Пређи на садржај

Јелике и оморике

Извор: Викизворник
Петар Кочић
Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јелике и оморике
Писац: Петар Кочић


Јелике и оморике



Са чистог, блиставог неба просипа се жива, треперава, весела свјетлост. Мирише дријемовац, то рано, дремовно, планинско цвијеће. По влажним пропланцима зелени се задовољни, кочоперасти кукуријек, а са сувих присојних камењака, измеђ труле, спржене бујади, почињу се плавити миришљаве љубичице.

Птице слађано и складно цвркућу и, дрхћући у њежном, раздраганом узбуђењу, прелијећу с гране на грану. Кроз чађаве комјенове тихано шуми дим и весело, лагано се повија кроз танки, бледуњавосвијетли, прољетни ваздух, губећи се у тужној, леденој модрини јелове шуме што се поносито наднијела над селом.

Укочено, скамењено, величанствено дижу се јелике и оморике кроз ведру, насмијану свјетлост. Нешто су тужне, замишљене. Све се радује ускрслом, уздрхталом животу, а оне? Њима је све једнако: и прољеће, и љето, и јесен, и зима. Оне су увијек хладне, суморне, тужне, јер – срце пишти, нико га не чује; сузе теку, нико их не види.

Кад их год погледам, дође ми тешко. Зашто је природа према њима, према мојим милим и драгим јеликама и оморикама, тако немилостива срца била?

Јелике моје и оморике, и ја се више ничему не надам; и мој је живот као и ваш пун њежне, дубоке чежње; али – срце пишти, нико га не чује; сузе теку, нико их не види.

Ваше оштре, шиљасте бодље, то су следењене сузе – добро ја то знам! – а њихова зелена боја, то је чежња, дубока, њежна чежња за вјечито зеленим прољећем које нам неће никада доћи!…

Срца пиште, нико их не чује; сузе теку, нико их не види.


Напомене

[уреди]

Своју прву "пјесму у прози" Кочић је објавио у Српском књижевном гласнику, III/1903. књ. VIII, бр. 3, с посветом Павлу Лагарићу. Следеће године "Јелике и оморике" нашле су своје мјесто и у другој Кочићевој књизи ("С планине и испод планине", Загреб 1904).

Извори

[уреди]
  • Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Петар Кочић, умро 1916, пре 108 година.