Јован бег за дуго љубе невидио
Храни коња беже, Јован-беже;
Не храни га чим се коњи хране,
Веће храни јечмом ступанијем;
Не поји га чим се коњи поје,
Већ га поји вином и ракијом. — 5
Храни коња беже Јован-беже,
Да га спрема себи по дјевојку;
И опреми кићене сватове,
Колико је поље сарајевско,
Уз дуљ су га коњи притиснули; 10
Ал' над коња бега, Јован-бега,
У свим коњ'ма равна не бијаше.
И дођоше кићени сватови,
И дођоше шехер Сарајеву.
Поведоше сироту дјевојку, 15
По имену дилбер Анђелију,
Здраво свати путем путовали,
Здраво дошли двору бијеломе.
Излазила остарјела мајка,
Па је снахи тихо говорила: 20
„Л’јепа ти л' си! дуго л'јепа била.“
Ал' говори лијепа дјевојка:
„Ој свекрво, моја мила мајко!
„Ја сам срећна док сам Јови драга,
„Док имадем таку добру мајку. 25
„Бог богује и дијели правду,
„Мени добру срећу удјелио!“
Уведоше лијепу дјевојку,
Уведоше у мермерли дворе. —
И вјенча се беже, Јован-беже, 30
А са л'јепом сарајком дјевојком.
Свадбу чини три недјеље дана.
Кад четврта настаде недјеља
Цар покупи силовиту војску,
И узима бега, Јован-бега, 35
Узима га у ту силну војску.
Војевао девет годин' дана,
А дворио девет годин' дана.
Кад настала година десета
Смјерно с Јово цару поклонио, 40
И десницу руку пољубио,
Па је цару тихо бесједио:
„Зазор ми је у те погледати,
„А камо ли с тобом говорити,
„Послушај ме царе, господине, 45
„Пусти мене двору бијеломе,
„Да ја видим остарјелу мајку,
„Да ја примим од ње благослова,
„Да ја видим своју вјерну љубу;
„Осамнаест има годиница 50
„Да ја љуби н'јесам видо лица;
„Три недјеље само с њом, сам био,
„Кад настала четврта недјеља,
„Ја сам пош'о у твог оца војску.
„Већ чу ли ме царе господару! 55
„Пусти мене двору бијеломе,
„Да ја видим своју вјерну љубу,
„Да је видим, и да је загрлим,
„Да ја видим је л' ми жива мајка,
„Да ја видим имам ли порода, 60
„Или сина ил' лијепу шћерку?“
Кад то чуо царе господине,
Грохотом се њему насмијао,
Па отвора злаћене бисаге,
Па извади хиљаду дуката, 65
Те их даје челебији Јови:
„Нај ти Јово то за попутину!“
Па извади од злата кутију,
У кутији дванес прстенова,
Међу њима огра од бисера, 70
Златна грана са дијамантима,
Па он даје челебији Јови;
Па је њему 'вако говорио:
„Јето теби, челебија Јово!
„Те ти даруј своју вјерну љубу.“ 75
Па му даде од злата прстење
Да дарује остарјелу мајку.
И даде му небројено благо.
Јово пође двору бијеломе,
И прошао гору Романију. 80
Кад је дош'о свом бијелу двору
Ал' пред двором тридес' девојака,
Све у диби и вел'кој кадиви,
Гдје пјевају и коло хватају.
Зачуди се челебија Јово, 85
И он сјаха дебелога вранца,
Те он пита какво је весеље?
Ал' му нико казати не шћеде,
Нег' га воде у чардаке горње.
У том дошла и његова љуба, 90
Питао је челебија Јово:
„Знаш ли казат' како је весеље?“
Ал' га љуба није познавала,
Па је њему тихо говорила:
„Ој, бора ми, незнани јуначе! 95
„Женим сина, и чиним весеље,
„Желим таке госте да почастим.“
Кад то чуо челебија Јово
Он се каже ко је и како је,
Па је грли и лице јој љуби; 100
Па дозива свога милог сина,
Те га грли и лице му љуби;
Па дозивље своју милу мајку,
Те је љуби у скут и у руку,
Кад то чула господа сватови, 105
У коло се свати ухватили,
Па су онда они запјевали:
„Хвала Богу, хвала јединоме,
„Те умножи у двору весеље!“
Кад у јутру јутро освануло 110
Он извади од злата кутију,
Те дарује младу невјестицу. –
И он узе небројено благо
Па га даје своме милом сину:
„Нај ти сине небројено благо, 115
„Теци, троши, али не потроши,
„А гдје треба, ондје и причувај,
„А ја сине да се сад одмарам.“
Па дозивље своју милу снаху,
Па он своју снаху благосиља: 120
„Жива буди и весела буди,
„Свога чојка дуго не чекала,
„Као што је мене моја љуба!“
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
