Јетрвица адамско колено (Антологија)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Јетрвица адамско колено

Боже мили, на свему ти хвала,
Сваком брату и добром јунаку!
Рани мајка два сина нејака,
У зле дане, у године гладне,
На преслицу, на десницу руку, 5
Кад је била понајскупља рана,
Ока брашна тридесет динара,
Ранила и и одранила и.
Кад су деца женидбе дорасла,
Обадва је оженила мајка, 10
Довела им две лепе девојке,
Виду Винку, Давиду Ковиљку.
Јетрвице мало живовале,
Мало време три године дана.
Кад настала година четврта, 15
Свака роди по једнога сина,
Винка Мирка, Ковиљка Маринка.
Ал не прође ни година дана,
Ни година, нит ће половина,
Разболе се невестица Винка, 20
Разболе се оће умријети.
Па дозива своју јетрвицу:
„Ој Ковиљка, мила сестро моја!
Ја болујем и оћу умрети,
Аманет ти сиротице моје, 25
Сиротице и моје и твоје.
Пази, секо, сиротицу моју,
Кад Маринку бела лепца дадеш,
Подај, секо, и мојему Мирку,
Њему подај од леба корице, 30
Нек се знаде да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила сестро моја
Кад Маринку справиш кошуљицу,
Моме Мирку траљицу закрпи, 35
Нек се знаде да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила сестро моја,
Кад нам света недељица дође,
Кад ли седнеш на сокак мед друге 40
Твог Маринка на крило посади,
Мога Мирка код себе на земљу,
Нек се знаде да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила сестро моја, 45
Кад нам свето Васкрсење дође,
Кад на децу руво покројите,
Вашем кројте како вама драго,
Моме кројте чисто руво црно,
Нек се знаде да је сиротица, 50
Да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила јетрвице,
Кад ли, сејо, у цркву пошећеш,
Твог Маринка на руци понеси,
Мога Мирка за руку поведи, 55
Нек се знаде да је сиротица,
Да мој Мирко своје мајке нема.
То изусти невестица Винка,
То изусти, па душицу пусти.
Вала Богу, вала јединоме, 60
Ковиљка је стрина милостива,
Она знаде што је сиротињство,
Од малоће ј сиротица била
Преје Мирку бела лепца даде,
Преје Мирку, нег своме Маринку. 65
Преје Мирку скроји кошуљицу,
Преје Мирку нег својем Маринку.
Кадно света недељица дође,
Кад ли седне на сокак мед друге,
Њеног Мирка на крило посади, 70
Свог Маринка до себе на земљу.
Нитко не зна да је сиротица,
А да Мирко своје мајке нема.
Кадно свето Васкрсење дође,
Кад на децу руво покројише, 75
Какво Мирку, онако Маринку,
Чисти скерлет и зелену свилу.
Кад Ковиљка у цркву пошеће,
Обојицу води за ручицу,
А сав народ стрину благосиља, 80
Сам ли Господ из небеског царства:
„Ој Ковиљка, колено Адамско,
Проста душа твоји родитеља,
Који су те породили мудру,
Мед туђу л те браћу оправили, 85
Па ти знадеш, што је сиротињство!”
Боже мили, на свему ти вала!
Рани мајка двоје деце младо,
Ранила и до седамнест лета,
Кад настало лето осамнесто, 90
Писат пође цареви везире,
Писат пође по земљици царској,
И он купи на цареву војску -
Где ј у кући четир мушке главе,
Од четворо узима тројицу, 95
Где ј тројица, узима двојицу,
Где двојицу, онде обојицу,
Где је један, и оног једнога.
Редак дође Ковиљкином двору,
Да јој иде Мирко и Маринко, 100
Да јој иду на цареву војску.
Обадва и оправила мајка,
Оправила на цареву војску.
Кад је било у боју првоме,
Как у ватру деца ударила, 105
Пуче пушка из те ватре прве,
Прва пуче, па уби Маринка.
Сам остаде сиротица Мирко,
Сам остаде на царевој војсци.
Војевао за девет година, 110
Кад настала година десета,
Прекиде се та царева војска.
Иде Мирко своме белом двору,
Стару стрину код двора затеко;
Ранио је сиротица Мирко, 115
Ранио је и саранио је,
Кано своју баш рођену мајку,
Како ваља и Бог заповеда.



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Антологија српске народне лирско-епске поезије Војне Крајине, Изабрала, приредила и предговор написала Славица Гароња - Радованац, Стручна књига, Београд, 2000, стр. 229-232.