сам огр’јешио душу,
"Нећу моје газити поштење;
"Није фајде, људи стари кажу,
"Богу лагат’ и својему цару,
"Крити оно што се скрит’ не може."
Слуша царе, не вели ријечи,
Но га опет баца у тамницу.
Кад је вечер о вечери било,
Сан уснио цар Отмановићу:
Да се бутум раја окупила
Из све Босне и Херцеговине
На дивану у цареву двору,
Повадила крваво оружје,
Једни моле, а једни пријете:
"Султан-царе, земљи господаре!
"Не погуби хајдука Видака,
"Гр’јех ће панут’ све на твоју душу."
Још се небо над њим отворило,
Пала магла од неба до земље,
Сва се збила над царевом кулом,
Па из магле нешто проговара:
"Немој губит’ хајдука Видака,
"Тако твоја не усахла рука!"
Кад се царе у страху пробуди,
Препаде се, и невоља му је,
Пак се скочи из мека душека,
Моли Бога по закону своме.
А кад свану и ограну сунце,
Брже вади из тамнице Вида,
И овако њему говорио:
"Хајд’, Видаче, к завичају твоме,
"Ал’ тако ти душе и напретка!
"Прођ’ се, сине, врага и ђавола,
"Прве чете и хајдуковања,
"А просто ти што је досад било!"
Када Видак зачу лакрдију,
Поклони се до земљице црне,
Љуби цару руке и кољено,
Па пашмаге и златну саџаду:
"Нећу, царе, живота ми мога!
"Но ћу од сад тебе вјеран бити,
"И за тебе главу изгубити."
Отолен се Видак подигнуо,
Те отиде Босни каловитој,
Прво иде у гори зеленој
На рочиште у старе хајдуке.
Сву дружину здраво налазио,
И њима је тако бесједио:
"Знате л’, браћо, што ј’ од мене било?"
Нешто знаше, а нешто не знаше.
Све им Видак по истини каже.
"Него, рече, моја браћо драга,
"Хајте сваки своме б’јелу двору,
"А ја одох до Задра бијела
"Баш до куле Задранин-Тодора,
"Не би л’ своје јаде покајао."
То изрече, окрочи дорина,
Право иде ђе је наумио.
О акшаму у Задар шљегао,
А мрклицом у двор ушетао,
Без изума, узлеће уз кулу
У одају ђе Тодор сиђаше,
Пак му назва: добар вече, куме!
Препаде се од Задра Тодоре,
Шћаше да се пољуби с Видаком:
"Добро дошо, Видак-харамбашо!"
Ал’ му Видак прекиде бесједу,
И рече му цигле три ријечи:
"Дошао сам, од Задра Тодоре,
"Да ти вратим уздарје за даре."
Па потеже ножа пламенога,
Те Тодору одас’јече главу.
Па му кулу бутум поробио,
Поробио, па је запалио,
Па се врну своме завичају,
Мировао и Бога молио.
Чини Видак многе задужбине,
Он привјенча за себе ђевојку,
Пак је љуби, кад гођ се пробуди.
Благ’ ономе коме Бог помаже!
