Јелица, сестра Стјепанова
Кад премину краљу Матијашу,
Остале му нејаке сироте:
Кћерца Јела од седам година,
Син Стјепане од три годинице.
Сву су дјецу на бабицу дали 5
И ранили седам годин’ дана,
Врати ли их двору бијеломе,
Дали њима своју бабовину.
Кад се дјеца тога добавише,
Међу собом гријех учинише: 10
Брате сеетри обљубио лишце.
То вријеме за мало постало,
Дође Стјепу књига из Млетака,
Да он иде у Млетке за краља,
И њега ће краљем окрунити, 15
На бабово мјесто поставити.
То вријеме за мало не стало,
Ни за, веле за девет мјесеца,
И Јелици подуљише скуци,
А предњи јој покраћаше скуци; 20
Закуца јој чедо под појасом,
Под појасом, пасом свиленијем.
Кад то види Јелица сестрица,
Малену је књигу накитила,
А на руке брату рођеноме: 25
„О, мој брате, млађани Стјепане,
О, мој брате, змија те ујела!
Как’ и мене из тебе ујела.
Мени чедо под појасом расте,
Под појасом, пасом свиленијем. 30
Када чедо на свијет изађе,
Шта ћу, јадна, од живота мога,
Од живота и од чеда мога?“
Кад је Стјепо књиге прочитао,
Кад видио, шта му књига каже, 35
Ону чита, а другу ми кити:
„О, Јелице, рођена сестрице!
Немој мене повиђет никоме,
Нег’ те молим, драга селе моја,
Када чедо на свијет изађе. 40
Ти имадеш кутију од злата,
Што је теби остала од мајке,
Ти имадеш прстен дијаманат,
Што је теби остао од бабе:
Чедо мало ставњај у кутију, 45
Прстен стави на десницу руку,
А на руку чеду маленоме,
Те затвори злаћену кутију,
Па је носи украј мора сиња,
Те у море утопи кутију. 50
Слушај мене, Јелице сестрице!
Када дођеш украј сиња мора,
Бит ће море као вода мирно;
Кад у море ти пушташ кутију,
Узавреће море на валове. 55
Ти се чувај, Јелице сестрице,
Да те не би море понијело."
Чедо рађа краљева сестрица,
Па га ставља злаћену кутију
И узимље прстен дијаманат, 60
Колика је у чеду ли рука,
На чет’ри та прста натицала,
Па затвара злаћене кутије,
Те је носи украј мора сиња.
Море ј’ мирно као вода хладна. 65
Истом пусти у море кутију,
Узаврело море на валове,
Једва Јеле мору побјегнула.
Ал’ кутију море изметнуло,
Изметнуло украј мора сиња. 70
Туда прође оче калуђере,
Иде оче ка Ружици цркви,
Иде оче служит литургију;
Он ми нађе злаћене кутије,
Нашао је и проломио је. 75
У кутији чедо находио,
Па га носи ка Ружици цркви,
Носио га, па га покрстио,
Лијепо му име износио,
Л’јепо име нађени Шимуне. 80
Ставио га оче на бабице,
Дорани га до три годинице.
Кад изашло до три годинице,
Узе њега двору бијеломе.
Хранио га дванаест година. 85
Ал’ да видиш млађаног Шимуна!
Кад наврши дванаест година,
Он дозива оца калуђера:
„По Богу ти оче калуђере!
Ко ми отац, ко ли ми је мајка 90
Којега сам рода и племена.
Којег града и које крајине?“
Но да видиш оца калуђера!
Све му оче по истини каже,
По истини што је и како је. 95
Сад да видиш млађаног Шимуна,
Гдје говори оцу калуђеру:
„По Богу ти, оче калуђере!
Ја ти, јунак, идем по свијету,
Како пчела по медену цв’јету, 100
Идем, па ћу потражити мога
Родитеља који ме породи,
Ко ми отац, ко ли ми је мајка,
Од којег сам рода и племена,
Којег града и које крајине.“ 105
Кад то чуо оче калуђере,
Лијепе му благосове дава.
Но да видиш млађаног Шимуна!
Он ми пође горицом зеленом,
Кад је био горицом зеленом, 110
Ту он нађе водицу студену,
Ту он нађе младу бјеларицу,
Гдје но, млада, бијели ми платно.
Ал’ му враже мироват не даде.
Он задјева младе бјеларице. 115
Ал’ му вели млада бјеларица:
„К себи руке, незнани јуначе,
К себи руке, не остале пусте,
Ако с’, јунак, оженити хоћеш,
И ја, млада, за удадбу јесам.“ 120
Сад да видиш млађаног Шимуна!
Ту ми они вјеру утврднше,
Па ми иду двору бијеломе,
Ту су нојцу једну преноћили.
Кад свануло и грануло сунце, 125
Да ти видиш млађане Јелице,
Нечему се, млада, досјетила,
Па ми пита нејаког Шимуна:
„По Богу ти, незнани јуначе!
Којега си рода и племена, 130
Којег града, од које крајине,
Ко ти отац, ко ли ти је мајка?"
Но да видиш млађаног Шимуна!
Све јој, јунак, по истинн каже,
По истини што је и како је. 135
Кад то чула млађана Јелица,
Својему се јаду домислила,
И овако ј’ млада говорила:
„По Богу ти, незнана делијо,
Кажи мени прстен дијаманат.“ 140
Кад то чуо млађани Шимуне,
Лудо дјете, па ништа не слути,
Те он меће у џепове руке,
Па извади прстен дијаманат.
Кад то виђе краљева сестрица, 145
Кад видјела прстен дијаманат,
Па повикну из грла танана:
„Ајме мени, жалосна ми мајка,
Кога јесам, јадна, породила,
Ноћас ми је лишце обљубио,“ 150
Ал' да видиш млађаног Шимуна,
Било д’јете срца милостива,
Како мирно говори он мајци:
„Фала Богу, мила мајко моја,
До сад била драга љуби моја, 155
А од сада мила мајка моја.“
Ал’ да видиш млађане Јелице,
Ох, Јелице, краљеве сестрице!
Срцу своме одољет не може,
Живо јој се срце растворило 160
Од жалости и срамоте веље,
Мртва иаде Шимуну на руке,
Мртва паде, не устаде више.
Негда било сад се спомињпло!
Нама, браћо, дуго здравље било!165