Једна мајка два весеља чини,
Сина жени, милу ћер удаје,
Па ми сјетно шета испред двора.
Угледа је с’ пенџера ђевојка,
Па је мајци тихо говорила: 5
„Ој, тако ти, моја стара мајко,
Што се сјетно шеташ испред двора,
А ти мајко два весеља градиш,
Сина жениш, а мене удајеш”? -
„Право ћу ти мила шћери казат’, 10
Далек’ те је мајка удомила,
Три дни хода преко равна поља,
А четири преко мора слана,
Тун је шћери благо без хесапа,
Но, велику муку каживаху, 15
Свекра кажу кај у гору вука,
А свекрву живу жеравицу,
А ђевере змаје огњевите,
Заве кажу као љуте гује”!
Ћерца мајку добро разговара: 20
„Не плаши се моја стара мајко,
Ја ћу томе свему угодити,
Своме свекру меко простирати,
У свему га кај оца слушати;
А свекрви не одговарати, 25
Кад ме кара да не одговарам
Да јој љубим руке и кољена;
Ђевере ћу далек сусретати,
На далеко пред обоје брата,
Сријећањем ћурке прифаћати, 30
Лов прифаћат, за здраље се питат’;
А заве ћу везти научити,
Ситна веза и књиге бијеле,
Ја ћу с тијем дому угодити”.
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 107-108.
