Пошетала сирота ђевојка
По зеленој даиџиној башчи,
Шетајући црну земљу љуби,
Сузе рони, овако говори:
„Црна земљо, прими мене у се, 5
„Јер ја немам никога од рода,
„Но даиџу, брата материна.“
Она мисли, нико је не чује,
Зачуо је Јоване бећаре,
Па ђевојку и тјеши и љуби: 10
„Не бој ми се, лијепа ђевојко!
„Ако немаш никога од рода,
„Имаш мене Јована бећара.“
Па јој даде злаћена прстена,
Под прстеном одведе ђевојку, 15
Те је вјенча себе за љубовцу.
Љубише се, не омразише се,
Умријеше, не прекорише се.
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 161.
