Једно вече
Ја сам наслоњен на прозору био,
И гледô на друм пушећи цигару.
Плавкасти дим се колебô и вио
У праменовима меким. По Мостару
Вече је своје рудо злато лила,
И кровови су дрхтали у жару.
Ти некуд прође. Уза те су била
И дјеца твоја, мале црнке двије
Очију топлих. На теби је свила
Шуштала као вјетар када вије
У росну лишћу бокора. Прах врео,
Што друм кô неко сиво платно крије,
Твој би скут, каткад, додирнô и мео.
И више ништа нисам гледô друго -
Вас гледах само кроз вечерњи вео,
Све докле нисте сврнули за угô...
Кô из гнијезда гдје све студен дави,
Тад из мог срца једно јато дуго
Рањених тица с цвркутом се јави,
И вама прхну... Ноћ слазити стаде...
Мрак... У мој прозор, са висине плави',
Један црни лептир доплови и паде.