Једна жеља

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Једна жеља
Писац: Милан Ракић


Milan rakic.jpg


Ја бих, у ноћима страшног искушења,
Кад дамари бију ко чекићи прави,
Кад се она што се никада не мења,
Вечна стара рана, опет закрвави;

Ја бих да ми време дâ све моје дане,
Што би редом дошли с далеких крајева,
Да их, све одједном, као јато шева,
Пустим у слободу на четири стране!

Да их бацим свуда, и на вјеки века!
По пределу мрачном, сјајном, топлом,
                                                   ледном,
И с очима пуним планина и река
Да проживим живот у тренутку једном!

Јер моја је душа силом дувна седа
Што међ' четир' зида век проводи зао,
Некорисна, суха, бесплодна, и бледа,
Нит' је кога знала, нит' њу когод знао.

И у дуге ноћи, сред тишине глухе,
Над пољима мртвим пуним светог мира,
Кроз пределе пусте и кроз гране сухе,
Само звоне звона с тужног манастира.

Ја бих да исцрпем дане мога века
Напречац, у крају топлом, или ледном,
И с очима пуним планина и река
Да проживим живот у тренутку једном!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 81 година.