Једном само...
| Једном само... Писац: Коста Поповић |
Једном само родила ме мајка,
Једном ми је само овде мрети;
Нека с миром богаташких бајка
Е у хладни шта ћу гроб понети?
Докле живим, црвенико рујна,
Ти ме држи, ти ми живот ливај!
Ти ме носи у небеса бујна,
Често, често грло ми умивај!
Дилбер-моме, гавран-очи црне,
Кад понесу моје срце јадно
Да кроз прси на ледину прне,
Тад помагај, о ти винце хладно!
Кад злотвора страховита чета
Хоће да ме сатре, смлави, тлачи,
Тад’ чашица нека брзо шета,
Алем вино кроз грло провлачи!
Кад ме сморе туге, бриге клете
Смири с’ срце, а увене снага,
Онда, онда, тужан, јадан свете,
Онда с’ мирно лије чаша драга.
Ја не живим да градове стварам,
Ни да земљи кажем друге путе,
Нит’ да зидам, нити да обарам
Миле сласти ил’ невоље љуте.
У чаши се, све што ј’ моје, стекло,
Она ми је безсамрће жића,
Моје ј’ срце из чаше изтекло,
Њега чувам за земнога бића.
У чаши сам туге утопио,
Љубав, жалост ту мирно почива
Све што им’о то све и пропио
Плам живота још на вину плива!
Извор
[уреди]1865. Вила. Година прва, број 42, стр. 516.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Коста Поповић, умро 1864, пре 160 година.
|